Канибализам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Канибализам у Бразилу 1557. године.

Канибализам (шп. canibal - људождер, људождерство) назив је који потиче од шпанске речи за име народа Карибис са Малих Антила који су у својој исхрани употребљавали месо људског порекла. Устаљено фигуративно значење: свирепост, нечовечност, дивљаштво. Канибализам је у свом изворном облику обухватао само људски род.[1][2]

Значења и тумачења[уреди]

Ускоро је појам проширен и у новом значењу обухвата и животињску популацију тако да се и одредница у биологији животиња, када животиње једу сродне животиње, назива канибализмом.

Изграђено је и устаљено и погрешно мишљење, дато у синониму канибализам = антропофагија, да се ради о истом појму. Различитост мотива употребе људског меса у људској исхрани и прави разлику ових појмова. Антропофагија је шири појам људождерства. Она обележава уопште употребу људског меса у исхрани човека, без обзира на сврху и начин употребе. Она у себи подразумева сваку употребу људског месе као и сам канибализам.[3] Канибализам у научно антрополошком смислу означава појаву када човек, или животиња, једе припадника сопствене врсте, и то послије извршене насилне смрти-убиства.[3]

Канибализам је облик антропофагије (људождерства). Реч је о обредном људождерству које се најчешће заснива на схватању да се једењем одређених делова људског тела жртве стичу њена физичка и психичка својства.[4] Значи, када човек у преживљавању поједе мртвог сапатника, та појава није канибализам већ антропофагија.

Канибализам, настанак и развој[уреди]

Канибалистичка гозба на острву Тана, c. 1885-9

Канибализам постоји код животиња. Силом животне законитости антропофагија и канибализам код раног нецивилизованог човека зачињу дуг, хиљадугодишњи пут еволуције његовог очовечавања и социјализације ка културном човеку. О канибализму код човека може се говорити већ од старијег каменог доба. Ова појава, у правом смислу речи, дуго је била позната, као што се с правом истиче, на острвима Тихог Океана, у Аустралији, Централној Африци, јужној и централној Америци. Канибализам је постојао и у многим крајевима Европе.[5]

Сигурно да је настанак канибализма искључиво прагматична - егзистенцијална потреба раног човека. Живот, као „vis maior“, је одредио да човек поједе човека. Ова свакодневица се вековима мењала и развијала од простог, готово анималног рефлекса, до нарастања у симболима, све више омудрелог, цивилизацијског чина културног човека.

Т. Ђорђевић први је од Срба који пише о могућим мотивима канибализма. Он тврди и доказује да се канибализам јавља из обредних разлога, освете, глади, садизма, застрашивања, уцене тоталне послушности, и слично. Ђорђевић каже:

„Има извесних трагова који указују на то да ни код нас неки облици канибализма нису били непознати. Неки су од тих трагова и помена јасни и односе се баш на наш народ, неки су у виду предања, које је, иако се чува у нашем народу, иако је често везано баш за наше људе, ипак могло доћи ко зна од куда, те има своју основу ван нас.“[3]

Једење људског меса условљено је оскудицом у исхрани - глад, из веровања да је месо посластица, из освете („ Живог бих га појео!“), да би се пробудиле особине убијеног, из уверења о светости принесене жртве, ради заштите од виших сила и због веровања у лековистост људског меса. Трагови канибализма код нас су очувани у једној народној песми у којој отац, по вољи и заповести Тучина, своје најближе мора да убије, скува и поједе.[3]

Канибализам као појава има своју ступњевитост. Понекада се једе читаво тело, сем костију. Понекада само унутрашњи органи: стомак, јетра, срце, плућа, мозак. Неке заједнице једу и тела својих покојних рођака. Уобичајена појава је да мушкарац поједе своју жену. Канибализам се разликује и по интензитету. Најинтензивнији је када се једе целокупно тело човека. Слабији је када се једу само поједини делови. Постоји и најслабији интензитет, када се људска лобања користи као посуда из које се пије људска крв. Научно је утврђено да је канибализам, често обучен у мистичне културне обреде, био раширен и код народа на високом културном нивоу. Симболички канибализам је очуван и у обичајима и обредим највиших и најновијих култура као што је хришћанска. У Хришћанству, на пример, верник „у светом причешћу“ прима у себе „месо“ и „крв“ култног хероја Исуса – посредника између човека и бога (божанства). Дакле, појава канибализма је веома стар а атавизми досежу и до данашњих времена високих и развијених „виших култура“.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Вујаклија М. Лексикон страних речи и израза, Просвета, Београд, 1954. г.
  2. ^ „Cannibalism (human behaviour)“. Britannica Online Encyclopedia Приступљено 31. 8. 2013.. 
  3. ^ а б в г д Влаховић П. У вртлогу живота, Самоуправна интересна заједница културе Пријепоље, 1978. г.
  4. ^ Група аутора, Социолошки лексикон, Савремена администрација, Београд, 1982. г.
  5. ^ Rubinstein (2004), стр. 17–18.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :