Музеј на отвореном „Старо село”
| „Старо село” | |
|---|---|
| Музеј на отвореном „Старо село” | |
 | |
| Оснивање | 1979. |
| Локација | Сирогојно, код Чајетине Србија |
| Врста | музеј на отвореном |
| Колекција | народно неимарство |
| Број предмета | 40 кућа |
| Директор | Светлана Ћалдовић-Шијаковић |
| Адреса | Сирогојно, 31207 |
Музеј на отвореном „Старо село” је као непокретно културно добро културни споменик у Републици Србији. Налази се у Сирогојну и један је од најзначајнијих туристичких објеката на Златибору. То је етно-село које се састоји од 40 старих кућа донетих са свих страна Златибора. Етно-село је саграђено 1979. године, на 4,5 ha површине. Са црквом Светих апостола Петра и Павла прдставља јединствену културно-историјску целину. Налази се двадесет и шест километара од туристичког центра Златибор.[1]
Музеј[уреди | уреди извор]
Музеј чине две целине. Прва је скуп кућа које су сачувале свој првобитни изглед и намену. А другу групу чине куће које су сачувале свој првобитни изглед али им намена није иста, адаптиране су и прилагођене туристичким потребама. То су апартманске зграде, продавница сувенира, и крчма. Сталну поставку музеја чине две златиборске окућнице, које су сведочанство културе становања у златиборском крају, у 19 и почетком 20 века. Музеј чине златиборске брвнаре које припадају типу динарских брвнара. Музеј на отвореном је стављен под заштиту закона као споменик културе од изузетног значаја.[1] као члан Асоцијације сродних музеја Европе, музеј Старо село своју делатност обавља у складу са одредбама Декларације Икома и основних постулата скансенологије.
| Слика | слика-детаљ | назив | подигнута | напомена |
|---|---|---|---|---|
|
|
Главна кућа | 1882. | Припадала је породици Лазовић из Алиног Потока. |
|
|
Салаш за кукуруз | Пренет из села Дренова. | |
|
|
Вајат са тремом | 1890. | Припадао је породици Николић из Алиног Потока. |
|
|
Млекар | 1920. | Припадао је породици Дабић из Алиног Потока. |
|
|
Вајат са крстовима | 1845. | Припадао је породици Добросављевић из Драглице. |
|
|
Хлебна пећ | 1845. | Реконстуисана по узору на објекат из села Јабланица. |
|
|
Вајат скривница | 1901. | Припадао је породици Марковић из Жељина. |
|
|
Вајат особина | 1903. | Припадао је породици Секулић из Чичкове. |
|
|
Трап | Рекоструисан објекат | |
|
|
Главна кућа 2 | 1891. | Припадао је породици Јовановић и Враничић из села Стубла. |
|
|
Качара | Припадао је породици Луковић из Ариља. | |
|
|
Мишана | Припадала је породици Секулић из Чичкове. | |
|
|
Штала | Припадала је породици Дидановић из Јабланице. | |
Црква светог Петра и Павла[уреди | уреди извор]
Посвећена је сватом Апостолу Петару и Апостолу Павлу. Налази се на узвишењу у центру села као зидана једнобродна црква без куполе, под двоводним кровом са призиданим звоником са западне стране. Њена изградња и осликавање икона на олтарској прегради датирају из 1764. године. Извршена је реконструкција првобитног изгледа сирогојнске цркве.[1] Скромна архитектура оживљена је у унутрашњости низом лукова на бочним зидовима и фризом слепих аркадица на фасадама под кровним венцем, у знак поштовања Средњовековне Србије, српске традиције монументалних сакралних здања. Реконструкција је извршена на основу сачуваних синђелија, протокола, записа и других историјских извора.
Кућа- зграда за становање[уреди | уреди извор]
Главна кућа је највећи и најбоље грађени објкекат у домаћинству, подељена је на две просторије. Једна просторија је без прозора и тавана. На средишњем делу се налазило огњиште где се припремала храна, и око њега се скупљала цела породица, оно је место где су се обављали сви породични ритуали везани за велике народне празнике. Друга просторија- соба је мања од прве просторије подигнутаје за један, или два степеника, и има дрвени под. Обично је служила за спавање најстаријег члана породице.
Грнчарска радионица[уреди | уреди извор]
Грнчарство је један од најстаријих заната. Поступак израде грнчарије је изражен кроз неколико фаза, припреме материјала , израда на ручном колу, сушење и печење. Материјал који се користи за израду посуђа је мешавина глине, истишњеног камена и руде калцита. Камен се ситнио помоћу великог дрвеног тучка. За обликовање и украшавање користи се алат бочко, шило, руб и шараљка. Посуђе се пече на отвореној ватри. Овом техником израде добијају се лонци, пржуље, сачеви и друге посуде.
Галерија[уреди | уреди извор]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Фотеља небриге у „Старом селу” („Политика”, 9. март 2011)
- Пропали кровови „Старог села” („Политика”, 10. јун 2013)
- Нови дрвени кровови на кућама „Старог села” („Политика”, 30. април 2018)
- Спас за музејске куће из 19. века („Политика”, 24. новембар 2019)
- Комплекс Старо село у Сирогојну
- Црно-бело „Старо село” Петра Оторанова („Политика”, 3. август 2022)
