Карлос IV од Шпаније

Из Википедије, слободне енциклопедије
Карлос IV од Шпаније

Карлос IV од Шпаније, насликао Франсиско Гоја
Карлос IV од Шпаније, насликао Франсиско Гоја

Датум рођења 11. новембар 1748.
Место рођења Портици (Италија)
Датум смрти 20. јануар 1819.
Место смрти Рим (Италија)
Порекло и породица
Отац Карлос III од Шпаније
Мајка Марија Амалија Саксонска
Супружник/ци Марија Лујза од Парме
Потомство Фернандо VII од Шпаније
Марија Лујза Бурбонска

Карлос IV од Шпаније (шп. Carlos Antonio Pascual Francisco Javier Juan Nepomuceno Jose Januario Serafin Diego; Карлосс Антонио Пасквал Франсиско Хавијер Хуан Непомусено Хосе Хануарио Серафин Дијего; 11. новембар 174820. јануар 1819) био је краљ Шпаније од очеве смрти 1788. до своје абдикације 1808.

Младост[уреди]

Карлос IV је био други син краља Карла III и Марије Амалије Саксонске. Рођен је у Портичију (Италија), у време када је његов отац био краљ Напуља и Две Сицилије. Његов старији брат био је изостављен из наследног низа, јер је био ментално заостао и епилептичан, па је Карлос од самог рођења третиран као престолонаследник. Карлос је наследио физичку снагу по саксонској линији своје мајке, унуке пољског краља Августа II. Као млад бавио се рвањем. Сматран је недовољно интелектуално зрелим и помало лаковерним.

Владавина[уреди]

Године 1765. оженио се Маријом Лујзом од Парме и са њом имао четрнаесторо деце, од којих је седморо доживело пунолетност. Марију Лујзу су многи (укључујући и сликара Франсиска Гоју) сматрали злобном и неверном женом која је имала велики утицај на краља.

Године 1788. Карлос III је умро и Карлос IV је био крунисан 14. децембра 1788. године. Иако је сматрао свој положај врло одговорним и увек се трудио да се у јавности представи као апсолутни владар, Карлосва једина страст је заправо био лов, тако да је све политичке послове препустио краљици и премијеру. Године 1792. Марија Лујза је коначно успела да се ослободи грофа Флоридабланке и да на његово место постави Педра Пабла Абарку де Болеу, грофа од Аранде, који је опет, због својих републиканских убеђења, пред рат са републиканском Француском био смењен, а на његово место постављен Мануел де Годој, краљичин миљеник и наводно љубавник.

Годој је наставио Арандину политику неутралности ка Француској, али након погубљења француског краља 1793. Шпанија је уложила протест, након чега је Француска објавила рат Шпанији. Шпанија је потписала споразум са Португалијом о међусобној заштити против Француске. Године 1795. Француска је приморала Годоја да закључи споразум и да објави рат Великој Британији.

Шпанија је остала савезник Француске све до британске победе код Трафалгара. Након Наполеонове победе над Пруском 1807, Годој је опет приближио Шпанију Француској. Ово стално мењање страна срозало је Карлосву репутацију као савезника од поверења, увећало Годојеву непопуларност, и фаворизовало принца Фернанда који је заступао савезништво са Великом Британијом.

Абдикација, егзил и смрт[уреди]

Кад је дошло до сукоба између принца Фернанда и Годоја, Карлос је заузео Годојеву страну. Кад је дошло до устанка у Аранхуезу 1808. године, Карлос је абдицирао у корист свог сина 19. марта, како би спасао свог министра који је био заточен. Фернандо је преузео престо као Фернандо VII, док су у међувремену француске снаге отпочињале инвазију на Шпанију под изговором да пребацују снаге ка Португалу.

Карлос је избегао у Француску, где је постао Наполеонов талац. Наполеон је убрзо натерао Карла да повуче своју абдикацију у корист свог сина и да поново абдицира, овај пут у корист Наполеоновог брата, Жозефа Бонапарте, што је уједно био и почетак Наполеонове инвазије на Шпанију и Шпанског рата за независност.

Након друге абдикације, Карлос је био притворен у дворац Талејран у Валансају (фр. Talleyrand, Valençay). Француски цар му је доделио доживотну ренту и остатак живота је провео уз своју жену и Годоја, прво у Француској, а потом у Италији, да би се на крају за стално настанио у Риму у палати Барберини.

Марија Лујза је умрла 2. јануара 1819, а Карлос само 18 дана касније, 20. јануара исте године, наводно од туге због смрти бивше шпанске краљице.

Литература[уреди]

  • Historia del Reinado de Carlos IV, by General Gomez de Arteche (5 vols.), in the Historia General de España de la Real Academia de la Historia (Madrid, 1892, etc.).
  • Historiaantiqua. Isabel II; (((es))) (2008)
  • Овај чланак садржи превод делова текста који се налази у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ed (1911). Encyclopædia Britannica (Eleventh ed.). Cambridge University Press.


Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Карлос III
краљ Шпаније
17881808.
Наследник:
Жозеф Бонапарта
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}
Претходник:
{{{пре7}}}
{{{списак7}}} Наследник:
{{{после7}}}
Претходник:
{{{пре8}}}
{{{списак8}}} Наследник:
{{{после8}}}