Карло V, цар Светог римског царства

Из Википедија

Карло I од Шпаније Карло V, цар Светог римског царства
Карло I од Шпаније и V од Немачке, цар Светог римског царства
рођен:	24. фебруар, 1500. Гент, Фландрија
преминуо:	21. септембар, 1558. Јусте, Шпанија

Карло V, такође Карло I од Шпаније (24. фебруар 1500. Гент, Фландрија — 21. септембар 1558. манастир Јусте, Шпанија) био је један од најмоћнијих владара у историји Европе. Припадао је династији Хабзбург. Огромно подручје које је добио у наследство, била је последица уједињавања династија и њихових земаља по бројним рођачким линијама.^[1]

Био је син Хуане Луде и Филипа Лепог, и унук Максимилијана I од Аустрије и Марије од Бургундије са очеве стране, од којих је наследио Холандију, Аустрију и право на престо Светог римског царства. Са мајчине стране, био је унук Католичких краљева, Изабеле I од Кастиље и Фернанда II од Арагона (династија Трастамара), од којих је наследио кастиљански и арагонски престо, Напуљ, Сицилију, Сардинију, Малту, Канарска острва и Западне Индије (како су се у то доба звале америчке колоније).

Карло V је био последњи немачки цар који је гајио средњовековни сан о универзалној монархији. Овој његовој амбицији су се супротставили француски владари Франсоа I и Анри II, продор Османског царства у централну Европу, али и верски потреси који су погодили Европу, 1517, са појавом Реформације. Уморан и обесхрабрен, одрекао се својих владарских прерогатива (1555-1556) и повукао у манастир.

Иако је био рођен и одгајан у Фландрији, више времена је проводио у Шпанији, док је Свето римско царство оставио на управу свом брату Фернанду, у чију ће корист 1556. абдицирати. Тако ће Фернандо или Фердинанд Хабзбуршки постати Фердинанд I, цар Светог римског царства.

Велико пространство којим је владао, и стална потреба за далеким путовањима, учинили су да је царство из практичних разлога подељено на Хабзбуршку Шпанију и Хабзбуршку Аустрију.

Садржај 1 Хронологија 2 Детињство и младост у Фландрији 3 Краљ Шпаније 3.1 Први сусрет са Шпанијом 3.2 Карло полако упознаје своје шпанске поданике 3.3 Побуне у Кастиљи и Валенсији 3.3.1 Побуна заједница у Кастиљи 3.3.2 Устанак занатских цехова у Валенсији 4 Цар Светог римског царства 4.1 Противник 4.2 Проглашење 4.3 Крунисање 5 Брак и деца 6 Карло V и протестантизам 6.1 Почетак сукоба. Сабор у Вормсу 6.2 Два сабора у Шпејеру 6.3 Сабор у Аугсбургу 6.4 Сабор у Тренту 6.5 Коначно помирење 7 Унутрашња политика Карла V 7.1 Друштвена организација Шпаније 7.2 Колоније у Западним Индијама 8 Спољна политика Карла V 8.1 Карло V и Франсоа I 8.2 Карло V и Сулејман Величанствени 8.3 Карло и пиратерија на Медитерану 9 Абдикација и повлачење у манастирски живот 10 Титуле 11 Види још 12 Референце

[уреди] Хронологија

• 1506. — Са само шест година, Карло наследио је територије од своје бабе, Марије од Бургундије и постао холандски владар, под туторством прво свог деде, Максимилијана I, и касније своје тетке, Маргарите од Аустрије.
• 1517. — Након смрти Изабеле Католичке, Карло је наследио круну Кастиље. Заправо, права наследница је била његова мајка, Хуана I од Кастиље, али пошто је била ментално неспособна, Карло је формално делио круну са њом све до њене смрти 1555, али је практично он владао.
• 1518. — Две године након смрти свог деде с мајчине стране, Фернанда II од Арагона, Карло је такође наследио и арагонски престо.
• 1519. — Након смрти деде с очеве стране, Максимилијана I, Карло I од Шпаније такође постаје и Карло V, цар Светог римског царства.

[уреди] Детињство и младост у Фландрији

Карлов отац, Филип желео је да Карлу што раније обезбеди учитеље који би од њега направили доброг и мудрог владара краљевина Католичких краљева, па је тако још од малена поверио Карлово образовање познатим и признатим учењацима. Филип је имао ваљан разлог за то: преране смрти принца Хуана, а убрзо и Изабеле, двоје најстарије деце Изабеле Католичке, наследника кастиљанског трона, а нешто касније и принца Мигела, (имао је само две године кад је умро), сина покојне принцезе Изабеле, аутоматски су претворили Хуану у принцезу од Астурије тј. кастиљанску престолонаследницу, што је значило да после смрти Изабеле Католичке, Карло аутоматски постаје наследник кастиљанске круне.

Након смрти Изабеле Католичке 1504, Карлови родитељи, Хуана и Филип, морали су у више наврата да путују у Кастиљу. Последњи пут ће кренути на путовање 1505. године кад је требало да буду крунисани као краљеви Кастиље. То је уједно био и последњи пут кад је Карло видео свог оца, будући да је Филип ненадано умро у Бургосу наредне године. Карло је, са своје три сестре, Леонор, Изабелом и Маријом, остао у Фландрији, под туторством своје тетке Маргарите од Аустрије, која ће се побринути за образовање будућег владара царства познатом као "царство у ком никад сунце не залази"^[2].

Двор у Мехелену (хол. Mechelen; фр. Malines) је био право место за хуманистичко образовање и развој Карла и његове три сестре. Француски језик је био језик који се говорио на двору, али фламански је преовлађивао међу обичним светом, тако да су све четворо убрзо постали двојезични. Карло ће касније показати изузетну лакоћу у учењу језика, јер ће стићи да с већом или мањом течношћу говори пет језика — француски, фламански, немачки, шпански и италијански. На двору у Мехелну Карло је имао прилике да упозна личности калибра великог мислиоца Еразма Ротердамског, као и фламанских сликара попут Рохира ван дер Вејдена, Ханса Мемлинга или браће Ван Ајк (Јан ван Ајк и Хуберт ван Ајк).

Године 1511. Маргарита од Аустрије је поверила образовање тада већ младог грофа од Фландрије прво младом свештенику, следбенику Еразмовог учења, Хадријану из Утрехта, (постаће папа 1522.) који је као верни Еразмов ученик умео да усади будућем цару осећај за толеранцију и слободу духа као и велики осећај за одговорност.

С друге стране, Маргарита је вероватно желела да на тај начин умањи или барем ублажи утицај који је могао да има на младог Карла свеприсутни Гијом де Крој, „парадигма корумпираног политичара“. Управо је Гијом де Крој наговорио Карловог деду Максимилијана I да Карлово пунолетство прогласи нешто пре времена. По закону, Карло је са пуних 16 година требало да буде проглашен господарем Холандије, међутим, Гијом де Крој је добио позамашну суму новца од холандског парламента у замену да наговори Максимилијана да убрза проглашење Карловог пунолетства, јер су се надали да ће им Карлова младост дозволити да га претворе у послушну марионету. Међутим, убрзо су увидели да су се горко преварили. Гијом де Крој је научио Карла како да буде вешт и мудар политичар, и младић је још од малена био навикнут да присуствује састанцима Савета претходно се информишући о садржају и темама које су биле на дневном реду. Своју политичку зрелост доказао је на свечаности свог проглашења владарем Холандије 5. јануара 1515. У салону Краљевске палате Карло ће изговорити речи које су укратко описале срж његове целокупне владавине^[3].:

То што је обећао као младић од 16 година, касније је и испунио, али додуше далеко од земље у којој је дао обећање. Године 1517. Карло ће кренути на пут ка Иберијском полуострву: краљевине Кастиља и Арагон су чекале на долазак свог будућег краља^[3].

[уреди] Краљ Шпаније

Карло је у Бриселу проглашен краљем Шпаније као Карло I, међутим, било је неопходно да лично отпутује у Шпанију како би га скупштине (Кортеси) сваке шпанске краљевине понаособ признале за врховног владара, а он свечано положио заклетву да ће поштовати законе сваке краљевине понаособ^[4]. Године 1517. Карло је по одлуци својих саветника кренуо пут Шпаније. Свита је бројала неких 40 бродова и више од 1000 људи. Принца је на путу пратила његова сестра, Леонор. Брат и сестра су се запутили у земљу у којој никада раније нису били, и чији језик нису познавали. Тамо их је чекала мајка, Хуана Луда, затворена у дворцу у Тордесиљасу, и млађи брат и сестра, Фернандо и Каталина, обоје рођени у Кастиљи. Фернандо је живео у Арагону са својим дедом, Фернандом II од Арагона, а Каталина је била са својом мајком у Тордесиљасу. Како је 1516. године Фернандо Католички умро, Кастиљом је управљао кардинал Сиснерос, а Арагоном Алфонсо од Арагона^[5], ванбрачни Фернандов син који је био рођен пре његовог брака са Изабелом.

[уреди] Први сусрет са Шпанијом

Флота која је долазила из Фландрије након великих олуја и перипетија коначно је пристала на обалу Астурије 19. септембра 1517, и одатле се упутила ка Ваљадолиду, седишту Кортеса. У Тордесиљас су стигли 4. новембра. Хуана је прво примила изасланика свог сина, Шевреа, који је на веома дипломатски начин успео не само да убеди Хуану да прими своју децу (била је доста сумњичава у погледу идентитета своје деце коју није видела веома дуго), него и да Хуана потпише документ којим опуномоћује свог сина Карла да у њено име влада свим хиспанским земљама међу којима су се такође налазиле и новооткривене територије на америчком континенту^[5].

Неколико дана касније, у селу Мохадос (шп. Mojados) Карло и Леонор су се састали и са својим братом Фернандом који је дошао у друштву свог ујака, Алфонса од Арагона, регента Арагона и надбискупа од Сарагосе.

У кастиљанску престоницу, Ваљадолид, стижу 18. новембра, где су већ биле многе важне личности које су чекале да поздраве будућег краља, између осталих, Хадријан из Утрехта, будући папа и млада удовица Карловог деде Фернанда, Жермен де Фоа^[5].

Кастиљанци нису благонаклоно гледали на Карлову свиту састављену од странаца, и на краља који је такође био странац и није знао ни једну једину реч кастиљанског. Чак ће у једном моменту у кастиљанском Кортесу бити тражено од младог, новопеченог владара да им се обраћа на шпанском. Међутим,на крају је Кортес Кастиље, (шп. Las Cortes Generales de Castilla) ипак признао Карла за краља и заклео му се на верност децембра 1518. године. Процес је потрајао јер је савет одуговлачио са одобрењем финансијске помоћи коју је Карло био тражио, што је био обичај тог времена у таквим ситуацијама. Међутим, на крају, Карлос је добио 600.000^[6] дуката, Кортес је распуштен а краљ је могао да настави свој пут ка Арагону и Каталонији^[5].

Априла 1518. године пошто се опростио од свог брата Фернанда који је одлазио за Холандију, Карло је кренуо пут Арагона. По савету Шивреа, Фернандо је био послат у Холандију како би се избегло ривалство између браће око шпанског престола јер је Фернандо, рођен у Кастиљи, имао много присталица у Шпанији и народ га је сматрао својим, за разлику од Карла кога су видели као странца.

Дана 9. маја 1518. године, Карло је у пратњи своје сестре Леонор и удовице свог деде, Фернанда Католичког, ушао у Сарагосу, престоницу Круне Арагона. Већ 20. маја почело је заседање Кортеса, али Карло је ипак морао да се задржи у Арагону до почетка наредне године, јер је тек тада дошло до свечане церемоније полагања заклетви и одобрења концесије од 200.000 дуката од стране арагонског Кортеса.

Дана 15. фебруарa 1519. године Карло је свечано ушао у престоницу каталонске кнежевине, Барселону. Нешто раније, стигла је вест о смрти Карловог деде, Максимилијана, што је представљало додатни проблем за младог краља: добијање титуле цара Светог римског царства, која није била наследна, него се наследник одлучивао путем избора. То је значило да му је било потребно још новца којим би могао да подмити кнежеве изборнике.^[5][6]. Најозбиљнији противник му је био француски краљ, Франсоа I, који је такође био веома заинтересован да добије титулу.

Каталонски Кортес је одмах отворио заседање, али изасланици нису могли да се сложе око суме коју је требало дати новопеченом владару. Дана 6. јула 1519. године у Барселону је стигла и вест о избору Карла за цара Светог Римског царства, а месец дана касније, стигла је и свечана делегација царских изасланика који су лично дошли да званично обавесте новог цара о избору. Сви ови догађаји су изазвали задовољство и понос код Каталонаца, који су се осећали почаствованима и поноснима што су били сведоци једног тако значајног међународног догађаја. Међутим, Кортеси нису могли да закључе заседање до јануара 1520. године јер никако нису могли да се договоре о количини новца коју је требало да дају краљу. На крају, коначно су одлучили да то буде 250.000 дуката, нешто мало више од количине коју је добио у Арагону^[5], и што је било довољно само за пут. Међутим, имао је среће јер је управо у то време у Барселону стигао први брод натоварен златом из Америке који је послао Ернан Кортес^[7].

[уреди] Карло полако упознаје своје шпанске поданике

Први Карлов боравак у Шпанији који је трајао нешто више од две и по године, послужио му је да открије многе детаље о нарави и преференцијама својих нових поданика. Схватио је да су велики патриоте, и да имају аверзију према страним идејама и начину живота, и да им се поготову не допада да имају странце на високим положајима. Схватио је да би морао да пре свега научи шпански и да се окружи шпанским саветницима да би стекао њихову оданост и симпатију^[8]. Такође је веома брзо открио да је изузетно битно да стално истиче своју крвну везу са Католичким краљевима као и своје слагање са њиховом идеологијом, јер су Фернандо и Изабела били у сећању народа веома поштовани и цењени.

Што се тиче самог народа Шпаније, став према новом краљу је био различит. Људима Кастиље и Арагона се није свидело када је по повратку из Барселоне, краљ тражио још новца како би могао да отпутује у Немачку и да финансира своје царско крунисање, као ни чињеница да ће монарх највероватније више времена проводити у Немачкој него у Шпанији. С друге стране, Каталонци су били навикнути још од времена кад је династија Трастамара носила круну Арагона да владари не живе у Каталонији и да су у принципу увек одсутни, тако да их скори Карлов одлазак уопште није забрињавао.

Коначно, 20. маја 1520, Карло је пошао из Коруње пошто је претходно овластио Хадријана од Утрехта као регента шпанског престола у његовом одсуству^[5]. Хуану де Ланузи је поверен Арагон, а Дијегу де Мендози, грофу од Мелита, Валенсија^[7].

[уреди] Побуне у Кастиљи и Валенсији

Док је Карло био одсутан (1520—1522), у Шпанији су се десила два веома важна догађаја: Побуна заједница у Кастиљи, и устанак занатских цехова у Валенсији.

[уреди] Побуна заједница у Кастиљи

За више информација погледајте Побуна заједница у Кастиљи.

Побуна заједница у Кастиљи је имала корене у општем незадовољству Кастиљанаца због странаца које је Карло оставио да регентују, због тога што је новац који је тражио потрошио на свој избор за цара Светог римског царства, што није говорио кастиљански и што су се бојали да ће се шпанска вуна извозити у Фландрију што би довело у опасност текстилну индустрију Шпаније. Укратко, побуна је ишла против Карла и његових фламанских саветника^[9]. Побуна је избила у централном делу Кастиље, у Толеду, и веома се брзо проширила на остале градове (Сеговија, Саламанка, и др.). Побуњеници су хтели да једини владар буде Карлова мајка, краљица Хуана, те су лидери побуне отишли у Тордесиљас и презентовали Хуани своје захтеве. Хуана је међутим одбила да их подржи, и на тај начин је омела очајнички покушај побуњеника да се њихови захтеви озаконе^[7].

Након пораза побуњеничких трупа код Виљалара 1521. године, сви градови су се повукли, осим Толеда који је коначно побеђен 1522. године. Вође побуне, Падиља, Браво и Малдонадо су били погубљени. Пораз устанка заједница у Кастиљи означава као почетак апсолутизма у Шпанији и јачање моћи краља^[9].

[уреди] Устанак занатских цехова у Валенсији

За више информација погледајте Устанак у Валенсији 1520..

Узроци овог покрета се налазе у економској кризи и епидемијама које су харале краљевином Валенсијом, чему се придружило додатно незадовољство међу занатлијама и ситним трговцима који су били у сукобу са градском олигархијом — великим трговцима и племством. Устанак занатских цехова је почео у граду Валенсији, 1520. године, искористивши одсуство племства које је побегло из града на село од епидемије куге која је у то доба владала. Побуњенци су такође напали и мориске према којима су осећали пре свега мржњу на верској основи и које су оптуживали да су потпомагали племство и круну. Карло V је наредио вицекраљу да угуши устанак, који је прерастао у директан сукоб занатлија и валенсијанских племића. Устанак је коначно угушен 1522. године. Осим у Валенсији, такође су се на устанак дигле занатлије са Балеара, међутим и овај устанак је веома брзо угушен^[9].

[уреди] Цар Светог римског царства

Хабзбурговци су од 1440. године држали круну Светог римског царства, али са смрћу Максимилијана I кога папа није крунисао, постављало се питање ко ће га наследити. Према Златној були коју је 1356. године објавио Карло IV, да би цар могао сам да одреди свог наследника, морао је претходно да прими круну од Папе, у противном наследник ће бити одређен гласањем кнежева изборника који су били четири немачка великаша — краљ Чешке, маркгроф од Бранденбурга, гроф Палатината и гроф Саксоније, као и три надбискупа — Мајнца, Трира и Келна.

[уреди] Противник

Било је више кандидата, од којих су најозбиљнији били француски краљ, Франсоа I, и новопечени шпански краљ Карло I. Француском краљу је ишло у прилог то што је са само 25 година освојио Миланску грофовију и поседовао је довољно и жеље и могућности да се супротстави Турцима који су већ увелико били на вратима Европе, што је било довољно да стекне симпатије надбискупа од Мајнца и маркгрофа од Бранденбурга. С друге стране, папа Лав X није крио своју наклоност ка француском краљу који иако је поседовао неке територије на северу Апенинског полуострва, ипак није био толико опасан сусед као што би то био Карло I^[10].

Насупрот француском краљу, Карло I од Шпаније је припадао аустријској династији Хабзбурговаца која је традиционално била повезана са Царством. Осим тога, поседовао је невероватно велику амбицију да постане Цар, те је одмах по сазнању о смрти Максимилијана, написао писмо четворици кнежева изборника (електората) како би их подсетио на обећање које су дали његовом деди, Максимилијану, да ће гласати у његову корист уверавајући их да ако испуне своје обећање, моћи ће да задрже све своје привилегије и у исто време ће бити богато награђени^[10].

Предизборном машинеријом је управљала Карлова тетка, Маргарита од Аустрије и то још пре смрти цара. Нису само четири кнеза изборника била плаћена, већ многе друге особе које су биле на неки начин уплетене у изборе. На крају, дуг се попео на 851.918 гулдена (или 1,2 тоне злата^[11]), новац који су обезбедили банкари из Фиренце и Венеције, али пре свега немачки банкари Фугер (нем. Fugger) и Велсер (нем. Welser), што им је омогућило предност у каснијем добијању вођења уносних трансакција као што су биле убирање ренте војних редова током три године почев од 1525. од чега се само половина сматрала плаћањем дуга Круне^[10].

[уреди] Проглашење

Дана 28. јуна 1519. године електорат се састао и што под утицајем великодушних поклона, што из страха да им Франсоа не ускрати повластице које су до тада имали, изабрао је Карла I од Шпаније за новог цара Светог римског царства. Вест је Карла затекла у Барселони где је чекао на заседање каталонског Кортеса, који је одмах по завршетку заседања каталонског парламента кренуо пут Фландрије како би организовао званично царско крунисање^[10].

Кренуо је из Коруње, 20. маја 1520. остављајући за собом земљу под регенством Хадријана из Утрехта, незадовољство у Кастиљи и Арагону, с једне стране зато што су се бојали да ће их њихов владар, будући да је постао цар, одгурнути у други план, а с друге, због превеликог присуства странаца а високим положајима које је Карло оставио за собом.

На међународном плану, ситуација је постајала веома озбиљна и опасна, јер се Франсоа I припремао на савез са Енглезима. Како би то избегао, Карло је прво прошао кроз Енглеску и тамо се сусрео са Хенријем VIII, тада ожењеним са Каталином од Арагона, Карловом тетком и сестром његове мајке, Хуане. Тај сусрет је био основ за чврсто енглеско-шпанско пријатељство које ће кулминирати годинама касније у браку између Филипа II, Карловог сина, и Марије Тјудор, будуће Мери I од Енглеске, и у исто време је аутоматски избацио из игре француског владара^[10].

Коначно стиже у Фландрију где се сусреће са својом тетком, Маргаритом од Аустрије и својим братом Фернандом, где је одмах сазвао холандски парламент како би тражио новац за финансирање свог крунисања.

[уреди] Крунисање

Сама церемонија крунисања се одржала 23. октобра 1520. у Ахену, месту где су се традиционално одржавала крунисања царева Светог римског царства и где су се налазили посмртни остаци и престо Карла Великог. Карло је био крунисан према старом традиционалном обреду који је датирао још од најдавнијих времена. Према ритуалу, надбискуп из Келна би одржао мису а онда би питао владара да ли обећава да ће бранити хришћанство. Цар је требало да одговори потврдно изговарајући речи на латинском „Да, желим.“ (лат. Ego volo). Након тога, надбискуп би се обратио присутнима како добио потврду да прихватају цара као врховни ауторитет. Када би сви присутни дали свој пристанак, изговарајући: „Нека буде.“ (лат. Fiat), цар би био помазан светим уљем по рукама, грудима и лицу, и предали би му се симболи цара — прстен, круна, жезло и мач Карла Великог^[10].

[уреди] Брак и деца

Пошто је желео да утврди добре односе са Португалом, 10. марта 1526. оженио се Изабелом Авис, португалском принцезом и сестром Жоаоа III од Португала.

Имао је троје деце са Изабелом Авис:

• Филип II од Шпаније (1527—1598). Карлов наследник на шпанском престолу.
• Марија Хабзбуршка (1528—1603). Удала се за свог брата од стрица, Максимилијана II, сина Карловог брата, Фердинанда I.
• Хуана од Аустрије (1535—1573), надвојвоткиња Аустрије, принцеза Шпаније, удала се за сина Карлове сестре, Каталине, Жоаоа Мануела од Португала, и родила наследника португалског престола, Себастијана I од Португала.

Карло је такође био познат по томе што је имао много љубавница. Две су биле мајке двема будућим владаркама Холандије:

• Изабела од Кастиље, кћерка младе удовице Карловог деде, Фернанда Католичког, Жермен де Фоа.
• Маргарита од Аустрије (1522—1586), или Маргарита од Парме, чија је мајка била Јохана ван дер Гест.
• Хуан од Аустрије, чија је мајка била Барбара Блумерг.

[уреди] Карло V и протестантизам

Дана 24. фебруара 1530. године у Болоњи, папа Клемент VII ће положити гвоздену круну Лангобарда (коју је Карло Велики преузео од лангобардских краљева непосредно пре царског крунисања, и која је од тада постала део регалија царева Светог римског царства) на Карлову главу и тиме ће обавезати младог владара да постане бранилац римокатоличке цркве^[6]. Стално имајући на уму да потиче од Католичких краљева, великих бранитеља хришћанске вере против ислама, Карло се осећао обавезним да стане у одбрану католицизма и верског јединства против нарастајућег протестантизма Мартина Лутера у Немачкој.

[уреди] Почетак сукоба. Сабор у Вормсу

За више информација погледајте Сабор у Вормсу.

У ренесансној Европи 16. века Католичка црква није бирала средства у прикупљању новца како би финансирала градњу велелепних грађевина које би одражавале сву величанственост и сјај католицизма, што је изазвало негодовање широм католичког света, нарочито у Немачкој, где је Мартин Лутер, свештеник из Витемберга, први дигао глас против продавања опроштаја, такозваних индулгенција, од стране католичких свештеника за новац, којим се финансирала изградња Базилике светог Петра у Риму^[12]. Године 1517, дан пре Ускрса, Лутер је закуцао на врата капеле дворца у Витембергу документ који је познат као 95 теза и у којима оштро критикује продају папских була којима се даје опроштај од свих грехова, како би га прочитали сви они који су долазили на прославу^[12][13]. Папа Лав X је послао своје емисаре да уразуме Лутера, а кад је овај то одбио, папа га је екскомуницирао.

Године 1521. организује се Сабор у Вормсу, на ком је Мартин Лутер позван да се покаје и да се одрекне својих књига и свог учења. Сабором је председао сам цар Карло V. Лутер, уместо да се покаје, изложио је своје учење и затражио од младог цара разумевање и заштиту. Међутим, Карло V му је одговорио да он, као немачки цар и потомак старе католичке династије, може само да осуди његово учење као ноторну јерес^[13]. Дана 26. маја 1521, Карло издаје Едикт из Вормса, којим се Лутер и његово учење званично осуђују и проглашавају јеретичким, а Лутерови списи се забрањују и наређује се да морају бити уништени. Међутим, у пракси, Вормски едикт није имао неки успех јер су племићи већином били присталице Лутеровог учења. Лутерови списи су једино били спаљени у Холандији^[14].

Лутер је побегао у Саксонију где га је прихватио кнез изборник Фредерик, и где се Лутер касније настанио и основао своју цркву, и превео Библију на немачки језик^[13][15].

[уреди] Два сабора у Шпејеру

Године 1526. сазива се сабор у Шпејеру како би се решили постојећи проблеми јер је било евидентно да Едикт из Вормса није било могуће спровести због честе одсутности цара из земље, заузетог ратовима против Француске. Испрва је Карло наложио свом брату Фердинанду да проба да не уноси никакве промене и да одуговлачи, међутим, савез који је папа склопио са Француском натерао га је да промени мишљење јер му је у том моменту била преко потребна помоћ немачких протестаната. Исход овог сабора је дозвола да сваки властелин на свом поседу проповеда веру која му одговара^[16].

Следећи Сабор у Шпејеру се одржао 1529. године, када се назирало скоро склапање мира са папом и Француском. Фердинанд се надао се да ће успети да оповргне и поништи одлуке донесене 1526. године, и да се поново успостави важећим Едикт из Вормса, који је био суспендован 1526. године. Немачки племићи су оштро протестовали против те одлуке. Од тада су Лутерови следбеници били познати као "протестанти"^[16].

[уреди] Сабор у Аугсбургу

За више информација погледајте Сабор у Аугсбургу.

Претња која се надвијала над хришћанском Европом у виду Турака који су већ куцали на врата Аустрије створила је потребу за јединством царства. Године 1530. организује се у Аугсбургу на који Карло позива Лутерове присталице да још једном изложе своју доктрину. За ту прилику састављен је текст Конфесије из Аугсбурга, документ који се може сматрати основом протестантске доктрине^[17][18]. Овај документ је био представљен цару 25. јула 1530. године. Том приликом су немачки племићи изразили неопходност сазивања јавног васељенског хришћанског сабора.

[уреди] Сабор у Тренту

За више информација погледајте Сабор у Тренту.

После више година одуговлачења и одлагања, папа Павле III је коначно сазвао Сабор у Тренту. Заседање је почело 22. маја 1545. По захтеву Лутерових присталица, савет је одржан у месту које је било далеко од Рима, међутим, у марту 1547, сабор је пресељен у Болоњу, упркос Карловом противљењу, који ће следеће године уложити оштар протест због премештања савета. Папа Јулије III, који је наследио Павла III, враћа седиште сабора у Трент 1550. и заказује заседање за 1551. Међутим, сабор је морао да се распусти 1552. јер је због близине немачким територијама, Трент постао опасан град за католичке оце. Јулије III је намеравао да изда и почне с применом једног дела реформи донетих на сабору, међутим, смрт га је спречила у тој намери. Следећа два папе нису успела да обнове сабор, и тек ће папа Пије IV 1560. године издати булу којом поново сазива сабор у Тренту. Последње заседање ће бити одржано између 1561. и 1563, када ће се завршити са доношењем одлука и декрета^[19].

Иако се на том сабору донела одлука о темељној реорганизацији цркве и искорењивању злоупотреба које су харале током целог средњег века, одлуке које су се тицале саме доктрине су се битно разликовале од доктрине коју је проповедао Лутер, те ће немачки племићи једнодушно одбити да прихвате закључке овог сабора и организоваће се у Лигу из Шмалкалдена, којој ће се Карло заједно са папским снагама оружано супротставити у бици код Милберга 24. априла 1547. и однети убедљиву победу.

[уреди] Коначно помирење

Упркос победи на бојном пољу, Карло није успео да уједини католицизам и лутеранизам ни на политичком ни на социјалном плану, тако да је осам година касније, 1555. потписао Аугзбуршки мир, којим је признао право Немаца да се сами одлуче коју ће веру исповедати — протестантизам или католичанство, чиме је барем привремено ставио крај на конфликт изазван појавом Реформације.

[уреди] Унутрашња политика Карла V

Територије Карла V протезале на три континента и две велике империје - Шпанију и Свето римско царство. У спољној политици било готово немогуће разлучити кад је Карло наступао као шпански краљ а када као цар Светог римског царства, јер је на Средоземљу подједнако заступао свој империјални углед и бранио шпанске обале и шпанске поседе у Италији, као што је у Немачкој водио борбу против протестантизма који је врло лако могао да пређе и на шпанско тло^[11].

Ипак, Карло је више времена провео у улози шпанског монарха него цара Светог римског царства, г�