Канопус

Из Википедије, слободне енциклопедије
Канопус
Положај на небу
Епоха J2000.0
Сазвежђе Прамац
Ректасцензија 06h 23m 57,110s
Деклинација +52° 41’ 44,38”
Привидна магнитуда (В) -0,72
Удаљеност 310 ly
(95 pc)
Спектрална класа F0II
Друге ознаке
алфа Прамца, α Carinae, α Car, HD 45348, HR 2326, CD−52°914, FK5 245, SAO 234480, HIP 30438, GC 8302
Значајни објекти јужног неба.

Канопус или алфа Прамца (лат. Canopus, α Carinae, α Car) је најсјајнија звезда сазвежђа Прамац и друга најсјајнија звезда ноћног неба.[1][2] Име је добила по Канобу (грч. Κάνωβος), митском Менелајевом навигатору који је одвео грчку флоту до Троје.[3][4]

Канопус је део Шкорпија-Кентаур асоцијације, групе младих звезда које су настале заједно и заједно се крећу кроз галаксију.[5]

Положај на небу[уреди]

Канопус је звезда јужног неба и није видљив северније од 26° северне географске ширине. То повлачи да није видљив из Атине, али се види из Александрије. Први га је описао Ератостен, који је радио у Александрији, под називом Περίγειος — што на грчком значи „близу земље“, с обзиром на то та тако далеко на северу Канопус никада не излази високо изнад хоризонта. Касније, код Птоломеја, постаје део сазвежђа Argo navis (брод Арго). Када је Никола Луј де Лакај поделио Argo navis на данашња Прамац, Крму и Једра, Канопус је постао део Прамца.[3]

Због свог сјаја, античким морепловцима северне хемисфере, али који су се налазили довољно јужно да га виде, Канопус је указивао на смер југа. С обзиром на то да се налази довољно исод равни еклиптике, посматрано из свемира Сунце га никада не заклања, због чега га многи савремени сателити користе за оријентацију тако што имају посебну „камеру за праћење Канопуса“ (енгл. Canopus Star Tracker).[2][3]

Физичке особине[уреди]

Канопус је редак пример светлог џина (или суперџина, зависно од извора) класе F.[6] Гледан голим оком, Канопус је бео, за разлику од већине звезда F класе, које се обично описују као жућкастобеле.[2]

На основу удаљености Канопуса од Сунца (310 светлосних година уз грешку од ±5%, након друге редукције података Хипаркоса) и температуре од 7280 К, израчунати су остали физички параметри: луминозност 13.300 пута већа од Сунчеве и радијус 73 пута већи од Сунчевог. Директним мерењем радијуса на основу угаоне величине и удаљености добија се вредност од 71 радијуса Синца.[1]

Корона Канопуса је изузетно врела, загрејана магнетним пољем звезде, и видљива је и у X и у радио делу спектра.[1]

Џинови класе F могу бити и у фази преласка у облик црвеног џина или изласка из тог облика.[2] Маса Канопуса је процењена на 8 до 9 маса Сунца. Фузија водоника у хелијум у језгру Канопуса је завршена, у току је фузија хелијума у угљеник и кисеоник. Канопус је највероватније на путу преласка из црвеног џина у бели патуљак, а ако је тачна друга опција — да је у фази уласка у стадијум црвеног џина, онда је његова маса ближа горњној граници процене. Један од могућих сценарија је да ће се фузија наставити и фузијом угљеника, али да неће доћи до стварања гвожђа — у том случају би Канопу прешао у редак облик неон-кисеоничног белог патуљка уместо убичајеног угљеник-кисеоничног облика.[1]

Канопус у књижевности[уреди]

Канопус је звезда око које кружи планета Аракис из популарног научнофантастичног серијала Френка Херберта Дина.[6]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в г Kaler, Jim (26. 6. 2009.). „Canopus“ Приступљено 18. 1. 2013.. 
  2. ^ а б в г Coffey, Jerry (10. 12. 2009.). „Canopus“. Universe Today Приступљено 18. 1. 2013.. 
  3. ^ а б в Ridpath, Ian. „Carina (The Keel)“. Star Tales Приступљено 18. 1. 2013.. 
  4. ^ „Carina the Keel“. STAR LORE - STORIES FROM THE STARS. Stargazers Astronomy. 2002 Приступљено 18. 1. 2013.. 
  5. ^ Kaler, Jim (2002). The Hundred Greatest Stars. New York: Copernicus Books. стр. 37. ISBN 0-387-95436-8. 
  6. ^ а б Sessions, Larry; Deborah Byrd (16. 2. 2012.). „Canopus is home star of fictional Arrakis of Dune“. Earthsky Communications Inc. Приступљено 18. 1. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Канопус

Kaler, Jim (2002). The Hundred Greatest Stars. New York: Copernicus Books. стр. 37. ISBN 0-387-95436-8.