Капитулација Италије

Из Википедије, слободне енциклопедије
Искрцавање Савезника у Салерну

Капитулација Италије или Примирје у Касибилеу (италијански: Armistizio di Cassibile) означава споразум темељем кога је 1943. Краљевина Италија окончала учествовање у Другом светском рату на страни сила Осовине, односно непријатељства са савезничким државама. Потписан је 3. септембра 1943, а званичнаобјава капитулације догодила се 8. септембра 1943. године. Представљао је изузетно важан догађај, с обзиром да су њиме Осовина остале без кључног члана своје коалиције, а западни савезници добили упориште у континенталној Европи одакле су могли да угрозе Немачку. Иако је истим споразумом Италија прешла на страну Савезника, наде да ће тај догађај довести до брзог окончања рата нису се испуниле, с обзиром да су немачке трупе успеле да окупирају највећи део италијанске територије, разоружају италијанску војску и инсталишу квислиншки режим Италијанске Социјалне Републике. На простору бивше Југославије је овај догађај имао значајне последице с обзиром да су партизанске снаге најбоље искористиле капитулацију италијанских снага како би стекле драгоцено оружје и опрему.

Прве вести о капитулацији италијанске армије сазнали смо преко непријатељских радио станица. Генерал Ајзенхауер је преко радија, у 17.00, потврдио вест, да је Италија безусловно капитулирала. Ухватили смо једну америчку радио везу, из које се јасно види да су Италијани издали непријатељу како може да са бродовима уђе у залив Салерна, а да не налети на немачке мине. Тиме је непријатељу учињена велика услуга и зато је њихово искрцавање код Салерна било успешно.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 8. септембра 1943.

Италијанске војнике треба делити у три групе:


1. који су нам остали верни и њих треба да поштујемо као верне савезнике и да им оставимо оружје, да наставе заједничку борбу са нама.
2. који више не желе да ратују и према њима треба да се односимо као према ратним заробљеницима.
3. који нам пружају отпор и отворено сарађују са непријатељем: официре треба одмах стрељати, а војнике да употребимо као радну снагу на Истоку.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 15. септембра 1943.

Позадина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Италијански поход (Други светски рат)

Након пораза немачко-италијанских снага у Северној Африци, Савезници су бомбардовали Рим 16. маја 1943. године. Недуго затим, тачније 10. јула исте године Савезници се искрцавају на Сицилију, а непуна два месеца касније извршена је и инвазија на само Апенинско полуострво 3. септембра 1943. године.

У пролеће 1943, италијанска војска је била у расулу, а о свему томе се морао бринути дуче Бенито Мусолини, који је губио потпору министара и италијанског народа. Ускоро је макнуо с положаја све министре који су били више верни краљу Виктору Емануелу него фашистичкоме режиму. Такав Мусолинијев потез описан је као напад према краљу, који је све више критиковао слабо стање у италијанској војсци. Након неколико одлука, краљ Виктор Емануел је, вероватно, почео да размишља о приближавању Савезницима и рушењу Мусолинијева режима.

Да би остварио те циљеве, краљ је затражио помоћ Дина Грандија. Гранди је био један од водећих људи у фашистичкој хијерархији, а у млађим данима, сматрали су га Мусолинијевим замеником или алтернативом. Краљ је био мотивисан и Грандијевим размишљањима о прилагодби фашизма према новој ситуацији. Разни амбасадори, као Пјетро Бадољо, рекли су му да размотри могућност да замени Мусолинија на месту дучеа.

Тајној уроти се придружио и Ђузепе Ботаи, други фашиста на високом положају и министар културе, те Галеацо Ћано, вероватно други најмоћнији човек у бившој Фашистичкој странци и Мусолинијев зет. Уротници су имали у циљу да врате стару моћ италијанскоме краљу. Дана 23. јула 1943, италијански Парламент престаје да буде веран Мусолинију и враћа се стара краљевска моћ. Истог дана Мусолини је морао да се састане с краљем, где је разрешен свих премијерских дужности. Кад је одлазио са састанка, Мусолинија су ухапсили карабинијери и одведен је на острво Поцу. На место премијера дошао је италијански маршал Бадољо. Бадољево именовање новим премијером покопало је наде Грандију да постане нови дуче.

Именовање Бадоља новим италијанским премијером није променило италијански положај међу силама Осовине. Међутим, то је био корак напред од стране династије Савоја према миру. Од тада почињу покушаји да се склопи мир са Савезницима.

Капитулација Италије у Југославији[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Операција Ахзе, Одбрана Сплита септембра 1943 и Операција Истра

Након непријатељског искрцавања на Сицилији, у Хрватској је настало панично расположење. Очекује се промена у влади, која би требало да се јасно дистанцира од досадашњег усташког курса.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 17. јула 1943.

Команда за Југоисток ухватила је пре четири дана, 16. јула 1943, једну радио поруку Драже Михаиловића, у којој он, - с обзиром на најновији развој ситуације на европским ратиштима, - позива на појачано вршење саботажа у Хрватској, те да његове јединице треба да крену према Јадрану, како би Савезници, ако дође до њиховог искрцавања, тамо среле четнике, а не комунисте. Како би Титу избила адуте из руке, четничка пропаганда треба да је југословенска, а не великосрпска.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 20. јула 1943.

Ако Италија иступи из рата, онда за нас Хрватска постаје веома важан партнер и нама је много стало да сарадња са Поглавником буде добра. Зато је важно да Немачка има позитиван став према хрватској држави. Да би повећали самопоуздање хрватске армије, препоручљиво је да немачки војни инструктори покажу макар мало воље и да науче неколико хрватских речи. Како би нагласили, да је наша борба заједничка, потребно је да хрватским официрима додељујемо, далеко више него што је то био случај до сада, немачка одликовања.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 7. септембра 1943.

Улазак немачких јединица у Сплит септембра 1943.

Након капитулације Италије у Југославији, било је много италијанских војника, па и официра, који су покушали да избегну заробљавање, одлучни да не служе Немцима. Једна група Италијана из Книна је покушала да се домогне партизанских положаја. Тринаесторицу Италијана у бегу ухватили су четници војводе Момчила Ђујића. По војводином наређењу »сви су били стрељани«.[2] Око 700 Италијана, који су се из Книна склонили у Косову, код Ђујића, средином септембра су разоружани и у пратњи групе четника враћени у Книн, Немцима.[3]

Почетком октобра, највећи део италијанске дивизије „Тауринензе“ уништен је или заробљен од стране немачке 118. дивизије, на простору југозападно од Никшића.

Снага непријатеља на далматинској обали износи до 12 000 људи и оружје су добили у таквим количинама, да то одговара најмање двема италијанским дивизијама. Већ данима нападају наше положаје.[1]

Ратни дневник Врховне команде Вермахта од 5. октобра 1943.

„Ситуација у унутрашњости Балканског полуострва, у непосредној вези са замишљеним, односно стварним током догађаја на подручју Средоземног мора, знатно се заоштрила. У очекивању, да ће комбиновани војно-политички удар од 8. септембра довести до брзог слома немачког јужног и југоисточног фронта, устанички покрети прерасли су у активна борбена дејства. Делимично су вршене припреме да би се пружила рука англо-америчком искрцавању.“[4]

Извештај немачког команданта Југоистока о стању на Балкану 1.11.1943.

Извори[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]