Карта (игра)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Карта.
Шпил од 52 карте

Карта (лат. charta, према грч. chártẽs лист папируса) за играње је парче круте дебеле хартије или картона, четвороугаоног облика[1] са сликом или бројевима.[2] Да би се играле карте неопходно је имати шпил (нем. spiel - игра), односно свежањ или паковање карата, обично 52.[2] Шпил се дели на четири знака или боје, од којих свака има по 13 карата[1]:

У свакој боји су карте са бројевима од један (назива се ас) до десет, као и три слике[1]:

  • жандар, који се такође назива дечко или пуб и озналава се словом J
  • краљица или дама и означава се латиничним словом Q
  • краљ или поп, означава се словом K

Осим тога, сваки шпил би требало да има једног или два џокера, који се у неким играма користе као замена за било коју другу карту. Потоје и шпилови од само 32 карте, док је за неке игре потребно више од једног шпила.[1]

Историја[уреди]

Кинеска карта димензија 9,5 Х 3,5 cm, из 1400. године, за време династије Минг. Чува се у музуеју у Берлину

Сматра се да карте потичу из древне Кине, али постоји неколико теорија о томе у ком су веку оне тачно настале.[3] Према једној од њих, први писани траг о игрању картама, мада се оне нису назване картама, налазе се у књизи из 880. године писца Су Е за време династије Танг, у којој се описује како је фамлија мужа принцезе Тончанг 868. године уживала у „игри листа“. [4] Према писаним изворима се верује да су карте у Кини свакако постојале пре 1000. године. Оне су више личиле на уске папирне цедуље, односно на домине. Заправо, прве домине су биле од папира, да би тек касније почеле да се праве од дрвета и слоноваче. На њима су као на новчаницама биле исцртане разне вредности, због чега се овакве карте повезују са коцкањем.[5] Према једној другој теорији, карте се нису појавиле пре 12. века.[3]

Резбарењем дрвених плоча, тако да се уклони сав материјал око знакова, Кинези су израђивали матрице за штампање, још у 7. веку. На врх плоче наношена је боја и тразем остављан црни отисак знакова, али само са једне стране папира. Овај поступак штампања Кинези су вековима користили као главно средство за умножавање, између осталог и карата за играње.[6]

До 13. века, карте су доспеле до Блиског истока. Међу најстарије очуване карте исламског света спадају оне које се чувају у Топкапи музеју у Истамбулу. Оне потичу од мамелуки из Египта, пре 1500. године. Овај ручно израђени шпил се састојао од 52 карте, распоређене у 4 серије, од којих је свака имала бројеве од један до десет и три сликане карте, са три врсте униформи, за које се сматра да одговарају различитим ранговима у служби на султановом двору.[7]

Игре картама су у Европу дошле из исламских земаља, највероватније око 1360. године. У то време, од знакова су се користили:

Средњовековне карте из 1377. године

Овакве карте и данас се користе у Шпанији, Мароку, Јужној Америци и неким деловима Италије и Француске. У Швајцарској, на немачком говорном подручју користе се ружа, жир, штит и звоно, а у неким деловима средње Европе користе се лист, жир, срце и звоно. Индијске карте су најчешће округле, са осам, десет или дванаест боја и 12 карата у свакој.[1]

У Француској су карте за играње биле популарне већ крајем 14. века. Поменуте су, на пример, у париском декрету из 1397. године, којим је радним људима било забрањено да играју карте (такође тенис, куглање и коцкање) радним данима.[6] Производња карата за играње штампањем цветала је крајем 14. и почетком 15. века.[6] Мада је у почетку изгледало компликовано, коцкање и играње карата се са европских дворова лако ширило и на остало становништво, тако да историјски документи показују ограничења и прописе у многим земљама. С друге стране црквени великодостојници, су у картама видели прилику да од карата зарађују, па су изнашли компромисно решење, препоручивши да се карте опреме именом Исуса Христа како би их „заштитили од утицаја злих духова, хазардерске грознице и варања у игри“. Очекујући флексибилност цркве, поједини европски дворови су пре поменутог договора прописали законе који уређују игре са картама, и то у Шпанији (1371), Швајцарској, Фиренци и Француској (1377), док је у Немачкој према закону из 1378. било кажњиво играње карата само ако играчи полажу велике улоге.[8]

Најзначајнији центар за производњу карата у 15. веку налазио се у француском граду Руану. Французи су своје прве оригиналне карте називали по великим историјским личностима или херојима из митова и легенди. Управо француски произвођачи су око 1470. године поставили многе оригиналне дизајнерске стандарде, који се и данас поштују.[1][8]

После 1860. године Европљани и Американци усвојили су ознаке на картама, за представљање њихове вредности, које су се цртале по угловима, најчешће два, по један на сваком крају дијагонале, а ређе и у сва четири угла.[9] Од осталих побољшања, карте са сликама, жандар, дама и краљ почеле су да се праве са двоглавим ликовима, а карте су почеле да се праве са заобљеним угловима. Ова побољшања напре су се појавила у Европи, али су се врло брзо прихватила и у Америци. У то време појавио се и први џокер.[10]

Игре[уреди]

Пасијанс је игра картама за само једног играча. Остале игре замишљене су да у њима учествују два или више играча. Међу најпопуларније игре спадају игре са адутима, као што су вист, за четири играча и бриџ, који је настао од виста, данас омиљена међу врхунским картарошима, који се такмиче још од 1951. године. Таблић је предвиђен за два до три, а реми за два до шест играча.[1]

Веома популарна дечија игра картама за два или четири играча су и „седмице“, у разним земљама позната под различитим називима. Играју се са шпилом од 32 карте, где боја ранг карата не игра никакву улогу, осим седмица, које могу да замене било коју другу карту, асева и десетки.[11], затим дечија карташка игра „магарац“, четири играча са свега 17 карата: све карте са сликама, асеви и двојка треф, која има специјалну улогу магарца.[12]

Мау-мау се такође игра у целом свету за децу или као део игре за одрасле, са 32 карте. Измишљена је у част легендарног кинеског председника Мао Цедунга, а оригинални назив јој је „Мао“, она није била намењена деци, а у кинеском приступу је врло уважена и призната.[13]

Белот или белот је веома популарана и се игра и на турнирима, захтева концентрацију и памћење углавном са 4 играча, са специјалним шпилом карата, које неки зову „мађарице“.[14]

Најпопуларнија игра коцкроша је покер.[1]

Дан играња картама[уреди]

У САД сваке године 28. децембра слави се Дан играња каратама (енгл. Card Playing Day). Мада се не зна због чега, ни када је тачно почео да се прославља овај празник[15], тог дана је обичај да се шаљу занимљиве честитке са каратама, те играју карате у кругу породице или међу пријатељима. Мада многи овај дан сматрају националним празником, он заправо нигде није регистрован као такав.[16]

Тарот карте[уреди]

Тарот карта из 1450. године

Тарот карте за предвиђање будућности, чине шпил од 78 карата, подељених у две групе:

  • велика аркана од 22 карте које су адути
  • мала аркана од 56 малиих карата, који могу бити:
    • штапови
    • пехари
    • мачеви
    • динари

Многи окулисти овај број повезују са хебрејским алфабетом, који се састоји од 22 слова и храмовима са 56 степеница, док га неки аутори везују за хебрејску кабалу.[17] Нико са сигурношћу не зна када је Тарот тачно настао, [18] али се верује да је то било у медитеранском басену крајем 14. века. Постоје очувани шпилови из 15. века.[17]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж Зефирино Граси (српско издање, ed. (2007). Oxford школска енциклопедија. Београд: Књига комерц, Политика. стр. 80—82. ISBN 978-86-7712-195-2. }
  2. ^ а б Иван Клајн, Милан Шипка (2008). Велики речник страних речи и израза (четврто ed.). Нови Сад: Прометеј. стр. 593, 1498. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  3. ^ а б Chris Angelis (2. 11. 2011). „Playing cards throughout China's history“ (на енглески). gbtimes.com Приступљено 1. 9. 2013.. 
  4. ^ „Playing Cards“ (на енглески). cultural-china.com Приступљено 1. 9. 2013.. 
  5. ^ Ron Decker (1. 11. 2006). „Playing-card History - Origins“ (на енглески). International Playing-Card Society Приступљено 1. 9. 2013.. 
  6. ^ а б в Кнежевић, Илија, ed. (април 2010). „Мала историја типографије“ (на српски). Сигнум (Београд: Факултет примењених уметности) 5: 20-21. ISSN 1452-9475 Приступљено 1. 9. 2013.. 
  7. ^ Ron Decker (1. 11. 2006). „Playing-card History - Early Middle East Cards“ (на енглески). www.i-p-c-s.org Приступљено 1. 9. 2013.. 
  8. ^ а б „Историја игара на Срећу VII“ (на српски). /www.mozzartsport.com. 16. 1. 2011 Приступљено 1. 9. 2013.. 
  9. ^ Ron Decker (1. 11. 2006). „Playing-card History - Indices“ (на енглески). International Playing-Card Society Приступљено 1. 9. 2013.. 
  10. ^ Ron Decker (1. 11. 2006). „Playing-card History - Other improvements“ (на енглески). International Playing-Card Society Приступљено 1. 9. 2013.. 
  11. ^ Д. Стојановић. „Енциклопедија друштвених игара - Седмице“. http://igranje.org Приступљено 7. 9. 2013.. 
  12. ^ Д. Стојановић. „Енциклопедија друштвених игара - магарац“. http://igranje.org Приступљено 7. 9. 2013.. 
  13. ^ Д. Стојановић. „Енциклопедија друштвених игара - Мау-мау“. http://igranje.org Приступљено 7. 9. 2013.. 
  14. ^ „Бела“. igranje.org Приступљено 7. 9. 2013.. 
  15. ^ „Card Playing Day“ (на енглески). nationalwhateverday.com Приступљено 1. 9. 2013.. 
  16. ^ „Card Playing Day!“ (на енглески). Gone-ta-pott.com Приступљено 1. 9. 2013.. 
  17. ^ а б Алистера Кроли (1942, 1997). „Увод“. In Hymenaeus Beta. Тот тарот, дескриптивни есеј. Берлин. стр. 4. ISBN 978-3-905219-06-7. 
  18. ^ Џејмс Блејр (1990). „Уместо увода“. In Властимир Јанковић (на српски). Тарот - гатање картама (друго ed.). Шид. стр. 5. 

Литература[уреди]

  • Џејмс Блејр (1990). „Уместо увода“. In Властимир Јанковић (на српски). Тарот - гатање картама (друго ed.). Шид. стр. 5. 
  • Алистера Кроли (1942, 1997). „Увод“. In Hymenaeus Beta. Тот тарот, дескриптивни есеј. Берлин. стр. 4. ISBN 978-3-905219-06-7. 
  • Иван Клајн, Милан Шипка (2008). Велики речник страних речи и израза (четврто ed.). Нови Сад: Прометеј. стр. 593, 1498. ISBN 978-86-515-0311-8. 
  • Зефирино Граси (српско издање, ed. (2007). Oxford школска енциклопедија. Београд: Књига комерц, Политика. стр. 80—82. ISBN 978-86-7712-195-2. }

Спољашње везе[уреди]

  • Ron Decker (1. 11. 2006). „Playing-card History“. www.i-p-c-s.org. International Playing-Card Society Приступљено 1. 9. 2013..