Ковач

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Ковач (вишезначна одредница).

Ковач

‎‎Ковач је занатлија специјализован за обраду гвоздених металних предмета као ‎што су капије од кованог гвожђа, разне решетке, намештај, ‎скулптуре, оружје, украсни и сакрални предмети, кухињски прибор и алат. ‎Уопштено говорећи, ковачи се не баве обрадом метала који нису гвожђе, као што ‎су калај, бронза, бакар и слично. Њиховом обрадом се баве само уско ‎специјализоване занатлије. У почетку, ковачи готово да нису правили декоративне ‎предмете (због релативно брзог рђања гвожђа). Проналаском нерђајућег челика то ‎се веома изменило. ‎

Технологија[уреди]

Ковач при раду

Ковачи раде тако што загревају комад метала (ковано гвожђе или челик) док он не ‎постане довољно мекан да би се обликовао по жељи на наковњу помоћу чекића ‎или другог алата. Загревање се врши помоћу пропана, природног гаса, угља, ‎ћумура, или кокса. Савремени ковачи употребљавају за загревање метала и ‎оксиацеталенске бакље, као и специјалне електричне пећи. Осим тога што се ‎користи за омекшавање метала, загревање се може користити и у друге металуршке ‎сврхе. ‎‎

Ковач уз помоћ меха добро разгори ватру у коју ставља комаде метала које жели да обрађује. Потом, када метал постане довољно мек да може да се обрађује узима га клијештима и ставља на наковањ. Једном руком држи клијешта са комадом метала а другом руком уз помоћ чекића га удара - обрађује - обликује. При томе мора бити брз, јер се комад брзо хлади и поново постаје чврст. Зато га поново ставља у ватру. По некад, када је обрада завршена, комад се онако врућ потапа у уље и тиме кали. Каљењем гвоздени комад постаје тврђи али и кртији.

Ковач при раду

Када је у питању обрада већег комада где се тражи већа снага, тада ковач ради са помоћником. Ковач држи и окреће комад по потреби и удара га мањим чекићем и тиме обележава место своме помоћнику који са две руке великим чекићем удара по месту које му је показано. При томе се наизменично чују два различита звука малог и великог чекића.

Рад са челиком[уреди]

Особеност ковачког заната је и то да када се ради са челиком он може загревати, а ‎затим уроњавати у воду. Сврха овога је да се добије специфична структура метала. ‎Уроњавањем у воду крт челик ојачава али и постаје погоднији за обраду. Ово ‎захтева загревање метала до одређене температуре. Код многих типова челика при ‎овом процесу на површини метала се може видети оксидациона боја. Различите ‎употребе захтевају различите комбинације чврстине и отпорности, а самим тим и ‎различите начине обраде метала. Вешти ковачи су у стању да исти комад метала ‎обраде на неколико места на различите начине. На пример, предњи део чекића је ‎увек тврђи од задњег дела што чини алатку издржљивом и чврстом. У Јапану ‎ковачи праве мачеве катане са изузетно чврстим предњим сечивом, док други део ‎сечива остаје мекши. ‎

Ковачка ватра

Рад са обојеним металима[уреди]

Ковачи раде са 'обојеним' металима, поготово са гвожђем (види: ковано гвожђе), ‎док остали металци раде са 'необојеним' металима, као што су калај и олово). ‎Термин 'обојени' метали потиче од слоја оксида који се формира на површини ‎метала током загревања, тзв. ватрене скале. Обојени метали имају тамнију ватрену ‎скалу, док необојени метали имају светлију, а неки је уопште и немају. Уметност ‎обраде драгоцених метала (углавном злата и сребра) се назива златарство. ‎Последњих година ковање нерђајућег челика је у све већем порасту, нарочито због ‎потреба у градитељству. ‎

Ужарени метал који обрађује ковач

Ковачки производи[уреди]

Некада (почетком 20. века) спектар производа ковача је био веома широк. Ковачи су правили:

Ковачи, данас, понегде још праве потковице за коње и волове, секире, кланфе, мачеве и ножеве. Код ковања материјал се по некада савија и тањи, па поново, као кад домаћица меси тесто. Материјал постаје слојевит и веома жилав. Прича (легенда)постоји да приликом израде Катане (чувени Самурајски мач) материјал се 500 пута савија, кује и кали. Такође се прича да самурајски мач готов када се њиме може одсећи ексер а да на мачу нема огреботине.

Неки ковачи су се раније бавили и поткивањем коња и волова. Потковица се помоћу ексера причврсти коњу за копита или волу за папке. Наравно, потковице за коње и волове нису исте. При томе се мора пазити да се не повреди копито/папак. Ово је и опасан посао јер коњ може и да се ритне и да повреди поткивача. Постојали су и мајстори поткивачи који су се само бавили поткивањем коња и волова (крава)

Нова фабрички израђена секира се по некад носи ковачу да је „поклепа“. То значи да на основу потреба домаћина који ју је донео он је поново, нарочито сечиво, стави у ватру и окали да сечиво буде тврђе или мекше.

Ковачки алат[уреди]

Ковачи уметници[уреди]

Доласком масовне производње дошло је до смањења тржишта за коваче, изузев у ‎Африци, Индији, Југоисточној Азији и Јужној Америци где су многе занатлије ‎наставиле да се баве традиционалним пословима. Велика потражња за уметничким ‎предметима од кованог гвожђа довела је до појаве нове врсте занатлија, тзв. ковача ‎уметника. Пионир ове врсте уметности је Филип Симонс (Philip Simmons) из ‎‎Чарлстона у Јужној Каролини. ‎

Најпознатији ковач у античкој митологији (види: грчка митолигија и римска ‎митологија) је био грчки бог Хефест, односно његов римски еквивалент ‎‎Вулкан. Као ковач богова правио је сва њихова оружја, посебно ‎‎муње за Зевса (тј. римског Јупитера), које је он бацао на ‎земљу.‎

Веровања[уреди]

Наћи негде ислужену потковицу која је спала неком коњу се сматра срећом. Таква се потковица прикива изнад улазних врата куће и сматра се да доноси срећу.

Наковањ је имао посебан карактер култног предмета. Постојало је веровање да наковањ треба да искују девет ковача.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Ковач