Канибализам

Овом чланку је потребно хитно чишћење. То подразумева граматичке, језичке, стилске и сличне исправке, да би се добио правописно и граматички коректан, а тиме и квалитетан енциклопедијски чланак. Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Канибализам у Бразилу 1557. године.

Канибализам (шп. canibal, Caribal=Caribe) људождер - људождерство. Назив потиче од шпанске ријечи за име народа Карибис са Малих Антила који су у својој исхрани употребљавали месо људског поријекла. Устаљено фигуративно значење: свирепост,нечовјечност, дивљаштво. Канибализам је у свом изворном облику обухватао само људски род.

Значења и тумачења

Ускоро је појам проширен и у новом значењу обухвата и животињску популацију тако да се и одредница у биологији животиња, када животиње једу сродне животиње, назива канибализмом.

Изграђено је и устаљено и погрешно мишљење, дато у синониму канибализам = антропофагија, да се ради о истом појму. Различитост мотива употребе људског меса у људској исхрани и прави разлику ових појмова.

• Антропофагија је шири појам људождерства. Она обиљежава уопште употребу људског меса у исхрани човјека, без обзира на сврху и начин употребе. Она у себи подразумијева сваку употребу људског месе као и сам канибализам.
  • Канибализам у научно антрополошком смислу означава појаву када човјек, или животиња, једе припадника сопствене врсте, и то послије извршене насилне смрти-убиства.

„Канибализам је облик антропофагије (људождерства). Реч је о обредном људождерству које се најчешће заснива на схватању да се једењем одређених делова људског тела жртве стичу њена физичка и психичка својства (Д. Бан.)“

Значи, када човјек у преживљавању поједе мртвог сапатника, та појава није канибализам већ антропофагија.

Канибализам, настанак и развој

Канибализам постоји код животиња. Силом животне законитости антропофагија и канибализам код раног нецивилизованог човјека зачињу дуг, хиљадугодишњи пут еволуције његовог очовјечавања и социјализације ка културном човјеку. О канибализму код човјека може се говорити већ од старијег каменог доба. Ова појава, у правом смислу ријечи, дуго је била позната, као што се с правом истиче, на острвима Тихог Океана, у Аустралији, Централној Африци, јужној и централној Америци. Канибализам је постојао и у многим крајевима Европе. Канибализам није непознат ни Србима.

Сигурно да је настанак канибализма искључиво прагматична - егзистенцијална потреба раног човјека. Живот=егзистенција, као "vis maior", је одредио да човјек поједе човјека. Ова свакодневица се вијековима мијењала и развијала од простог, готово анималног рефлекса, до нарастања у симболима, све више омудријелог, цивилизацијског чина културног човјека.

Т. Ђорђевић први у Срба пише о могућим мотивима канибализма. Он тврди и доказује да се канибализам јавља из обредних разлога, освете, глади, садизма, застрашивања, уцјене тоталне послушности, и слично. Ђорђевић каже:

„Има извесних трагова који указују на то да ни у нас неки облици канибализма нису били непознати. Неки су од тих трагова и помена јасни и односе се баз на наш народ, неки су у виду предања, које је, иако се чува у нашем народу, иако је често везано баш за наше људе, ипак могло доћи ко зна од куда, те има своју основу ван нас.“ Једење људског меса условљено је оскудицом у исхрани - глад, из вјеровања да је месо посластица, из освете („ Жива бих га појео!“), да би се пробудиле особине убијеног, из увјерења о светости принесене жртве, ради заштите од виших сила и због вјеровања у љековистост људског меса. Трагови канибализма у нас очувани су у једној народној пјесми у којој отац, по вољи и заповјести Тучина, своје најближе мора да убије, скува и поједе:

„ ... Да посечем и у казан бацим.

Шта ћу тужан, учинити морам.

Под казаном да заложим ватру

Да опробам је ли слатка чорба?

Јесте слатка је л од срца мога. “

Канибализам као појава има своју ступњевитост. Понекада се једе читаво тијело, сем костију. Понекада само унутарњи органи: стомак, јетра, срце, плућа, мозак. Неке заједнице једу и тијела својих покојних рођака. Уобичајена појава је да мушкарац поједе своју жену. Канибализам се разликује и по интензитету. Најинтензивнији је када се једе цијелокупно тијело човјека. Слабији је када се једу само поједини дијелови. Постоји и најслабији интензитет, када се људска лобања користи као посуда из које се пије људска крв. Научно је утврђено да је канибализам, често обучен у мистичне културне обреде, био раширен и код народа на високом културном нивоу. Симболички канибализам је очуван и у обичајима и обредим највиших и најновијих култура као што је хришћанска. У Хришћанству, на примјер, вјерник „у светом причешћу“ прима у себе „месо“ и „крв“ култног хероја Исуса – посредника између човјека и бога (божанства). Дакле, појава канибализма је веома стар а атавизми досежу и до данашњих времена високих и развијених „виших култура“.

Литература

• Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.

Спољашње везе

• Европљани су до 18. века били канибали (Б92, 21. новемабр 2011)