Клод Бернар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Клод Бернар

Клод Бернар
Клод Бернар

Општи подаци
Датум рођења 12. јул 1813.
Место рођења Сен Жилијен (Француска)
Датум смрти 10. фебруар 1878.
Место смрти Париз (Француска)
Рад
Поље Физиологија
Познат по Експерименталној медицинској физиологији

Клод Бернар (фр. Claude Bernard; Сен Жилијен, 12. јул 1813Париз, 10. фебруар 1878) је био француски физиолог и лекар који се бавио истраживањем, секреције (излучивања) органа за варење, улогом јетре у метаболизму гликогена, дејства угљен моноксида и курареа на живе организме, поремећаја у организу код дијабетеса.... Сва своја истраживања заснивао је на примени метода експерименталне медицинске физиологије. Познат је и по Клод Бернар-Хорнеовом синдрому. Радио је на Сорбони и у Националном музеју за историју природе -Француске,(фр. Muséum d’Histoire Naturelle). На његов рад утицао је Артур де Бретањ. Сматра се и оснивачем експерименталне медицинске физиологије.[1]

Живот[уреди]

Клод Бернар је рођен 12. јула 1813. у малом селу Сен Жилијен. Његов отац је био произвођач вина. Прво образовање Бернар добија у школи језуита у Вилафрешу а затим у Краљевском колеџу у Туасеју. Са 16 година одлази у Лион, где обавља дужности помоћника а нешто касније и асистента у апотеци »МИЛЕТ«, власника Louis-Joseph-Marie (MILLET). Као апотекарски помоћник он све слободно време посвећује писању састава, водвиља и комедија, а почетни успеси које је имао усмеравају га на писање драме и пет прозних дела. Са писаним препорукама од свог послодавца, за чувеног критичаре тог времена Сен-Марк Гирардена (фр. Saint-Marc GIRARDIN) и библиотекара Луја Филипа (фр. Louis Philipe), стиже у Париз. Његова књижевна дела нису добро прихваћене у позоришту и на савет Гирардена уписује Медицински факултет у Паризу;

Викицитати „Ви сте доста напредовали у апотеци, држите се медицине а литературу користите за сате доколице.Saint-Marc GIRARDIN
({{{2}}})

Клод Бернар је дипломирао на студијама медицине 1843. али се нерадо бавио болесницима већ показује интеросавање за лабораторијски рад и истраживања у физиологији. Између 1840. и 1850, имао је прилику да постане истраживач на институту за физиологију заједно са Физиологом Франсоа Магендиеом. Године 1847. именован је за заменика Франсоа Магендиеа као професор за експерименталну медицину, а 1848. постаје први председник Друштва за биологију у знак признање за његово откриће дигестивне функције панкреаса. Код својих студената настојао да развије истраживачки дух и потребу за стални рад на новим идејама у науци. Мегандие му је једном приликом одао признање речима;

Викицитати „Моја столица на Француском Колеџу је Ваша, ја знам да са Вама она неће пасти на колевку.François MAGENDIE
({{{2}}})

. Године 1845. оженио је Бернар Франсоа Мари а њен мираз му је помогао да настави финансирање својих експеримената. Бернар је своју каријеру највише посветио физиологији. Био је професор на Француском Колеџу Сорбона, а затим у Националном музеју за историју природе (Француске). Музеј је на његове примедбе и молбе, (због лоше опремњености установе за истраживања) Луј Наполеон опремио како би Клод Бернару омогућио даља истраживања.

Дела[уреди]

Клод Бернар је у току својих истраживања много примењивао методу експерименталног рада и открио је;

Његово истраживање у области индукције дијабетеса путем инјекције кроз под лобање у област 4. коморе, била су значајна за истраживања везана за његову хипотезу о утицају психичких и нервних чинилаца на лучење сокова за варење и настанак дијабетеса. Касније се испоставило да толеранција на глукозе није одржива, што је био резултат ослобађање адреналина услед стимулације симпатичког нервног система

Бернар изолује гликоген из јетре (1857.), открива специфичности дејства Курареа на појаву парализе неуро-мишићних завршетака (1856.) и доказује да угљен-моноксид блокира дисање у еритроцитама, и помера криву засићења хемоглобина улево 1857.).

Клод Бернар даје и основне поставке хомеостазе (механизма успостављања нарушеног склада у организму) око 1860. и улогу вегетативног нервног система у њеној регулацији.

Клод Бернар се сматра једним од главних иницијатора експерименталног приступа у истраживањима: Хипотетичко-дедуктивном приступу посматрања појава кроз; посматрање - хипотезу - експеримент - резултате - тумачење – закључак. Зато је Бернар заслужан и за развој експерименталне медицине јер је доказао да се тек након експерименталних испитивања могу проверити последице хипотезе.

Његово главно дело је „Увод у студије експерименталне медицине“, које је објављено у 25 издања, а преведено је и на многе језике света.

Признања[уреди]

Mendeleev Copley medal.jpg

За свој рад и заслуге у науци Бернар је изабран за члана Сената Француске 1865, затим и за члана Француске академије наука 1868. За своје заслуге у науци добитник је Коплијеве медаље [2] 1876. Бернар је био и члан Краљевског друштва од 1864. Њему у част Универзитет у Лиону носи његово име.

Извори[уреди]

  1. ^ Claude Bernard », dans Marie-Nicolas Bouillet et Alexis Chassang, Dictionnaire universel d’histoire et de géographie, 1878
  2. ^ Коплијева медаља (731)Преузето;01. октобра 2009.((en))

Литература[уреди]

  • Robert Clarke, Claude Bernard et la médecine expérimentale, Paris, Éditions Seghers, 1961
  • Alain Prochiantz, Claude Bernard : La Révolution physiologique, ISBN 2-13-042909-2
  • Pierre Lamy, L'Introduction à l'étude de la médecine expérimentale, le naturalisme et le positivisme, 1928
  • Pierre Debray-Ritzen (1992). Claude Bernard ou un nouvel état de l'humaine raison. Albin Michel (Paris) : 235 p. ISBN 2-226-05896-6.
  • Mirko Grmek, "Le legs de Claude Bernard", Fayard, 1997.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Клод Бернар