Као вода за чоколаду (роман)
| Као вода за чоколаду | |
|---|---|
 Корице романа Као вода за чоколаду, дизајнерка Бојана Бан (Плави јахач, Београд, 2000) | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Como agua para chocolate |
| Аутор | Лаура Ескивел |
| Земља |  Мексико |
| Језик | шпански |
| Жанр / врста дела | магични реализам |
| Издавање | |
| Број страница | 165 |
| Тип медија | роман |
| Превод | |
| Преводилац | Надежда Зарубица |
| Датум издавања | 1989. година |
Као вода за чоколаду (шп. Como agua para chocolate) роман је мексичке списатељице Лауре Ескивел (шп. Laura Alicia Palomares Esquivel). Роман говори о младој девојци Тити и њеној забрањеној љубави са Педром због крутих обичаја да најмлађа ћерка не може да се уда јер мора да се стара о мајци. Тита изражава сву своју страст и осећања кроз кухињу, те свако ко проба њена јела искуси оно што она осећа. Роман је постао врло популаран и преведен је на тридесет језика. Писан је у стилу магичног реализма који се огледа у Титиној љубави према кувању.[1]
По роману је 1992. снимљен и истоимени филм који је освојио 11 награда Мексичке академије за филм.[1]
Значење наслова[уреди | уреди извор]
Пун назив гласи: Као вода за чоколаду: роман у месечним наставцима са рецептима, љубавима и народним лековима. Фраза Као вода ѕа чоколаду долази од шпанског Como agua para chocolate. Ова фраза је заједнички израз за неке земље шпанског говорног подручја и био је инспирација за назив романа Лауре Ескивел и значи да је неко (нека особа) јако љут. У неким земљама Латинске Америке, као што је Мексико, топла чоколада није направљена од млека, већ од делимично кључале воде. Алтернативна интерпретација казивања Као вода за чоколаду гласи: бити као вода која је довољно врућа (да добије чоколаду), да се у њу убаци чоколада (када припремате топлу чоколаду за пиће). То је поређење за описивање стања страсти или сексуалног узбуђења (на пример: врућа и загрејан/а). То би и описало усхићену страст коју Тита и Педро осећају једно према другом кроз целу књигу.
Структура[уреди | уреди извор]
Роман је подељен у 12 глава и свака од њих носи назив једног месеца у години, почевши од јануара. Свака глава почиње неким мексичким рецептом. У поглављу се даље објашњава начин припреме који је увек повезан са неким догађајем из живота главне јунакиње.[2]
Садржај[уреди | уреди извор]
Главна јунакиња романа је Тита де ла Гарса. На почетку романа је петнаестогодишња девојка која живи на ранчу у Мексику са својом мамом Еленом, старијим сестрама Гертрудом и Росауром, служавком Ченчом и куварицом Начом. Педро је главни јунак романа, у кога се Тита заљубљује на први поглед. Он јој изјављује љубав и долази код маме Елене да је проси. Међутим, мама Елена не пристаје на то, наводећи као разлог традицију породице де ла Гарса, да најмлађа ћерка (у овом случају Тита) не сме да се уда, већ мора да се стара о својој мајци до њене смрти. Она предлаже Педру да ожени Титину сестру Росауру. Да би био што ближе Тити, Педро пристаје на ову понуду. Тита гаји љубав према кухињи и веома је јако повезана са храном. Своје умеће у кухињи пpенела јој је Нача, куварица у њиховој кући, која је водила бригу о Тити од њеног рођења. Њена љубав према кухињи долази и од саме чињенице да ју је мама Елена родила у кухињи. Титине јаке емоције почињу да се преносе и на њено кување, када ненамерно почиње да утиче на људе око себе преко хране коју спрема. Тако је спремајући са Начом свадбени колач за Педра и Росауру и плачући над својом судбином, натопила свадбени колач својим сузама, од кога су све званице на свадби повраћале. Тада је мама Елена оптужила да је намерно хтела да уништи сестрину свадбу. Тита долази кући и затиче Начу мртву са сликом неког свог вереника у рукама.[3][2]
Након једног ручка, на коме су се служиле препелице у ружиним латицама, за који је Тита искористила руже које јој је Педро поклонио и које су биле натопљене њеним мислима о Педру, Гертруда бива опчињена пожудом. Она одлази са ранча водећи љубав на коњу са једним војником. Касније завршава у борделу, потпуно одбачена од мајке. Росаура и Педро добијају сина, Роберта. Пошто Росаура није имала млека, Тита дете, да би престало да плаче, примиче својим прсима, и од тада почиње тајно да доји Роберта. За то је знао само Педро, који се од тада још више зближио са Титом. Почињу тајно да се састају иза леђа маме Елене и Росауре. Педро и Росаура су принуђени да се преселе у Сан Антонио у Тексасу, под притиском маме Елене која почиње да сумња да постоји веза између Тите и Педра.[3]
Росаура губи сина. Када Тита сазна за смрт свог нећака, она за то криви маму Елену, која је удара кашиком по лицу. Тита се пење у голубарник где је остала целу ноћ. Сутрадан Ченча затиче Титу голу, прљаву и потпуно изван разума. Мама Елена зове доктора Брауна и захтева да одведе Титу у лудницу. Међутим, Браун одводи Титу својој кући где јој помаже да се излечи. Тита се зближила са њим и планирају венчање.[4]
Група бандита напада маму Елену која добија ударац у леђа и остаје непокретна и Тита почиње да се стара о њој. Она касније умире и Тита схвата да је тиме нестала највећа препрека њеној срећи.[3]
Док је Џон одсутан, Тита губи невиност са Педром и почиње да сумња да је трудна. Једног дана појављује се дух маме Елене и проклиње сина којег Тита носи у утроби. Изненада, на празник Богојављење, долази Гертруда у посету. Педро чује у разговору Тите и средње сестре да је Тита трудна и они се договарају да побегну негде заједно. Због овога се Педро напија и пева испод Титиног прозора, док се она свађа са духом маме Елене. Када дух нестане, Тита добија менструацију и схвата да није трудна. Дух се претвара у светлећу тачку која изазива експлозију и Педра захвата пламен. Он задобија озбиљне опекотине и Тита га лечи. Росаура забрањује Тити да се приближава њеној ћерки Есперанси. Али Тита не жели да њену нећаку снађе иста судбина као и њу, због породичне традиције коју Тита презире, да најмлађа ћерка мора да се стара о мајци до краја живота.[3]
Џон се враћа из Америке и Тита му саопштава да не може да се уда за њега. Џон то прихвата. Росаура умире због дигестивних проблема. Много година касније, Тита припрема венчање Есперансе и Алекса, Џоновог сина. Педро и Тита плешу и он је проси, говорећи јој да не жели да умре пре него што тако буде. Тита и Педро воде љубав након венчања, и он умире. Титу обузима туга и она једе једну по једну шибицу покушавајући да у сећању опет оживи све најузбудљивије тренутке са Педром. Она успева у томе. Шибица се запалила уједињујући их опет и цело имање гори. Наратор ове приче је Есперансина ћерка, која говори да једино што није изгорело у пожару јесте Титин кувар, чији сваки рецепт говори о овој заборављеној љубави.[3][2]
Ликови[уреди | уреди извор]
- Тита де ла Гарса – главни лик овог романа. Одраста у кухињи са служавкама. Најмлађа ћерка у породици. Жртва традиције и своје мајке Елене. Приморана је да се одрекне своје среће и да је препусти својој најстаријој сестри.
- Педро Мускис – откако упозна Титу, заљубљује се у њу, али због Титине мајке и традиције породице Де ла Гарса мора да се одрекне своје љубави. Жени се њеном најстаријом сестром Хертрудис како би био у близини жене коју воли.
- Елена де ла Гарса (мама Елена) – мајка три ћерке. Рано остаје без мужа. Одувек је потајно патила због несрећне љубави из мадости. Приморава своју најмлађу ћерку Титу да се одрекне своје среће и да брине о њој до краја њеног живота.
- Нача – главна куварица. За Титу је као друга мајка. Титина највћа подршка.
- Ченча – куварица породице Де ла Гарса. Упознаје љубав свог живота након трагичног догађаја.
- Росаура де ла Гарса – најстарија сестра у породици. Удата је за сестрину љубав Педра. Не успева да буде срећна у браку. Родиће двоје деце, али ће јој син брѕо умрети.
- Гертруда де ла Гарса – средња ћерка мама Елене. Титина и Росаурина полусестра. Она је плод неверства мама Елене. Бежи од куће у потрази за љубављу и страшћу. Упознаје Хуана у кога се заљубљује. Живот их раздваја, али се поново срећу и оснивају породицу.
- Роберт Мускис – син Росарио и Педра. Одгаја га Тита, све док се не одсели са родитељима. Умире веома рано.
- Есперанса Мускис – ћерка Росарио и Педра. По традиције задужена да брине о мајци до краја њеног живота. Успева уз помоћ Тите и Педра да се супротстави мајци и удаје се за Алекса.
- Алекс Браун – син доктора Џона. Заљубљује се у Есперансу на први поглед.
- Џон Браун – удовац, доктор породице Де ла Гарса. Заљубљује се у Титу и жели да се ожени њоме.
- Хуан Алехандрес – генерал, отима Хертрудис. На крају оснива породицу са њом.[5]
Насиље и окрутност[уреди | уреди извор]
Најочигледнији облици насиља уочавају се у мама Еленином понашању према Тити. Она често прибегава окрутним мерама да би натерала своју најмлађу ћерку на послушност. Многи задаци и послови које јој задаје су очигледан доказ тога, поготово они везани за Педрово и Росаурино венчање. Они повећавају и наглашавају бол коју Тита осећа због изгубљене љубави. Мама Елена с бесом и агресијом дочекује и најмањи знак Титиног протеста, чак и ако само посумња у њену послушност(као када је ударила Титу јер је мислила да је ставила нешто у Росаурину свадбену торту и тако намерно упропастила венчање). Међутим, једном од најгорих ствари које је мама Елена учинила чини се она када је запалила Педра и замало га убила.
Мама Елена је лик који сеје страх у овом роману. Плаше је се све ћерке.[2]
Када се Тита први пут усудила да отворено одговори својој мајци, она ју ју ударила дрвеном варјачом по лицу и сломила јој нос. Међутим, овакав вид свакодневног насиља, нажалост, не представља ништа неуобичајено за то време и услове у којима је удовица морала да заштити себе и своју породицу од банди и револуционара.
Храна[уреди | уреди извор]
Храна је, такође, једна од главних тема ове приче. Она се вешто користи да на креативан начин опише осећања и ситуације у којима се ликови налазе. Представља и начин комуникације и преношења мисли између ликова, посебно између Тите и Педра. Једним јелом, Тита признаје Педру своја осећања, љубав и страст. Другим преноси своју чежњу и патњу гостима на Росаурином и Педровом венчању. Храна представља и традицију рада, као и начин да се пренесе историја и успомене породице Де ла Гарса. На крају крајева, кухиња је место рођења деце, она су тамо подизана и храњена. Рецепти су преношени на будуће генерације, а са њима и породичне приче.
Титино одрастање[уреди | уреди извор]
Један од кључних мотива који доминирају у роману Као вода за чоколаду је формирање и откривање личности главне јунакиње Тите де ла Гарсе. Током свог одрастања, Тита наилази на отпор своје мајке у остваривању својих животних циљева. На тај начин, њен однос са мајком постаје битан фактор који је спутава и спречава да се развије као независна личност. Наиме, од самог Титиног рођења, које је било превремено и после изненадне смрти њеног оца, мама Елена гради удаљен и хладан однос са својом ћерком. Због тога, Тита одраста поред породичне куварице, Наче. Недостатак мајчине пажње има утицај и на њено даље одрастање. Она своје уточиште проналази у кухињи, где кроз снажну повезаност са храном испољава сва своја осећања. Припремање хране постаје њен ослонац и излаз у тешким тренуцима, а Нача важна фигура у њеном животу. Током година, Тита све више открива своје потребе и тежње ка индивидуалности и постепено се ослобађа окова покорности према својој мајци. Заправо, Тита временом учи како да искаже своја осећања и уверења и супротстави се деспотски настројеном понашању своје мајке.
Традиција[уреди | уреди извор]
У роману преовлађују традиционална уверења и ставови. Мама Елена свима предочава да је Титина судбина већ предодређена и да се као најмлађа ћерка мора бринути о њој до краја њеног живота. Она, такође, наглашава да је то породична традиција која се мора поштовати без поговора. Осим тога, у роману је паралелно представљено карактеристично домаћинство у коме доминирају жене, као и њихов положај у њему. Оне веома држе до своје породице и части, што можемо закључити на основу реаговања мама Елене де ла Гарсе приликом упада побуњеника на имање. У том сегменту романа смешта се и Мексичка револуција која у то време напредује. Људи попут мама Елене представљају надмоћне људе, док Тита представља оне који су приморани да се повинују одлукама и правилима која су им наметнута.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Like water for chocolate - Sparknotes (context) Приступљено 16.11.2014.
- ^ а б в г Ескивел, Лаура (2006). Као вода за чоколаду (треће изд.). Београд: Плави јахач. стр. 232.
- ^ а б в г д Like water for chocolate - Sparknotes (summary) Приступљено 18.11.2014.
- ^ Like water for chocolate - Sparknotes (summary) Приступљено 17.12.2014.
- ^ Like water for chocolate - Sparknotes (characters) Приступљено 24.11.2014.
Литература[уреди | уреди извор]
- Eskivel, Laura, Kao voda za čokoladu, Beograd 1989. godina, Izdavačko preduzeće "Prosveta"