Кандијски рат

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. правописне и граматичке грешке Чланак је означен овим шаблоном 16.08.2011. и налази се у категорији Историја. Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Кандијски рат
Део Османско-венецијанских ратова
Венецијанска карта Крита
Време: 1645 — 1669. Локација: Крит, Далмација Узрок рата: Резултат: Османска победа Промене у територији: Турска осваја Крит, Млетачка република - Далмацију
Сукобљене стране
Млетачка република Витезови Малте Папска држава  Краљевина Француска Маниоти	Османско царство Берберске земље
Заповедници
Андреа Корнер Николо Лудовиси Томас Моросини Ђовани Гриман Гиаком да Рива Алвис Мокениго Леонардо Фосколо Лоренцо Марчело Лазаро Мокениго Франческо Моросин Алмериго д`Есте Францис Вендоме	Силах Јусуф-паша Кара Муса-паша Гази Хусеин-паша Ахмед-паша Кара Мурад-паша Мехмед-паша Фази Ахмед-паша
Јачина
{{{јачина1}}}
Губици
{{{губици1}}}
{{{подаци}}}

Кандијски рат (грч. Κρητικός Πόλεμος, трајао 1645 — 1669) је шести Османско-венецијански рат, вођен између Млетачке републике и њених савезника Витезова Хоспиталаца, Папске државе и Француске против Османског царства и Берберских земаља (територије у северној Африци под влашћу Османлија) за превласт над острвом Крит (Кандија). Рат је обухватао поморске битке на Егејском мору и војне операције у Далмацији.

И ако је у првим година ратовања већи део Крита био покорен од стране Турака, тврђава Кандија (модерни Хераклион), главни град острва, брањена је успешно. У опсади Кандије, "Тројин ривал" како ју је Лорд Бајрон назвао, скренуло је пажњу обема снагама да снадбевају своје снаге на острву. Поготово за Млечане, њихова једин шанса за победу је та да Турцима не дозвољавају да доводе нове залихе и снаге на острву. Према томе цео рат је одлучен у низу поморских битака које су се дешавала између зараћених страна и њихових савезника. Млеци су имали подршку разних Западноевропских нација, (које су убеђене од стране папе и ради оживљавања крсташког духа) у виду људства, бродова и других опрема „да би бранили хришћанство“. До краја рата, Млеци су одржавали поморску супериорност, побеђујући у већини поморских битака, али труд да би блокирали Дарданеле је био делимично успешан, јер Република није имала довољно бродова да би потпуно затворила блокаду и спречила даља појачања. Турци су сами себе успоравали због метеж међу својим редовима, као и због сукоба на северу у Трансилванији против Хабзбурга.

Дуги конфликт је исцрпио економију Републике, која се је ослањала на уносне послове са Османским царством. До 1660. без обзира на подршку западних земаља, Венеција је ратно исцрпљена. са друге стране Османи, успевши да одрже своју снагу на острву и ојачавши под снажним вођством великих везира из Копрулске династије, започињу велику офанзиву 1666. под надзором Великог везира. Ова офанзива се сматра најкрвавијом током целог рата, трајавши две године. Завршила се је преговорима у којој Турци добијају тврђаву Кандију и потпуну контролу острва. У коначном мировоном уговору, Венеција је сачувала неколико острвца изван Крита, и добила неколико територија у Даламцији. Млечани су желели реванш што ће довести са непуних 15 година касније до Морејског рата, где ће Венеција изаћи као победник. Крит ће међутим остати под контролом Турака све до првог Балканског рата 1912. где ће се Грчка у потпуности ујединити.

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Кандијски рат

Позадина

После заузимања Кипра од старне Османског царства у петом Турско-млетачком рату, острво Крит је била последња велика колонија у Средоземном мору. Острво је била важна стратегијска позиција и очигледно је била следећа мета за Турску експанзију, Плодно земљиште, заједно са лошим стање у тврђави, била је примамљивија од Малте. С друге стране Венеција је имала слабу војску и веома је зависила од непрекидне трговине. Због тога је веома пазила да не испровоцира рат са Турцима. Због тога је Венеција је пажљиво гледала и склапале све тачке споразума са Турцима, осигуравајући тиме преко 60 година мира. У раном 17. веку Млетачка моћ је опала још више. У прошлости њена економија је била јака због контролисања источног пута ка Индији, отварање новог трговинског пута у Атлантику и губитак важних Немачких колонија у Тридесетогодишњем рату, Венеција је веома ослабела. Као додатак Република је била у хаосу због низа ратова у северној Италији и због куге која је харала у периоду 1629.–1631.

Скорашњи конфликт између Венеције и Отомана био је веома остварив, као доказ 1638., када је Венецијанска флота 7. августа 1638. напала и уништила Турских пирата који су тражили заштиту Турске луке Валоне, бомбардујући град успут. Султан Мурат IV је побеснео: претио је да ће погубити све Млечане у царству и зауставити трговину са Млетачком. Турци би заратили са Венецијом да нису већ били у рату Персијанцимаи да Република није платила одштету од 250 000 златника