Кардиогени шок

Из Википедија

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Ово подразумева категоризацију, унутрашње повезивање, разламање текста и слична уређивања, како би се добио квалитетнији чланак.       Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Кардиогени шок настаје услијед акутног попуштања срца, које се карактерише малим систолним волуменом крви (количина крви коју срце избаци у току једне систоле) и немогућношћу постизања задовољавајућег минутног волумена срца (производ систолног волумена и срчане фреквенције).

Стања и болести које могу довести до развоја кардиогеног шока са оштећењем контрактилности лијеве и/или десне коморе су: инфаркт миокарда, кардиомиопатија, хипоксија, ацидоза, предозирање бета-блокаторима, антиаритмици, антагонисти калцијумових канала. Такође, аритмије (тахиаритмија и брадиаритмија), затим акутна инсуфицијенција аортног и митралног залиска, руптура међукоморског септума и папиларних мишића, контузија срца могу довести до наглог развоја кардиогеног шока.

Знаци и симптоми кардиогеног шока поред опћих горе наведених су:

• хипотензија као посљедица отказивања срчане пумпе и смањене систолне функције,
• конгенстија плућне циркулације са развојем плућног едема услед дијастолног оптерећења срца (инсуфицијенција лијеве коморе), проширене југуларне вене на врату (инсуфицијенција десне коморе).

Диференцијална дијагноза према хиповолемијском и дистрибутивном шоку: код кардиогеног шока инспекцијом се виде проширене југуларне вене на врату, повишени су централни венски притисак и ПЦWП (ПЦWП - Пулмонарy Цапилларy Wедге Прессуре - катетер који је аплициран у артерији пулмоналис у сврху мјерења притиска у њој); код хиповолемијског шока су вене на врату колабиране а централни венски притисак и ПЦWП су снижени. Разликовање од обструктивног шока је теже а и симптоматика је слична, те се не ријетко емболија плућа и тампонада срца приписују кардиогеном шоку.

Терапија кардиогеног шока треба да је по могућности каузална. Ако се ради о акутном инфаркту миокарда врши се лиза тромба фибринолитицима (стрептокиназа, алтеплаза), код предозирања блокаторима калцијевих канала аплицира се калцијум, код аритмија примјена одговарајућих антиаритмика.

Да би се постигла нормална респираторна функција укључује се кисик (4-8 л) или врши ендотрахеална интубација са или без механичке вентилације.

Код декомпензованог шока (ТА систолни < 90 ммХг) апликује се у инфузији допамин 2-10 µг/кг/мин., а ако је потребно адреналин. Ако се ради о компензованом шоку (ТА систолни ≥90 ммХг) апликује се у инфузији допамин и/или добутамин по 2-10 µг/кг/мин.или у комбинацији. Ако је индиковано може се дати милринон (амп. 10мг/10 мл; дериват бипиридина који селективно инхибира изоензим ИИИ фосфодиестеразе мишићних ћелија срца и његових крвних судова што доводи до пораста количине интрацелуларног цАМП-а који утиче на размјену јона калцијума). Милринон појачава снагу срчаног мишића са мањим повећањем фреквенције срца него што је то случај код примјене допамина..

Код плућне конгестије и волумног оптерећења срца у компензованом шоку потребно је растеретити срце диуретицима (нпр. фуросемид 10-80 мг и.в.) и вазодилататорима који прије свега дилатирају вене-прелоад и на тај начин смањују количину крви која доспјева у плућну циркулацију и срце које се тиме мање оптерећује (нпр. нитроглицерин 0,3-3 µг/кг/мин. и.в. инфузија). Вазодилататори се комбинују са катехоламинима (допамин, добутамин, адреналин) што је пожељно и логично.

Треба бити обазрив код декомпензованог шока, у постављању индикација за апликацију лијекова који имају или могу имати вазодилататорна својства, као што су аналгетици и седативи.