Колумбија

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 4°ЈГШ - 12° СГШ, 67°-79° ЗГД

Disambig.svg
За друго значење, погледајте чланак Колумбија (вишезначна одредница).
Република Колумбија
Republicà de Colombia
Застава Колумбије Грб Колумбије
Застава Грб
крилатица: „Слобода и ред“ (Libertad y Orden)
Химна
Oh Gloria Inmarcesible!
Положај Колумбије
Главни град Богота
Службени језик шпански
Државна религија {{{државна религија}}}
 — Председник Хуан Мануел Сантос
Независност: Од Шпаније
7. август 1819.
Површина  
 — укупно 1.141.748 km² (26)
 — вода (%) 8,8
Становништво  
 — 2014. 47.615.000 [1] (27)
 — густина 40,74/km² 
Валута Колумбијски пезос (100 сантавоса)
Временска зона UTC -1
Интернет домен .co
Позивни број +57¹

Колумбија, званично Република Колумбија (шп. República de Colombia) је држава у на северозападу Јужне Америке [2]. Према северозападу се граничи са Панамом, према северу излази на Карипско море, према истоку се граничи са Венецуелом и Бразилом, према југу са Перуом и Еквадором а према западу излази на Пацифички океан. Колумбија је 26. земља на свету по површини а четврта у Јужној Америци. Са преко 47 милиона становника на 27. месту је у свету и друга је земља по броју говорника шпанског језика, после Мексика. Колумбија је четврта земља по висини БДП-а у Латинској Америци. Чланица је КИВЕТС-а и спада у земље које се брзо развијају. Етнички је веома шаролика. Услед вишевековног мешања домородачког становништва са потомцима афричких робова, Европљанима и људима са Блиског истока дошло је до стварања јединствене културне баштине.[3] Већина градских средишта је смештена на брдима Анда, иако територија Колумбије обухвата и амазонске кишне шуме, тропске пашњаке и карипску и пацифичку обалу. У еколошком погледу Колумбија спада међу 17 земаља које имају највећи биодиверзитет и сматра се земљом са највећим биодиверзитетом по квадратном километру.[4][5]

Порекло имена[уреди]

Колумбија, земља Кристифора Колумба је названа по човеку који је открио Америку.

Име Колумбија је осмислио венецуелански револуционар Франсиско де Миранда извевши га из презимена Кристифора Колумба, чиме је желео да означи цео Нови свет, а посебно онај део који је био под шпанском и португалском влашћу. Касније је Република Колумбија прихватила овај назив за територије које су обухватале некадашње Вицекраљевство Нова Гранада, коју су чиниле данашње државе Колумбија, Панама, Еквадор, Венецуела и северозападни део Бразила.[6]

Године 1835. Венецуела и Еквадор су се издвојили из заједничке државе, а регион Кудинамарка је постао нова држава Република Нова Гранада. Нова Гранада је 1858. званично променила име у Гранадинска Конфедерација, а 1863. у Сједињене Државе Колумбије, да би коначно 1886. добила садашње име — Република Колумбија.[6]

Историја[уреди]

Попоро из народа Кимбаја у Златном музеју у Боготи.
Камена статуа у археолошком парку Сан Агустин.
Златни сплав народа Муиска.

Преисторија[уреди]

Због свог географског положаја, данашња територија Колумбије била је коридор за људе између Мезоамерике, Кариба, Анда, и Амазоније. Најстарији археолошки налази са локалитета Монсу и Пубенза датирају од двадесет хиљада година пре нове ере. Други остаци указују на ране насеобине у областима као што су Абра између Токансипа, Зипакире и Текендаме у Кудинамарки. Ова налазишта су из палеоиндијанског периода. У Пуерто Ормиги су пронађени трагови из давних времена, укључујући и најстарију грнчарију откривену у Америци од три хиљаде година пре нове ере.


Претколумбовска историја[уреди]

Десет хиљада година пре нове ере данашњу територију Колумбије су између осталих настањивали домородачки народи Муиска, Кимбаја, Таирона. Заједнице ловаца-сакупљача које су живеле код данашње Боготе трговале су међусобно као и са народима који су живели у долини реке Магдалена.[7] Неких хиљаду година пре нове ере заједнице Амероиндијанаца су развиле политички систем какиказгâ са пирамидалном структуром моћи, на чијем челу је био поглавица или на језику домородаца cacique. Народ Муиска је настањивао области данашњих департмана Бојака и Кудинамарка тј. висораван Алтиплано Кундибојасенсе. Они су се бавили гајењем кукуруза, кромпира, киное и памука а трговали су са производима од злата, смарагда, са ћебадима, керамичким производима, коком, и сољу са околним народима. Народ Таирона је настањивао северну Колумбију у изолованом планинском венцу Анда у Сијера Невади де Санта Марији. [8]

Шпанска освајања (1499—1525)[уреди]

Шпански истраживачи, предвођени Родригом де Бастидасом, су истражили карипску обалу 1500. године. Васко Нуњез де Балбоа је 1508. започео освајање територије у заливу Ураба а 1513. је био први Европљанин који је стигао до Пацифичког океана, ког је назвао Mar del Sul тј. Јужно море. Алонсо де Охеда је 1500. стигао до полуострва Гвахира. Насеље Санта Марта је основано 1525. а Картахена 1533. године. Гонзало Хименез де Кесада је 1535. предводио експедицију у унутрашњост и основао „Нови Град Гранада“, који је касније променио име у Санта Фе. Друга два значајна истраживања Шпанаца у унутрашњост су се одиграла у истом раздобљу. Себастијан де Белалказар, освајач Кита, путовао је на север и 1536. основао Кали а 1537. Попајан. Николас Федерман је прешао Љанос Оријенталес и дошао до источних Кордиљера.[9]

Као последица доласка Европљана домородачки народи су били изложени болестима на које нису били имуни, као што су мале богиње, што је довело до смањења њиховог броја.[10] У 16. веку Европљани почињу да доводе робове из Африке.

Колонијално раздобље (1525—1808)[уреди]

Виља де Лејва и Попајан, типични колонијални градови.
Напад Британске армије предвођене вицеадмиралом Едвардом Верноном на Картахену.

Шпанци су се населили дуж северне обале данашње Колумбије почетком 16. века али је њихова прва трајна насеобина, у Санта Марти, основана 1525. године. Краљевска аудијенција у Санта Фе де Боготи је 1549. овом граду доделила статус главног града Нове Гранаде, која је највећим делом обухватала данашњу територију Колумбије.

Због бојазни да би земља могла опустети, шпанска Круна је продала земљиште гувернерима, освајачима и њиховим потомцима што је омогућило стварање великих газдинстава и рудника. Робови су уведени као радна снага. Такође, ради спречавања десетковања домородачког становништва створени су резервати. Обнављање становништва је постигнуто омогућавањем колонизације сељака и њихових породица које су дошле из Шпаније. Овиме је почело колонијално раздобље. Новом Гранадом је управљала Краљевска аудијенција у Санта Фе де Боготи (шп. Real Audiencia de Santa fé de Bogotá) али је важне одлуке доносио Савет Индије (шп. Real y Supremo Consejo de Indias) из Шпаније.

Краљевским декретом из 1713. озакоњено је постојање насеобине Паленке де Сан Басилио коју су основали одбегли робови. То је постало прво слободно место за бивше робове у Америци. Вођа одбеглих робова је био Бенкос Биохо, рођен у области Биохо у Гвинеји Бисао на западу Африке.

Вицекраљевство Нова Гранада је званично створено 1717, да би затим било привремено укинуто, и коначно поново успостављено 1739. године. Главни град вицекраљевства је била Санта Фе де Богота. Вицекраљевство Нова Гранада је обухватало и неке провинције које су раније биле под управом Вицекраљевства Нова Шпанија и Вицекраљевства Перу. Тако је Богота постала један од главних административних центара Шпаније у Новом свету, заједно са Лимом и Мексико Ситијем, иако је била у извесној мери заостала у односу на ова два града у привредном и логистичком погледу.

Свештенику, ботаничару и математичару из 18. века, Хосе Селестину Мутису је вицекраљ Антонио Кабаљеро и Гонгора поверио истраживање природе Нове Гранаде. Ово је познато као Краљевска ботаничка експедиција у Новој Гранади, током које су разврстане биљке, животиње и основана је прва астрономска опсерваторија у Санта Фе де Боготи.

Стицање независности (1808—1824)[уреди]

Франсиско де Паула Сантандер, Симон Боливар и други хероји у борби за независност Колумбије на Конгресу у Кукути.
Битка код Бојаке је била одлучујућа битка за ослобођење Нове Гранаде.

Од почетка колонизације овог подручја било је неколико побуњеничких покрета. Већина је била или уништена или је била сувише слаба да би могла да промени околности. Последњи који се залагао за потпуну независност од Шпаније је оформљен 1810, након независности Санто Доминга (данашњег Хаитија) 1804, чиме је обезбеђена значајна подршка будућим вођама устанка: Симону Боливару и Франсиску де Паула Сантандеру.

Један покрет који је основао Антонио Нарињо, противник шпанског централизма и предводник опозиције против вицекраљевства, изборио се за независност Картахене у новембру 1811, и стварање две независне владе које су се бориле у грађанском рату – раздобљу познатом као La Patria Boba. Следеће године Нарињо је прогласио Уједињене Провинције Нове Гранаде на чијем челу је био Камило Торес Тенорио. Упркос успесима устанка, појава две различите идеолошке струје међу ослободиоцима (федерализам и централизам) подстакла је унутрашњи сукоб и помогла Шпанцима да поврате територију. Вицекраљевство је обновљено под командом Хуана де Самана, чији је режим казнио устанике. Одмазда је подстакла обнављање побуне под вођством Симона Боливара. Он је коначно прогласио независност 1819. године. Прошпанске снаге су поражене 1822. на територији данашње Колумбије а 1823. на територији Венецуеле.

Територија Вицекраљевства Нова Гранада је постала Република Колумбија, организована као унија Еквадора, Колумбија и Венецуеле (Панама је у то време била саставни део Колумбије). Конгрес у Кукути је 1821. усвојио устав републике. Симон Боливар је постао први председник Колумбије а Франсиско де Паула Сантандер потпредседник. Међутим, нова република је била нестабилна и престала је да постоји након што су се отцепили Венецуела 1829. и Еквадор 1830. године.

Република (1824—1930)[уреди]

Колумбија је била прва држава која је донела устав у Јужној Америци а Либерална и Конзервативна странка, основане 1848. и 1849, две су најстарије политичке странке на америчком континенту. Унутрашње политичке и територијалне поделе су 1830. довеле до отцепљења Венецуеле и Кита (данашњи Еквадор). Такозвани „Департман Кудинамарка“ је усвојио назив Нова Гранада (шп. Nueva Granada), који је задржао до 1856. када је постао „Гранадска Конфедерација“ (шп. Confederación Granadina). Након двогодишњег грађанског рата 1863. створене су „Уједињене Државе Колумбије“. Оне су постојале до 1886. када је држава коначно преименована у Републику Колумбију. Унутрашње поделе су остале између двеју политичких снага, стварајући повремено веома крваве грађанске ратове, од којих је најзначајнији био Хиљадудневни Рат (шп. Guerra de los Mil Días) од 1899. до 1902.

Ови догађаји заједно са намерама Сједињених Америчких Држава да остваре контролу над облашћу Панамског канала, довели су 1903. до отцепљења Департмана Панама и стварања државе Панаме. Сједињене Државе су 1921, седам година након завршетка изградње канала, платиле Колумбији двадесет пет милиона долара као вид обештећења, а Колумбија је Споразумом Томсон—Урутија признала Панаму. Године 1932. избио је Колумбијско—перуански рат због територије у Департману Амазонас и његовог главног града Летисије.

La Violencia и Национални фронт (1930—1974)[уреди]

Након колумбијско-перуанског рата, Колумбија је имала релативну политичку стабилност, све до краја четрдесетих година 20. века када је дошло до великих сукоба између присталица Конзервативне и Либералне странке. То раздобље је познато као La Violencia, што на шпанском значи насиље. Сукоб је избио након убиства председничког кандидата Либералне странке Хорхеа Елијесера Гаитана. У Боготи су 9. априла 1948. избили нереди, познати као El Bogotazo, а убрзо су се раширили по целој земљи. У њима је страдало најмање 200.000 Колумбијаца.[11][12][13]

Од 1953. до 1964. насиље између две политичке струје је спласнуло након што је Густаво Рохас у војном пучу свргнуо председника Колумбије. Након њега за председника је 1958. године изабран генерал Габријел Парис Гордиљо.

После силаска с власти Рохаса, Конзервативна и Либерална странка су се договориле да оснују „Национални фронт“, коалицију која ће заједно владати земљом. Према договору свака странка ће наизменично делегирати председника на сваке четири године током наредних шеснаест година. Такође, ове две странке су имале паритете и на другим функцијама у државној управи. Национални фронт је окончао раздобље La Violencia, и њихове владе су покушале да остваре дугорочне социјалне и привредне реформе у сарадњи са Алијансом за напредак. Међутим, упркос напретку у одређеним областима остало је много друштвених и политичких проблема а створене су и герилске групе као што су ФАРК, Национална ослободилачка армија и Покрет 19. април, које се боре против владиног и политичког апарата.

Географија[уреди]

Пејсаж у Тулуи.
Атлантски океан у Баруу.
Архипелаг Сан Андрес у Карипском мору.
Парамо у Источним Кордиљерима.
Љанос на истоку Колумбије. Источни Кордиљери се могу видети у позадини
Дине у пустињи Гвахира.

Колумбија се може поделити на шест природних региона у складу са специфичностима тих подручја. Ти региони су: планински венац Анда; пацифички регион; карипска обала; љаноси; амазонске кишне шуме, и острвски регион. Колумбија је једна од земаља са највећим биодиверзитетом, у њој живи више ендемских врста него у било којој земљи. Око десет посто свих биљних и животињских врста на свету постоји у Колумбији, укључујући преко хиљаду осамсто врста птица, више него што их заједно имају Европа и Северна Америка, и 456 врста сисара, више него у било којој земљи. Колумбија је једина земља у Јужној Америци која има излаз и на Атлантски и на Пацифички океан. Заједно са острвима у Карипском мору, Колумбија је смештена између 14 и 5 степени СГШ и 66 и 82 степена ЗГД. С обзиром да је смештена у Ватреном појасу Пацифика, највећи део Колумбије заузимају Анди (у којима се налази већина градских средишта). Иза Колумбијског масива Анди се гранају у три планинска венца: Западне Кордиљере (шп. Cordillera Occidental), који се пружају уз обалу Тихог океана и на којима се налази Кали; Централне Кордиљере (шп. Cordillera Central), који се пружају између долина рекâ Каука и Магдалена, на њима се налазе градови Медељин, Манизалес, Переира и Арменија; и Источне Кордиљере (шп. Cordillera Oriental) који се протежу ка северу и истоку, и на којима се налазе градови Богота, Букараманга и Кукута. Највиши врх у Западним Кордиљерима је висок 4.250 метара, у Центалним Кордиљерима је највиши врх висине 5.750 метара, док је у Источним Кордиљерима највиши врх висине 5.410 метара.[14] са надморском висином већом од 2590 метара Богота је највиши град на свету те величине. Источно од Анда налази се савана, део басена реке Ориноко, док се на крајњем југу и истоку земље налази џунгла, део амазонских кишних шума. Заједно, ове равнице чине више од половине територије Колумбије али на њима живи мање од три процента становништва. У Карипском региону живи око двадесет посто становништва. У њему су велики лучки градови Баранкиља и Картахена. Иако овде преовлађују равнице ту се протеже и планински венац Сијера Невада де Санта Марта са највишим врхом у Колумбији и пустиња Гвахира. Пацифички регион заузима узани појас од обале Тихог океана до планина Серанија де Баудо, ретко је настањен и покривен је густом вегетацијом. Најважнија пацифичка лука у Колумбији је Буенавентура. У саставу Колумбије се такође налазе и бројна пацифичка и карипска острва. Она чине шести регион који обухвата департмане Сан Андрес и Провиденсија у Карипском мору и острва Малпело и Горгона у Тихом океану.

Хидрологија и клима[уреди]

Басен реке Амазон је подручје које има највише кишних шума и најразноврснију флору и фауну, део ове реке је у Колумбији

Највеће реке у Колумбији су Магдалена, Каука, Гвавијаре и Какета, а воде целе земље се одводњавају у 3 слива, ка Тихом океану, Карипском мору (део сливног подручја реке Ориноко) и Атлантику (преко реке Амазон). Реке Ориноко и Амазон чине природну границу Колумбије са Венецуелом и Перуом.[15]

До упадљиве разлике у температури и падавинама долази првенствено због разлика у надморској висини. Температуре ваздуха се крећу од тропских на морској обали до прилично ниских на вишој надморској висини, а температурна колебања по областима су релативно мала током године. Температура ваздуха опада за по 2 °C на сваких 300 метара надморске висине. Кишне падавине су сезонског карактера и већина се излучи током два кишна периода (у јесен и пролеће). Пацифичка обала Колумбије је један од делова света са највећом количином падавина. На југоистоку земље падне више од 5.000 мм кише, док на полуострву Гвахира падавине ретко прелазе 750 мм на годишњем нивоу. Количина падавина у остатку земље се креће између ова два екстрема.

Колумбија је подељена на четири климатске зоне. До 900 метара надморске висине је тијера калијенте или врела земља, где се температуре крећу између 24 и 38 °C. Земљиште најпогодније за обраду као и већина становништва Колумбије смештено је у тијери темплади или умереној земљи, која се налази између 900 и 1.980 метара надморске висине. Тијера фрија или хладна земља, налази се између 1.980 и 3.500 метара надморске висине. Ово подручје је погодно за узгој пшенице и кромпира. У овом делу земље просечне температуре се крећу између 10 °C и 19 °C. Изнад тијера фрије се налази зона форестада, или шумска област а изнад ње су пашњаци. Изнад 4.500 метара надморске висине налази се тијера елада, област која је покривена вечним снегом и ледом.

Око 86 % територије Колумбије се налази у подручју тијера калијенте. Тијера фрија обухвата шест посто територије али у њој живи око четвртина становника Колумбије.

Географске регије[уреди]

Природне области Колумбије.
  Амазонска област
  Андска област
  Карипска област
  Острвска област
  Област реке Ориноко
  Пацифичка област

Колумбија је подељена на 6 физичко-географских целина:

Административна подела[уреди]

Колумбија је подељена на 32 департмана и дистрикт главног града, који се сматра департманом (Богота је такође и главни град департмана Кундинамарка). Департмани су подељени на општине а општине су подељене на корехимијентосе (шп. corregimientos). Сваки департман има локалну владу са гувернером и скупштином, који су директно изабрани на мандат од четири године. На челу општине су градоначелник и веће, а сваки корехимијенто има оп једног изабраног корехидора (шп. corregidor), или локалног лидера.

Поред главног града још девет градова има статус дистрикта, тј. посебне општине. То су Баранкиља, Картахена, Санта Марта, Кукута, Попајан, Букараманга, Тунха, Турбо, Буенавентура и Тумако.

Кликните на департман да бисте погледали чланак о њему.

Департман Гвахира Департман Магдалена Департман Атлантико Департман Сесар Департман Боливар Департман Норте де Сантандер Департман Сукре Департман Кордоба Департман Сантандер Департман Антиокија Департман Бојака Департман Араука Департман Чоко Департман Калдас Департман Кундинамарка Департман Касанаре Департман Вичада Департман Ваље дел Каука Департман Толима Департман Мета Департман Уила Департман Гваинија Департман Гвавијаре Департман Каука Департман Ваупес Департман Нарињо Департман Какета Департман Путумајо Департман Амазонас Департман Рисаралда Департман Рисаралда Департман Киндио Департман Киндио Богота Богота Архипелаг Сан Андреас, Провиденсија и Санта КаталинаМапа Колумбије са означеним департманима.png
О овој слици
Департман Главни град
1 Застава департмана Амазонас Амазонас Летисија
2 Застава департмана Антиокија Антиокија Медељин
3 Застава департмана Араука Араука Араука
4 Застава департмана Атлантико Атлантико Баранкиља
5 Застава департмана Боливар Боливар Картахена
6 Застава департмана Бојака Бојака Тунха
7 Застава департмана Ваље дел Каука Ваље дел Каука Кали
8 Застава департмана Ваупес Ваупес Миту
9 Застава департмана Вичада Вичада Пуерто Карењо
10 Застава департмана Гваинија Гваинија Инирдија
11 Застава департмана Гвавијаре Гвавијаре Сан Хосе дел Гвавијаре
12 Застава департмана Гвахира Гвахира Риоача
13 Застава департмана Какета Какета Флоренсија
14 Застава департмана Калдас Калдас Манизалес
15 Застава департмана Касанаре Касанаре Јопал
16 Застава департмана Каука Каука Попајан
17 Застава департмана Киндио Киндио Арменија
Департман Главни град
18 Застава департмана Кордоба Кордоба Монтерија
19 Застава департмана Кундинамарка Кундинамарка Богота
20 Застава департмана Магдалена Магдалена Санта Марта
21 Застава департмана Мета Мета Виљависенсио
22 Застава департмана Нарињо Нарињо Пасто
23 Застава департмана Норте де Сантандер Норте де Сантандер Кукута
24 Застава департмана Путумајо Путумајо Мокоа
25 Застава департмана Рисаралда Рисаралда Переира
26 Застава департмана  San Andres, Providencia and Santa Catalina Сан Андрес, Провиденсија и Санта Каталина Сан Андрес
27 Застава департмана Сантандер Сантандер Букараманга
28 Застава департмана Сесар Сесар Ваљедупар
29 Застава департмана Сукре Сукре Синселехо
30 Застава департмана Толима Толима Ибаге
31 Застава департмана Уила Уила Неива
32 Застава департмана Чоко Чоко Кибдо
33 Застава Боготе Дистрикт главног града Богота Дистрикт главног града Богота

Становништво[уреди]

Густина насељености у Колумбији.

Са више од 47 милиона становника 2013. Колумбија је трећа земља по броју становника у Латинској Америци, док је почетком 20. века имала око четири милиона.[16] Између 1975. и 2005. становништво се увећавало по годишњој стопи од 19 промила а процењује се да ће у раздобљу од 2005. до 2015. број становника расти по годишњој стопи од 12 промила. Године 2005. у Колумбији је више од 30 % становништва било млађе од 15 година док је 5,1 % било старије од 65 година.

Становништво је сконцентрисано у области Анда и дуж Карипске обале. Девет департмана на истоку земље који обухватају 54 % територије имају мање од три посто становништву а густина насељености у тим крајевима је мања од једног становника по квадратном километру.

Половином 20. века дошло је до масовног сељења становништва у градове и данас је Колумбија једна од најурбанизованијих земаља у Латинској Америци. Градови су 1938. имали 31 %, 1975. 60 % а 2005. 72,7 % становника.[17] Само је број становника Боготе повећан са 300 хиљада на приближно осам милиона, колико има данас. Свеукупно у Колумбији седамдесет један град има више од сто хиљада становника. У 2010. Колумбија је била земља са највише интерно расељених особа на свету, процењује се да их је било око 4,5 милиона људи.[18][19] Више од 99,2 % становника Колумбије говори шпански али се поред њега користи и 65 језика америчких индијанаца, два креолска и ромски језик. Енглески језик има службени статус на острвима Сан Андрес и Провиденсија.[20]

Животни век је 74,79 година а смртност новорођенчади је 15,92 на хиљаду живорођених.[21]

Стопа писмености је 93,4 посто[22] а држава издваја 7,3 % БДП-а за образовање.[23]

Етничке заједнице[уреди]

Етничка разноликост Колумбије.

Према попису становништва из 2005. године, 49 % становника Колумбије су местици, или су особе европског и индијанског порекла. Око 37 % становника је европског порекла (углавном шпанског и једним делом италијанског, португалског и немачког). Око 10,6 % становника је афричког порекла, док домородачко становништво чини 3,4 % становништва.[24]

Белци живе углавном у градовима, посебно у Боготи. Становници већих градова су углавном местици и белци.


Домородачки народи[уреди]

Вају је најбројнији домородачки народ у Колумбији.[25]

Пре шпанске колонизације на територији данашње Колумбије живео је велики број домородачких народа. Многи од њих су се утопили у местике али они који су преостали представљају више од 85 различитих култура. У Колумбији постоји 567 резервата (шп. resguardos) намењених домороцима, који обухватају површину од 365.004 квадратна километра, што је више од тридесет посто територије, и у њима живи више од 800.000 људи у преко 67.000 породица.[26] Устав из 1991. признаје домородачке језике као службене на локалном нивоу а већина деце у овим областима има двојезичну наставу, на матерњем и на шпанском језику.

Неки од највећих домородачких народа су Вају,[27] Аруакос, Муиска, Куна, Паез, Тукано, Гваибо. Каука, Гвахира и Гваинија су департмани где живи највећи број припадника домородачких народа.

Имигрантске заједнице[уреди]

Día de las Velitas, (Дан малих свећа) је један од традиционалних празника у Колумбији. Он представља први дан Божића.

Први талас модерне имиграције у Колумбију започели су шпански колонисти, након доласка Европљана 1499. године. Међутим, велики број Европљана и људи из Северне Америке је имигрирао у Колумбију крајем 19. и почетком 20. века, и у мањој мери Пољаци, Литванци, Енглези, Ирци, и Хрвати током и након Другог светског рата. Данас у Колумбију углавном мигрирају Венецуеланци, због политичких и привредних прилика у њиховој земљи.[28][29]

Велики број имигрантских заједница налази се на карипској обали. У Баранкиљи, највећем колумбијском граду на обали Карипског мора, и у другим градовима на карипској обали је присутан велики број Палестинаца, Либанаца и осталих Арапа као и Јевреја и Рома. Тамо такође постоје и заједнице Кинеза и Јапанаца.

Црнци су из Африке довођени као робови, углавном у обалске крајеве, од 16. до 19. века. Данас постоје велике заједнице Афроколумбијаца дуж пацифичке и карипске обале. У департману Чоко, који се налази у северном делу пацифичке обале Колумбије, више од 80 % становника чине црнци.[30]

Религија[уреди]

Протестантска црква на острву Сан Андрес

Национални завод за статистику (DANE) не прикупља податке о вероисповести па је тешко одредити тачне податке. Међутим, на основу разних студија, више од 95 % становника Колумбије су хришћани,[31] највећи број њих (између 81 и 90 %) су католици. Око један посто Колумбијаца су анимисти а мање од једног процента чине Јевреји, муслимани, хиндуисти и будисти. Међутим, око 60 % испитаника у анкети листа „Ел Тјемпо“ (шп. El Tiempo) су рекли да не одлазе редовно у цркву.[32]

Као и у остатку Латинске Америке, и у Колумбији долази до повећања броја протестаната, већина њих су обраћеници из католичанства у протестантизам. Сада протестанти чине између 10 и 13 % становништва.[33]

Привреда[уреди]

Поглед ноћу на Боготу са брда Монсерат
Макроекономски индикатори 2002–2011.

Упркос проблемима које стварају оружани сукоби, тржишна економија у Колумбији је у последњим деценијама 20. века стабилно расла, те је БДП увећаван по просечној годишњој стопи од четири процента у раздобљу од 1970. до 1998. године. До рецесије је дошло 1999. када је Колумбија по први пут после Велике депресије забележила негативан раст БДП-а током целе године. Опоравак од рецесије је био дуг и мукотрпан, међутим, последњих година Колумбија бележи високе стопе раста БДП-а. Тако је 2007. БДП повећан за 8,2 % а током 2010. и 2011. БДП је порастао за 4,3 односно 5,9 %.[34]

У међувремену је индекс акција на Колумбијској берзи порастао са 1000 поена, у тренутку оснивања у јулу 2007. године, на више од 7300 поена у новембру 2008.[35] Међународни монетарни фонд процењује да је БДП, мерен према куповној моћи, износио 500 милијарди долара, што је Колумбију сврстало на треће место у Јужној Америци и 28. у свету. Такође БДП по становнику је 2012. износио 10.742 долара што Колумбију сврстава на 81. место у свету. Међутим, Колумбију карактерише велика несразмера у расподели дохотка.

Држава троши 37,9 % БДП-а,[36] од чега је једна четвртина намењена отплати државног дуга, који је у 2011. процењен на 44,6 % БДП-а.[37] Проблеми са којима се суочава колумбијска привреда су слаба домаћа и инострана тражња, финансирање пензионог система, и незапосленост, која је крајем 2011. износила 10,8 %.[35] Стопа инфлације је релативно ниска последњих година, те је 2012. износила 2,44 процената. [38]

У пољопривредном сектору запослено је 22,7 % радно способних људи, и они остварују 11,5 % БДП-а; у индустрији ради 18,7 % радно способних људи и остварују 36 % БДП-а, док у услужним делатностима ради 58,5 % радно способних људи и остварују 52,5 % БДП-а.[36] Колумбија има велика природна богатства а највише извози нафту, угаљ, кафу и друге пољопривредне производе, злато, текстил, хемијске производе, пластику и легуре метала.[39] Колумбија је највећи произвођач смарагда на свету,[40] док око 70 % цвећа које се увози у САД је из Колумбије.[41] Најважнији трговински партнери Колумбије су САД, Европска унија, Венецуела и Кина.

Референце[уреди]

  1. ^ ,Агенција за статистику Колумбије, Бројач становништва
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Familia y Comunidad – Ritmos de Colombia. Colombiaaprende.edu.co. Retrieved on 14 May 2012.
  4. ^ „Paisajes naturales de Colombia“. Telepolis.com. Archived from the original on 20. 3. 2009. Приступљено 16. 5. 2010.. 
  5. ^ Luis Fernando Potes. Megadiversidad. prodiversitas.bioetica.org
  6. ^ а б Carlos Restrepo Piedrahita (February 1992). „El nombre "Colombia", El único país que lleva el nombre del Descubrimiento“ (на Spanish). Revista Credencial Приступљено 29. 2. 2008.. 
  7. ^ Van der Hammen, T. and Correal, G. 1978: "Prehistoric man on the Sabana de Bogotá: data for an ecological prehistory"; Paleography, Paleoclimatology, Paleoecology 25:179–190
  8. ^ Broadbent, Sylvia 1965: Los Chibchas: organización socio-política. Série Latinoamericana 5. Bogotá: Facultad de Sociología, Universidad Nacional de Colombia
  9. ^ Simons (2004), стр. 19.
  10. ^ „The Story Of ... Smallpox – and other Deadly Eurasian Germs“. Pbs.org Приступљено 16. 5. 2010.. 
  11. ^ Britannica, 15th edition, 1992 printing
  12. ^ Dictionary of Twentieth Century World History, by Jan Palmowski (Oxford, 1997)
  13. ^ Grenville, J. A. S., A History of the World in the Twentieth Century (1994)
  14. ^ „Tallest mountains by continent“. Mountainpeaks.net Приступљено 16. 5. 2010.. 
  15. ^ Biblioteca Luis Ángel Arango. Lablaa.org (13 July 2005). Retrieved on 14 May 2012.
  16. ^ "Colombia – Population". Library of Congress Country Studies.
  17. ^ „Colombia: A Country Study“. Countrystudies.us Приступљено 16. 5. 2010.. 
  18. ^ „Colombia has most displaced in world: UN“. Colombia Reports. 9 November 2010 Приступљено 17. 6. 2013.. 
  19. ^ Number of internally displaced people remains stable at 26 million. Source: United Nations High Commissioner for Refugees (UNHCR). 4 May 2009.
  20. ^ "Francisco Moreno Fernandez y Jaime Otero Roth" Instituto Complutense de Estudios Internacionales-Fundacion Telefonica (mars 2006). „Demografia de la lengua española“ (PDF). ="Francisco Moreno Fernandez y Jaime Otero Roth" ICEI-Fundacion Telefonica Приступљено 7. 2. 2013.. 
  21. ^ „Colombia“. CIA World Factbook. 9. 1. 2012. Приступљено 7. 2. 2013.. 
  22. ^ El Espectador (9. 9. 2011.). „Colombia: 1'672.000 analfabetas“ (на Spanish). El Espectador Приступљено 17. 6. 2013.. 
  23. ^ Unidad de Estadísticas de la UNESCO (2007). „Gasto en educación como porcentaje del PIB“ (на Spanish) Приступљено 17. 6. 2013.. 
  24. ^ Bushnell, David & Rex A. Hudson (2010) "The Society and Its Environment"; Colombia: a country study: 87. Washingtion D.C.: Federal Research Division, Library of Congress.
  25. ^ EPM (2005). „La etnia Wayuu“ (на Spanish). Empresas Publicas de Medellín. Archived from the original on 19. 2. 2008. Приступљено 17. 6. 2013.. 
  26. ^ „Los Resguardos Indígenas“. Etniasdecolombia.org. Archived from the original on 12. 7. 2008. Приступљено 17. 6. 2013.. 
  27. ^ EPM (2005). „La etnia Wayuu“ (на Spanish). Empresas Publicas de Medellín. Archived from the original on 19. 2. 2008. Приступљено 29. 2. 2008.. 
  28. ^ Análisis de la migración venezolana a Colombia durante el gobierno de Hugo Chávez (1999–2011). Identificación de capital social y compensación económica | Echeverry Hernández | Revista Análisis Internacional. Revistas.utadeo.edu.co (10 February 2012). Приступљено 17.06.2013.
  29. ^ Llegaron los venezolanos, Articulo Impreso Archivado. Semana.com (11 March 2012). Приступљено 17.06.2013.
  30. ^ ((es)) Colombia una Los grupos étnicos colombianos
  31. ^ „Religious Intelligence  – Country Profile: Colombia“. Archived from the original on 27. 9. 2007. Приступљено 3. 10. 2007.. 
  32. ^ International Religious Freedom Report 2005, by the Bureau of Democracy, Human Rights, and Labor, U.S. Department of State, 8 November 2005.
  33. ^ Colombia. State.gov. Retrieved on 14 May 2012.
  34. ^ „Colombia – GDP – real growth rate“, CIA World Factbook, приступљено 17. 6. 2013. 
  35. ^ а б „Banco de la República, Economic and Financial Data for Colombia“. Banrep.gov.co Приступљено 17. 6. 2013.. 
  36. ^ а б CIA world fact book. „Colombia“. CIA Приступљено 17. 6. 2013.. 
  37. ^ „Colombia – Public Debt“, CIA World Factbook, приступљено 17. 6. 2013. 
  38. ^ „La inflación en Colombia durante 2012 fue de 2,44%“. rcnradio.com. 23. 1. 2013.. 
  39. ^ International Trade Centre: Colombia Exports. intracen.org
  40. ^ „International Colored Gemstone Association: Emerald“. Gemstone.org. 28. 9. 2001.. Archived from the original on 21. 8. 2008. Приступљено 16. 5. 2010.. 
  41. ^ America's Flower Basket: Colombian Flowers and the American Marketplace. florverde.org

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :