Колари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Колари (вишезначна одредница).
Колари

Црква Светих апостола Петра и Павла у Коларима
Црква Светих апостола Петра и Павла у Коларима

Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Подунавски
Град Смедерево
Становништво
Становништво (2011) 1089
Положај
Координате 44°35′02″N 20°54′03″E / 44.584, 20.900833
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 94 m
Колари на мапи Србије
{{{alt}}}
Колари
Колари на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 11431
Позивни број 026
Регистарска ознака SD


Координате: 44° 35′ 02" СГШ, 20° 54′ 03" ИГД

Колари су насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2011. било је 1089 становника (према попису из 1991. било је 1155 становника). Кроз Коларе пролази пруга, а у насељу се налази железничка станица. У селу се налази црква Светих апостола Петра и Павла, основна школа „Илија Милосављевић Коларац“, дом културе, месна заједница и полицијско одељење.

Историја[уреди]

Ова варошица је у долини реке Раље.

После пада Деспотовине и пошто су њоме завладили, Турци су се не само почели поправљати доста доста оронуо Цариградски друм, већ су му поменили и правац. Од тога доба Цариградски друм је скретао од Гроцке на југоисток, и на њему су Турци основали неколоко станица и одмаралишта (паланки), међу којима и Коларе.

Али Колари су свакако старије насеље. Вероватно је и за римске владе на овом месту постојало насеље; чесму која је постојала у Коларима звали су је „Римска Чесма“, а у околини се налази на трагове који упућују на врло стара насеља. Поузданих података о Коларима немамо све до турског доба. Како у то време Цариградски друм пролази кроз Гроцку, Коларе, Азању и Паланку, путници који су одлазили у Цариград, пролазили су кроз Коларе и о њему оставилаи доста података. Почев од 16. века Колари се стално помињу. Герлах помиње Коларе као „мало, кукавно село, у којем станују све сами Турци, у којем није било за добити круха, ни меса, ни вина, већ смо морали слати јашчара у Смедерево по Храну“. Швајгер (1577) помиње варошицу „ Color, која је насељена од Срба и Турака“. Године 1621. прошао кроз Коларе француски посланик Де Хе и о њима каже: „… ɡuatre heures de chemin d'Ihcargis" (Гроцка), nous truvasmes le burg de Cola (Колари) où il a plus de Turcs gue de'Chrestiens, Из ових података види се да су Колари у 16. и 17. веку били мало насеље, пролазна станица на Цариградском друму, са доста турских војника.

За доцније време, све до првих десетина 18. века, нема података о Коларима. За време аустријске владавине (1718-1739) спомиње се Колари као насељено место са 28 кућа. Године 1735. у Смедеревском дистрикту спомиње се „шанац Колари са црквом, свештеником и са 25 домова“ У току аустријске владавине и касније у Коларе је придошло ново становништво, варошица је била већ и простирала се западније, дуж Цариградског друма, све до Дивача, где је у то време постојала мала Дивач, у којој су, по народном предању, куће и дућани били „тако чисти“, да је „мачка могла ићи с ћепенка на ћепенак“. У другој половини 18. века у Коларима је већ била породица Груића, од које су познати Вуле Илић Коларац који се у ратовима за ослобађање прочуо као јунак, и Сава Грујић генерал.

После 1813. највећи број коларских породица пребегао је „преко“, и варишица је остала готово испражњена. Пошто су прилике касније сређене, и Турци позвали избегло становништво да се врати, неке се породице врате у Коларе, али се много не задрже ту, већ оду и населе се у средини Суводол. Због тога, а и због каснијег одласка Турака, у Коларима је остало мало становништва. Године 1818. у Коларима није било више од 38 кућа.

После другог Устанка у Коларе се досељавају породице: Поповићи, Ђорђевићи, Савићи, Младеновићи, Марковићи и др. У међувремену од 1815.-1860. Колари напредују и живо место, и као такво остају за све време док је Цариградски друм кроз њега пролазио. У Коларима је у то време била механа и ту је дељена пошта за Смедерево, Пожаревац, и Паланку. У овом међувремену придолазе у Коларе нове породице из разних крајева Србије и из Црне Горе
Али када Цариградски друм, за владе књаз Михало, почео нова ићи поред Дунава, Колари су почели опадати. У току последњих педесет-шесдесет година у њега долазе поглавито занатлије и трговци и то углавном из околних села. Како нема услова за интзивнији рад и за напредак, у варошици се не осећа већи прираштај становништва. По попису из 1921. Колари су имали 117 кућа са 508 становника. (подаци датирају од 1718-1925. г).[1] [2]

Збивања[уреди]

Колари је добило име по мајсторима за кола, којих је у селу било много, јер се село налазило на Римском путу. Колари је познато по 3 вашара: Петровдански (12.6.), на Прображење Господње (19.8.) и Михољдански (12.10). Највећи је вашар поводом Прображења Господњег, на који дође цео смедеревски крај.

У центру села се налази црква. У селу се налази такође и основна школа „Илија Милосављевић Коларац“ која носи име највећег српског добротвора и трговца, рођеног у Коларима са великим школским двориштем са спортским теренима за фудбал, кошарку и одбојку, тзв. „Школско“. Поред школе се налази и железничка станица. Фудбалски клуб „Коларац“ има свој терен, као и своју кафану „Пампур бар“, где се играју карте и домине и гледају утакмице уз пиће. У центру села се налази „Римска чесма“, која датира још из доба Римљана.

Демографија[уреди]

У насељу Колари живи 896 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,9 година (40,6 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 338 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Црква[уреди]

Црква Светог Петра и Павла у Коларима је подигнута 1847. године, на истом месту на којем је постојала црква Благовештења још 1724. године, а подаци говоре да је на том месту постојала још старија црква брвнара. 1986. године црква је проглашена спомеником културе.


График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 799 [3]
1953. 825
1961. 926
1971. 988
1981. 1118
1991. 1155 1131
2002. 1266 1196
2011. 1089
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
1.150 96,15%
Македонци
  
13 1,08%
Роми
  
6 0,50%
Хрвати
  
3 0,25%
Југословени
  
3 0,25%
Бугари
  
2 0,16%
Бошњаци
  
1 0,08%
непознато
  
14 1,17%


Референце[уреди]

  1. ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница) и из „Братство“ књ. XIX др. Б. М. Дробњаковић:Колари
  2. ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досењеници чиме се бавили мештани
  3. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  4. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  5. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Коришћена Литература[уреди]

  • Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објавјено (1927)„Напредак Панчево,,
  • „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).
  • Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
  • Напомена

У уводном делу аутор је дао кратак историјски преглед овог подручја од праисторијских времена до стварање државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Највећи прилог у овом делу чине ,»Летописи« и трудио се да не пропусти ниједну важну чињеницу у прошлости описиваних места.

Иначе Монографија Подунавске области (Панчево, 1929) коју је саставио др Владимир Марган сачињена је од три дела и представља и данас једно од незаобилазних дела за проучавање Србије и Баната.

Написали су најбољи познаваоци појединих тема и проблема – истакнути историчари, професори универзитета, директори школа, сеоски начелници, економисти, инжињери, социјолози, лекари, црквена лица, правници, кустосии библиотекари. Укупно 61 аутор.
Стављајући данашњим читаоцима на увид ово дело, које се први пут појављује у овом облику, верујемо да ћемо задовољити већ доста раширен интерес за проучавање прошлости наших насеља.

Спољашње везе[уреди]