Комунистичка партија Украјине
| Комунистичка партија Украјине Комуністична партія України
|
|
|---|---|
 |
|
| Први секретар | Петро Симоненко |
| Други секретар | Игор Алексејев |
| Основана | 18. априла 1918. |
| Седиште | Кијев |
| Држава |  Украјина |
| Млади огранак | Лењински комсомол Украјине |
| Број чланова (2012) | 115.000[1] |
| Идеологија | Комунизам, марксизам-лењинизам |
| Политичка позиција | левица |
| Врховна рада |
32 / 450
|
| Међународно чланство | Савез комунистичких партија - Комунистичка партија Совјетског Савеза |
| Боје | црвена |
| интернет страница | |
Комунистичка партија Украјине (укр. Комуністична партія України) је политичка партија која делује у Украјини. Основана је 18. априла 1918. године. Од тада до 1952. је носила име Комунистичка партија (бољшевика) Украјине. Нова влада независне Украјине забранила је њено деловање 1991, а делатност партије је обновљена 1993. године. Њен садашњи вођа је Петро Симоненко.
Садржај |
Историја [уреди]
Комунистичка партија Украјине основана је 18. априла 1918. године у Таганрогу. Њено прво име било је Комунистичка партија (бољшевика) Украјине, све до 13. октобра 1952. године. Као таква је деловала све до 30. августа 1991. године, када је забрањена након неуспешног државног удара совјетских официра 22. августа.
Дана 29. октобра 1991, Александар Мороз организовао је Конгрес на којем је позвао чланове тада забрањене Комунистичке партије Украјине да приступе Социјалистичкој партији.
Први конгрес КП Украјине након легализације био је одржан 19. јуна 1993. године у Доњецку. На овом конгресу је обновљено деловање старе партије. За првог секретара био је изабран Петро Симоненко.
Циљеви партије [уреди]
Тренутна политика и циљеви Комунистичке партије Украјине су:
- Додељивање руском језику статус другог службеног језика у Украјини[3]
- Борба против олигарха који су „опљачкали“ украјински народ[3]
- Национализација стратешки важних предузећа[3]
- Представљање забране продаје земљишта за пољопривредно обрађивање[3]
- Трошкови за основне намирнице не би смели да прелазе 10% прихода сваке украјинске породице[3]
- Заустављање рехабилитације колаборатора са фашизмом и вођа националистичких организација[3]
- Придруживање Украјине Царинском савезу Белорусије, Казахстана и Русије[3]
Изборни резултати [уреди]
На парламентарним изборима одржанима 29. марта 1998. године, партија је освојила 24,65 % гласова[4] и 123 посланичка места, што ју је чинило најјачом партијом у Врховној ради. Партија је изгубила добар део популарности након тзв. Наранџасте револуције. На парламентарним изборима 2006, број места КП Украјине у парламенту пао је са 66 на 21 од њих 450.[4]
Дана 11. марта 2010, партија је ушла у Прву Азаровљеву владу, заједно са Блоком Литвин и Партијом региона.[5]
Партија је на парламентарним изборима 2012. године освојила 13.76 % гласова, односно 32 посланичка места у Врховној ради. Партија је на овим изборима освојила милион и по гласова више него на претходним. Независна посланица у Врховној ради, Оксана Калетњик, приступила је комунистичким мандатарима 12. децембра 2012. године[6].
| Председнички избори од 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Кандидат | Број гласова | % | |||||
| 1994. |
|
|
|
|||||
| 1999. |
|
|
|
|||||
| 2004. |
|
|
|
|||||
| 2010. |
|
|
|
|||||
| Парламентарни избори од 1994. | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Година | Број гласова | % | Број мандата | |||||
| 1994. |
|
|
|
|||||
| 1998. |
|
|
|
|||||
| 2002. |
|
|
|
|||||
| 2006. |
|
|
|
|||||
| 2007. |
|
|
|
|||||
| 2012. |
|
|
|
|||||
Вође КП Украјине [уреди]
- Секретари Централног комитета:
- - од априла до маја 1918. године
- Георги Пјатаков - од 12. јула до 9. септембра 1918. године
- Серафима Гопнер - од 9. септембра до 23. октобра 1918.
- Емануел Квиринг - од 23. октобра 1918. до 30. маја 1919.
- Станислав Косиор - од 30. маја до 10. децембра 1919. године
- Николај Николајев - од 23. марта до 25. марта 1920
- Станислав Косиор - од 25. марта до 23. новембра 1920. године
- Први секретар Централног комитета:
- Вјачеслав Молотов - од 23. новембра 1920. до 22. марта 1921. године
- Скретар Политбироа Централног комитета
- Феликс Кон - од 22. марта до 15. децембра 1921. године
- Први секретар Комунистичке партије:
- Дмитриј Мануиљски - од 15. децембра 1921. до 10. априла 1923. године
- Емануел Квиринг - од 10. децембра 1923. до 20. марта 1925.
- Генерални секретар Комунистичке партије:
- Емануел Квиринг - од 20. марта до 7. априла 1925.
- Лазар Каганович - од 7. априла 1925. до 14. јула 1928
- Станислав Косиор - од 14. јула 1928. до 23. јануара 1934.
- Први секретар Централног комитета:
- Станислав Косиор - од 23. јануара 1934. до 27. јануара 1938. године
- Никита Хрушчов - од 27. јануара 1938. до 3. марта 1947. године
- Лазар Каганович - од 3. марта до 26. децембра 1947. године
- Никита Хрушчов - од 26. децембра до 16. децембра 1949. године
- Леонид Мелников - од 16. децембра до 4. јуна 1953. године
- Алексеј Кириченко - од 4. јуна 1953. до 25. децембра 1957. године
- Николај Подгорњи - од 26. децембра 1957. до 2. јула 1963. године
- Петро Шелест - од 2. јула 1963. до 25. маја 1972. године
- Владимир Шербицки - од 25. маја 1972. до 28. септембра 1989. године
- Владимир Ивашко - од 28. септембра 1989. до 22. јуна 1990. године
- Станислав Гуренко - од 22. јуна 1990. до 1. септембра 1991. године
- Петро Симоненко - од 19. јуна 1993. године
Извори [уреди]
- ^ Рабочая газета - Коммунисты готовятся к съезду, Приступљено 9. 4. 2013.
- ^ ((uk)) Депутатські фракції, Verkhovna Rada
- ^ а б в г д ђ е Communists call for halt to cooperation with IMF, Kyiv Post (7 November 2011)
- ^ а б Комуністична партія України, Database DATA
- ^ Ukrainian parliament creates new coalition, Kyiv Post (March 11, 2010)
- ^ ((uk)) Калетнік прийшла до комуністів, оскільки не хоче бути "інгредієнтом" Kaletnik came to the Communists because they do not want to be "ingredient", Ukrayinska Pravda (12. 12. 2012)
