Канон (музика)

Из Википедије, слободне енциклопедије

Канон (грч. κανων - мерило, пропис, правило) облик је вишегласне музичке контрапунктске композиције у којој један или више гласова имитирају почетни. Имитације могу бити на различитим интервалима, али у највећем броју случајева оне су на интервалу приме или октаве.

Код једноставних или строгих канона, други глас прати први истоветном мелодијом, понекад у интервалу октаве. У интервалским канонима, други глас је померен за интервал различит од приме или октаве. Ако се мелодија другог гласа поклапа по интервалима, а разликује по њиховој величини, канон је дијатонски.

У канонима у инверзији (canon per motum contrarium), где се први глас спушта, други глас се успиње и обрнуто. Ако глас који износи мелодију (proposta) и глас који доноси одговор (risposta) наступају истовремено, такав облик канона се назива канон у огледалу.

Рачји канон (или ретроградни канон, canon cancrizans) врста је канона у коме се мелодија првог гласа имитира истом мелодијом која се креће у супротном смеру (од краја према почетку).

Канон у аугментацији (canon per augmentationem) облик је канона у коме се медлодија гласа који доноси имитацију (risposta) налази у (најчешће двоструко) дужим нотним вредностима. У канону у диминуцији (canon per diminutionem) нотне вредности у риспости су краће.

Кружни канон је вид канона који, са сваким наступом следећег гласа, модулира по квинтном или квартном кругу. Ово се догађа због тога што гласови наступају у интервалу кварте или квинте. Такав канон се назива још и модулирајући (canon per tonos). (Пример: Моцарт, Реквијем, став Domine Jesu, квартет солиста, такт 32.)

У загонетном канону, који је био нарочито омиљен као врста забаве код фламанских полифоничара у XV и XVI веку, начин реализације канона требало је пронаћи дешифрујући неку изреку или пословицу, нпр. "Noctem in diem vertere" (претворити ноћ у дан – певати црне ноте као беле, дакле, аугментација) или "Qui se exaltat, humiliabitur, qui se humiliat, exaltabitur" ("ко се уздигне, понизиће се, ко се понизи, уздигнуће се“, дакле, у питању је канон у инверзији).

Канон као музичка форма био је нарочито популаран у епохи Ренесансе и Барока, а у епохама које су следиле коришћен је само спорадично. У XX веку интересовање за канон је обновљено, како у форми претходних епоха, тако и као последица коришћења серијализма. Због строгости форме и технике, израда канона се у претходним вековима, као и данас, сматрала неопходном педагошком дисциплином за образовање будућег композитора, као и средством провере његове вештине.

Музички пример[уреди]

Спољашње везе[уреди]