Кијевска Русија
.png)
Кијевска Русија (Киевская Русь/Київська Русь/Кіеўская Русь) је прва источнословенска држава формирана око града Кијева од 882. до 12. века. Захваљујући кнезу Владимиру Великом Кијевска Русија је прихватила хришћанство од Византије 988. Период власти Владимира Великог (980—1015) и Јарослава Мудрог (1019—1054) представља Златно доба Кијевске Русије.
Била је по површини највећа европска држава свог времена.
Садржај |
Рана историја Кијевске Русије[уреди]
Варјази (Викинзи) су се најпре населили око језера Ладоге, па су кренули јужно до Великог Новгорода. Кретали су се дуж пловних путева. Бавили су се пиратством и трговином. Током 9. века долазили су до Црног мора и Каспијског језера. Словени дуж водених путева почели су да Викинге користе као заштитнике.
Према најранијој хроници Кијевске Русије, Варјаг (Викинг) Рјурик је први основао Велики Новгород 862. године. Био је изабран као заједнички владар неколико словенских и финских племена. После тога кренуо је јужније и проширио власт до Кијева. Хроника га сматра претечом династије Рјурикович. Рјурик је окончао владавину Хазара у том подручју. Кијевска Русија настаје у 9. веку у поречју Дњепра и је контролирсала трговачке путеве коже, воска и робова између Скандинавије и Византије дуж река Волге и Дњепра.
Кијевску Русију оснива велики кнез Кијева Олег око 880. Током следећих 35 година Олег и његови ратници потчињавају разна источно-словенска и финска племена. Олег је 907. предводио напад на Константинопољ, а 911. је потписао трговачки уговор са Византијом као равноправним партнером. Нова Кијевска Русија је напредовала јер је контролисала трговачке путеве од Балтика до Црног мора, а поседовала је обиље кожа, воска и меда за извоз.
До владавине Свјатослава I (945—972) кијевски владари су прихватили словенске обичаје и имена, али још увек је било много Скандинаваца у њиховим дружинама. Свјатослав је поразио најјаче суседе Хазарију и Бугарско царство, изазвавши њихов распад.
Златно доба Кијевске Русије[уреди]
Подручје Кијева је било главно подручје Кијевске Русије два века. Велики кнез Кијева контролисао је земље око Кијева, а његови потчињени владали су градовима и великом кнезу су плаћали данак. Период власти Владимира Великог (980—1015) и Јарослава I Мудрог (1019—1054) представља Златно доба Кијевске Русије. Тада је достигнут зенит Кијевске Русије. Оба владара су ширила територије Кијевске Русије.
Владимир Велики је дошао на власт после смрти свога оца Свјатослава I 972. и после победе над братом Јарополком 980. Као велики кнез Кијева Владимир је покрстио Кијевску Русију. Процес је започео његовим крштењем 988. године.
Током 987. Владимир се савјетовао са својим бољарима, па је на све стране послао представнике да изуче различите религије.
Несторова хроника описује та запажања. За муслиманске Бугаре са Волге изасланици су јавили да та религија није прихватљива, јер забрањује алкохол и свиње.
Руски извори описују Владимиров састанак са Јеврејским изасланицима (могуће да су били Хазари). Владимир је сматрао да је јеврејски губитак Јерусалима доказ да их је бог напустио. Владимир се окренуо хришћанима. У немачким црквама није видио никакве лепоте, али у Константинопољу је био одушевљен церемонијалом и лепотом Свете Софије. Рекао је „Ми више нисмо знали да ли смо на небу или земљи“.
Руси су и раније имали јаке везе са Византијом, која је доминирала Црним морем, а тиме и важним трговачким путевима дуж Дњепра.
Припадност православљу имало је и друге дугодосежне политичке, културне и религиозне последице. Црквена литургија је била написана на ћирилици. Преведена је са грчког на старословенски и староруски. Преведено је доста књига са грчког. Постојање литературе олакшава прелаз Словена на хришћанство. Руси тада долазе у додир са грчком филозофијом, науком и историографијом, а да не морају знати грчки. У то доба образовани људи Западне и Централне Европе морали су учити латински. Пошто су били ослобођени од служења Риму, тиме су били ослобођени латинског, па Источни Словени развијају властиту књижевност и уметност на свом језику.
Јарослав Мудри се борио за власт са својом браћом. Након четворогодишњег рата победио је свог полубрата Свјатополка I Кијевског, кога је помагао његов таст Болеслав Храбри. Свјатополк се вратио са пољском војском, коју је предводио Болеслав Храбри. Заузео је 1018. Кијев, а Јарослав је побегао у Велики Новгород. Јарослав је успео 1019. да поврати власт у Кијеву. Јарослав је био заинтересиран да поправи односе са Европом, посебно са Византијом. Удао је своју унуку за немачког цара Хенрика III ), сестре и ћерке је удао за краљеве Пољске, Француске, Мађарске и Норвешке.
Током владавине Јарослава Мудрог донесен је први руски закон Руска Правда. Изградио је две велике цркве: цркву Свете Софије у Кијеву и цркву Свете Софије у Новгороду. Потпомагао је свештенство и манастире. Основао је и прву школу.
Династија Рурикович је владала Кијевском Русијом. Током 11. и 12. века мешавина скандинавске и словенске елите доминирала је Кијевском Русијом. Официри и службеници су добијали приходе и земљу у замену за своју војну или политичку службу. Кијевско друштво није имало аутономне градове, али градовима су ипак управљала већа (савети). Понекад би савети града истерали владара и довели другога. Било је нешто мало робова, али није постојало кметство, које је карактеризовал западно Европу.
Успон регионалних центара[уреди]
Кијевска Русија је достигла зенит и почели су проблеми. Није лако могла да се одржава као просперитетна држава, јер је владајући клан био јако бројан и интереси су им били често регионалног типа. Кнежеви су се често борили један против другога. При томе су често формирали савезе кнежева са вањским групама, као што су Пољаци, Мађари и Половоци. Од 1054. до 1224. водила су се 83 грађанска рата, а 293 кнеза су ушла у спор око наследних права.
Крсташки ратови су довели до убрзања пада Кијевске Русије. Током Четвртог крсташког рата 1204. Цариград је опљачкан. Битно је опао значај Дњепарског трговачког пута, што је смањило приходе Кијевске Русије. Кијевска Русија се распада на мноштво кнежевина и неколико регионалних средишта: Новгород, Владимир-Суздаљ, Галич, Полоцк, Смоленск, Чернигов и Переслављ.
Новгородска република[уреди]
На северу, Новгородска република је цветала захваљујући контроли над трговачким путевима од Волге до Балтичког мора. Седиште јој је било у Великом Новгороду Како је Кијевска Русија пропадала, тако је Новгородска Република постајала све независнија. Новгородом је владала локална олигархија. Главне одлуке је доносила градска скупштина, која је изабирала и кнеза, као војног вођу. У 12. веку Новгород добија архиепископа, што је био знак повећаног значаја и политичке независности. Велики Новгород је доста личио градовима у Европи, који су припадали Ханзи.
Североисток и Владимир-Суздаљ[уреди]
На североистоку Словени су колонизовали територије, које ће постати Московска кнежевина. На тим територијама су потчинили угро-финска племена. Ростов је био најстарији центар. Затим је то постао Суздаљ па онда Владимир, који је постао седиште од Владимир-Суздаља. Под притиском турских номадских народа становништво је мигрирало од Кијева према североистоку. Како су јужне земље пустиле, тако је све више племића, уметника и занатлија стизало у Владимир и кнежевину Владимир-Суздаљ, која је постајала најјача у Кијевској Русији.
Кнез Андреј Богољубски је са својом војском заузео Кијев 1169. и тада је задао Кијеву велики ударац. Поставио је свог брата да влада Кијевом, а он је владао Владимир-Суздаљем. Политичка моћ се тако преселила из Кијева у Суздаљ. Нешто пре монголске инвазије митрополија се сели 1299. из Кијева у Владимир.
Северозапад[уреди]
 Овај чланак је део серије о |
| Средњи вијек |
| Модерно доба |
| Категорија: Историја Русије |
Кнежевина Галич (подручје Галиције) је развила трговачке односе са Пољацима, Мађарима и Литванцима и постала је тиме моћна кнежевина. Током XIII века кнез Роман Мстиславич је ујединио две кнежевине, заузео Кијев и прогласио се Великим кнезом Кијева. Његов син кнез Данило Кијевски (1238—1264) постаје први владар Кијевске Русије, који прима круну од папе. Ипак није раскинуо са Цариградом. У раном 14. веку цариградски патријарх даје митрополију владарима Галич-Волиније. Литвански владари исто тако добијају митрополију. Током раног 15. века тим митрополијама поново управља митрополија „Кијева, Галича и целе Русије“.
Галич-Волинија је ослабила због монголских инвазија и због унутрашњих сукоба и вањских интервенција. Средином 14. века нестаје Галиција-Волинија. Пољска је заузела Галич, а Литванија Волинију, укључујући Кијев 1321. Литвански владари носе отад титулу владара Рутеније.
Значај[уреди]
Кијевска Русија је била доста ретко насељена, поредимо ли то са Западном Европом. Била је по површини највећа европска држава свог времена, а по некима и културно најнапреднија. Док су у Европи чак и цареви били неписмени у Кијеву и Новгороду деца су била писмена. Новгород је имао развијен канализациони систем. Док је у Европи тортура и смртна казна била уобичајена, по првом руском закону „Руској Правди“ тортуре и смртне казне није било.
Око 1200. Кијев је имао 50.000 становника, а Новгород и Чернигов око 30.000. У исто време Лондон је имао 12.000 становника.
Литература[уреди]
- Јелачић, Алексеј (1929). Историја Русије. Београд: Српска књижевна задруга.
- Миљуков, Павел (1939). Историја Русије. Београд: Народна култура.
Спољашње везе[уреди]
