Каракачани

Из Википедије, слободне енциклопедије

Каракачани (грч. σαρακατσάνοι) су грчка етничка група која је живела на планини Пинду, у Грчкој, а насељавала је и источне делове Старе планине у Бугарској. Углавном су номади, чувају овце од којих користе млеко, месо и вуну. Справљају качкаваљ, чију су технологију од њих преузели и српски старопланински чобани. У Србији их зову и Ашанима или Црновунцима, с обзиром на то да су неговали стари балкански сој оваца тзв. какракачанску овцу. Православне су вере и говоре каракачанским дијалектом. Данас их, поред Грчке, има у Бугарској (око 15. хиљада), у Македонији, Албанији и Малој Азији. У Србији се нису задржали.

Каракачанска деца, Котел, Бугарска

Три су тумачења порекла речи „каракачан“. По једном, име им долази од турске речи karakaçan или kırkaçan, што значи „онај који оставља необрадиву земљу“ или „који напушта планину“, по другој, од две турске речи „кара“ - црн, и „качан“ - бегунац, и треће, од арумунске речи sarac-tsani, што означава „сиромах“.

У Србију су долазили највише у време док су границе између балканских држава биле порозне, када су могли своја стада из Егејске и Вардарске Македоније да дотерују на пашњаке Бесне Кобиле, Варденика, Чемерника и Старе планине. Последњи њихов боравак забележен је између два светска рата. На Чемернику о њиховом боравку сведоче топоними: Ашанске колибе и Ашанске ливаде, где су им били станови на саоницама и испаша оваца. Са Чемерника су побегли тридесетих година 20. века, после сукоба са власинским и црнотравским чобанима, при чему су једнога убили. То је био разлог да се више на Власинској висоравни не појаве.

Њихова црноруна овца се и данас задржала на овим просторима. У селу Млачишту је очувано једно стадо, од кога су потом, 2006. направљена још два запата у околини Димитровграда (село Каменица) и Босилеграда.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Феликс Каниц: Србија, земља и становништво од римског доба до краја XIX века,
  • Риста Николић: Крајиште и Власина, САНУ, 1912.
  • Јован Ф. Трифуновски: Грделичка клисура, антропогеографска расправа, Народни музеј, Лесковац, 1964.
  • Радомир Костадиновић: Црна Трава и Црнотравци, Лесковац, 1968.
  • Т. Д. Марјановић: Завичајна читанка, Власотинце, 2001.
  • Ива Трајковић: Сточарство на Чемернику, Лесковачки зборник XLIV, 2004, 253 – 274.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Каракачани