Карло Емануел I

Из Википедије, слободне енциклопедије
Info non-talk.svg Овом чланку или једном његовом делу је потребно прерађивање.


Чланак је означен овим шаблоном 17.01.2012. и налази се у категорији Биографије.
Погледајте како се мења страница или страницу за разговор за помоћ. Уклоните ову поруку када завршите.

Карло Емануел I.

Карло Емануел I
Карло Емануел I

Датум рођења 12. јануар 1561.
Место рођења Риволи
Датум смрти 26. јул 1630.
Место смрти Савиљано
Порекло и породица

Карло Емануел I. (Риволи, 12. јануар 1561Савиљано, 26. јул 1630) је био савојски војвода.

Карло Емануел I је покушао да постане средишња личност једног савеза владара против Турске у коме би, поред њега, учествовали папа, шпански краљ Филип III и аустријски надвојвода Фердинанд. Српски главари су на свом скупу од 18. фебруара 1608. године решили да га приме за краља и цара целе Румелије и да га позову да им се придружи у борби против Османског царства.

Велика завера[уреди]

Грб Савоје

Од краја 16. века, Османско царство је, заплетено у вишегодишње ратовање с Аустријом и Персијом, преживљавало дубоку кризу целокупног свог друштвеног, економског и управног система.

Балканско полуострво и Подунавље открили су сву неисцрпност и недирнутост својих богатстава тек после потпуног успостављања турске власти у том крају света, кад су створене могућности да те земље, после феудалне анархије и ратова, у миру развију своју аграрну и сточарску производњу. Сви су били очевици каква богатства згрћу у левантској трговини Млечани и Дубровчани, који обиље турских производа продају у европским земљама можда и по неколико пута скупље, а у истој сразмери подижу и вредност западној роби кад је донесу на турска тржишта.

Покорени народи у Османском царству почели су, од последњих година XVI века, да дижу устанке све замашније и чешће, тако да их је требало само подржати с нешто новца, оружја и муниције и с неколико одреда извежбане војске овде-онде убачене, па да те „најцветније земље“, како су их онда називали, постану плен онога ко први за њима посегне. А тај посао биће благородан поготову стога што хришћанско становништво Турске нема никаквог свог племства, нема никог ко би могао да посредује између њега и западних ослободитеља, па ће нови господар балканских и подунавских земаља добити с њима не само њихова природна богатства него и снажну и свежу кметовску снагу која ће, у својој заосталости, покорно савити кичму.

Папа Климент VIII био је немоћан да покрене западне монархије на ошити крсташки поход да би делатност његових мисионара и његови преговори са српском црквом могли оставити видљивијих последица. Много више нада у покрет хришћана под Турцима полагали су полунезависни владари италијанских држава и државица, савојски војвода, мантовански кнез и тоскански војвода, Први од њих, Карло Емануел I, тип малог талијанског владара авантуристе и смутљивца у политици, можда је најнепосредније од свих приступио стварној интервенцији на Балканском полуострву у корист устаника, — и то је одмах изазвало тежак потрес и неочекиване поремећаје у Дубровнику. Лик тога човека, његово схватање политичког морала и његови дотадашњи покушаји да се домогне моћи можда су најједноставније објашњење његовог уплитања у устанички покрет балканских хришћана. Снажан, неуморан ловац, одличан ратник, усто духовит и побожан, Карло је пратећи будно међународне односе, „правио и кварио савезе, прибегавао помоћи једних владалаца против других, ратовао и очекивао готове круне“. После смрти Анрија III хтео је да постане француски краљ, потом је тражио енглеску круну, под шпанском заштитом радио је да буде краљ у Прованси, замишљао се и са царском титулом, па кад у свему томе није успео, пристао је да буде и радио да постане краљ Кипра, Мореје, Сицилије и Сардиније, да се напослетку његова амбиција задовољи и краљевином Албанијом...

Свестан да, и поред свих зајмова које су му давале ђеновљанске банке, неће успети да само сопственим снагама оствари свој подухват, знајући усто да ће се у његов посао, ако добро крене, умешати сви они који су се за њега интересовали, Карло Емануел I је покушао да постане средишња личност једног савеза владара против Турске у коме би, поред њега, учествовали папа, шпански краљ Филип III и аустријски надвојвода Фердинанд. Требало је да савезници продру у Турску из Штајерске и Хрватске, из Албаније и преко дубровачке територије. Приступајући остварењу овог плана, савојски дука је почео да окупља око себе све оне агенте који су дотле служили као спона између балканских хришћана и западних дворова. Тако му се при руци нашао и калуђер Дамјан Љубибратић, који је пре тога, у име српског патријарха Јована и херцеговачких главара, преговарао с бечким двором, папом и шпанским намесником у Напуљу. Карло Емануел I је послао своје најсрдачније поруке првом од херцеговачких главара, никшићком војводи Грдану, и старешини српске цркве, а затим је упутио у Дубровник своје поверенике, дужне да непосредно ступе у везу с вођама устаничког покрета, да припреме расположење Дубровчана и да испитају погодност њихових лука и постојаност њихових тврђава за будућу најезду на Херцеговину.

Иако је Дубровачка влада одувек примала све странце с подозрењем и крајње опрезно, она је сада широкогрудо подносила врзмања и сашаптавања разних агената у свом граду. Трудила се једино да то не постане потпуно очевидно суседним турским властима. У јесен 1607, појавили су се прво на Мљету, а затим и у Дубровнику повереници савојског војводе Карла Емануела I. Кад је Дубровачка влада уочила да њихове лепе намере могу да стану Републику њене независности она је одмах заузела друкчији став. Влада је утврдила да су повереници Карла Емануела I успоставили везу с појединим лицима у Републици већ пре свог доласка, да су донели златника и поклона за херцеговачке главаре и да њихове шетње по Дубровнику и околини значе, у ствари, испитивање терена на коме ће бити извршено искрцавање хришћанских трупа. Влада је знала да је поред калуђера фра Санта постао врло близак изасланицима савојског војводе и један круг дубровачке властеле, пре свега Јаков Ђурђевић, три рођака Растића, Марин, Јаков и Џиво, затим Сабо Менчетић, Јаков Лукаревић, па, око њих, и други.

Захваљујући тренутном стрпљењу дубровачке владе, савојски повереници су доста мирно и успешно обавили први део свог посла: никшићки војводи Грдану ускоро је уручен позив да српски главари прихвате и окруне Карла Емануела I за свог владара, а он ће се благовремено појавити с бродовљем, војском и новцем ради заједничке борбе. Одмах затим, главари су одговорили на овај позив обавештењем да су на свом скупу од 18. фебруара 1608. године решили да приме (савојског војводу за краља и цара целе Румелије и да га позову да им се придружи у борби.

Повереници Карла Емануела I запловили су ка Италији, а за њима се, истог пролећа, отиснуо и фра Санто, мљетски калуђер, бежећи од дубровачких власти због тога што му је дон Мавро Орбин, пронашао и отео писма завереничког карактера. „Ви преносите писма која су против нас...“, рекао му је том приликом дон Мавро Орбин, и тим речима сажео сву сложеност ситуације у којој се тада налазио Дубровник. Јер кад је он, као велики зналац и први састављач заједничке историје Јужних Словена, који је бесумње поимао сву тежину њиховог робовања и сву величину њихове борбе, претпоставио безбедност и спас свог Дубровника судбини ослободилачког покрета свих балканских народа, може се само претпоставити с колико је озбиљности почела да стрепи над опстанком Републике њена влада.

Иако су повереници савојског војводе већ били на другој страни мора, истрага је спроведена тако минуциозно, да је накнадно реконструисан сваки њихов корак, свака њихова реч и сваки поступак њихових помагача. Све је то учињено у нади да ће та пустоловина остати без последица и да Дубровник неће доспети у ситуацију да стављање на коцку његовог опстанка буде услов за успех подухвата западних сила.

Види још[уреди]

Литература[уреди]


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Карло Емануел I