Конак кнегиње Љубице

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jordens inre.svg
Овај чланак је део ГЛАМ пројекта Дигитални Београд.
Датум уноса: септембар 2013.
Википедијанци: Ова група учесника ће писати чланке у ГИП-у, зато не пребацујте овај чланак у именски простор Википедије.
Слободно можете уређивати овај чланак и помоћи у његовој изради.

Координате: 44°49′02″N 20°27′08″E / 44.81708, 20.45232

Конак кнегиње Љубице
Конак кнегиње Љубице
Конак кнегиње Љубице
Опште информације
Место Београд
Општина Стари град
Држава Застава Србије Србија
Време настанка 1830.
Тип споменика Споменик културе од изузетног значаја
Надлежна установа за заштиту Завод за заштиту споменика културе
Надлежна институција
Седиште Београд
Адреса Калемегдан 14 11000 Београд
Телефон (011) 3287-557, 3287-420
Факс (011) 3287-411
Интернет страна Званични сајт
Електронска пошта [1]

Положај и изградња конака[уреди]

Конак кнегиње Љубице налази се на углу улица Кнеза Симе Марковића и Краља Петра, некадашњих улица Богојављанске и Дубровачке, у једном од најстаријих делова Београда. Преко пута данашње Саборне цркве налазио се стари кнежев дворац и простирао се, отприлике, од улаза у сaдашњу зграду Патријаршије до баште данашњег Конака кнегиње Љубице. До 1829. године тај двор је употребљаван за становање, али с обзиром на његову старост и оронулост, кнез Милош је одлучио да сазида други конак. Нови конак, како је зван у време грађења, био је већи и репрезентативнији од Господарског, јер је требало и да посведочи о нараслој економској моћи и учвршћеној власти Милоша Обреновића после добијања Хатишерифа 1830. године. Конак кнегиње Љубице један је од најрепрезентативнијих сачуваних примера грађанске архитектуре прве половине 19. века у Београду. Грађен је у периоду између 1829. и 1830. године. Према замисли кнеза Милоша, требало је да има двојаку намену, да буде стан његове породице, кнегиње Љубице и синова Милана и Михаила, каснијих српских кнезова, а у исто време и двор за резиденцију. Изграђен је по идејама и под надзором Хаџи Николe Живковићa, пионира српског неимарства. Кнез Милош је одлучио да ангажује неимара из Водена, Хаџи Николу Живковића, јер у то време у Београду није ни било неимара, с обзиром на то да се годинама није зидало. Тако је Никола Живковић постао први неимар обновљене Србије и руководио је свим грађевинама које је кнез Милош подизао током своје прве владавине. Копање темеља почето је у јулу 1829. године, а Конак је завршен у касну јесен 1830. године. Кнегиња Љубицa је писмом јавила мужу 22. новембра 1830. године „да су се сместили у новом конаку“. Накнадно, 1836, дограђен је амам са једноспратним трактом.

Изглед Конака[уреди]

Изглед спољашњости конака

Конак кнегиње Љубице смештен је у слободни простор, у центар велике баште, првобитно ограђен високим зидом, као и остале грађевине овог типа и окружен зеленилом. Имао је спољaшње двориште у које се улазило кроз колску капију, као и пространу унутрашњу башту према Косанчићевом венцу. Главном фасадом, којом доминира еркер диванхане, Конак је окренут према реци Сави. Основа Конака је правоугаоног облика и сразмерно велика, а има три нивоа: подрум, приземље и спрат. Подрум је покривен сводовима, а приземље и спрат су зидани уз примену класичног зидања у опеци и бондручног зидања са дрвеном конструкцијом испуњеном опеком. Четвороводни кров је покривен ћерамидом, а надвисује га осмострано кубе и осам димњака. Ова грађевина садржи све одлике градских кућа српско-балканског стила. Приземље и спрат имају средишњи хол око којег су распоређене остале одаје, што је традиционално оријентални просторни концепт произашао из некадашњих затворених унутрашњих дворишта. На оба спрата налази се и по једна диванхана, нека врста данашње дневне собе, а такође и салона за пријем. Диванхана у приземљу је од осталог простора издвојена помоћу два степеника, а оивичена је дрвеним стубовима са парапетима између њих. Одмах уз њу постављене су широке степенице које воде у башту и тај улаз у кућу је шири од оног према улици. Диванхана на спрату је интимнија. Ограђена је бочно зидовима, а има према централно простору само два стуба. Њен под био је у равни околног пода, а сви су били од дасака. Ова диванхана је оријентисана ка улици. Иако је својим просторним концептом ослоњен на оријенталну традицију, Конак кнегиње Љубице представља преломни тренутак у београдској архитектури, јер својим спољним обликовањем и декоративним елементима у великој мери наговештава утицај европске архитектуре. Ова европска схватања посебно су видљива у разуђености фасада, изломљеним линијама крова, димњака и кубета, у споредним детаљима архитектонске обраде фасада – пиластрима, лучним завршецима и шамбранама на прозорима, профилисаним венцима и неким детаљима ентеријера. Еркери на фасади, иначе типично правоугаони, имају полукружни облик у основи. Једна од првих вести коју о Конаку кнегиње Љубице имамо јесте путопис Ота Дубислава Пирха из 1829. године: „Један мален део Београда одскочио је према осталим, а то је један мали простор на југозападном крају главне улице у горњој вароши. (...) Иако није највећа, по својој форми то је најлепша зграда коју сам у Србији видео.“Нови конак се већ по улози која му је била намењена разликовао од обичних приватних кућа за становање и „садржи извесне одлике које га (...) стављају у ред утврђених двораца великих паша и богатих бегова“.

Историјат конака[уреди]

Кнегиња Љубица, иако је била скромна, желела је да живот на двору уреди на високом нивоу. У сачуваној преписци између кнегиње и кнеза Милоша од 1. јануара 1981. године Љубица тражи од мужа да се „за служитеље у двору набаве црвене чарапе“. Наслућујемо да је одговор кнеза био негативан, с обзиром да у свом писму од 24. јануара кнегиња пише да „се она може служити и сама, без слугу“. За време прве владе кнеза Милоша у Конаку кнегиње Љубице налазила се главна државна благајна. Намесништво књажевско, до повратка кнеза Михаила у Србију 1840, одржавало је у Конаку седнице, а кнeз Михаило је у Конаку живео до 1842. године. Након тога ту се налазио Лицеј, затим Прва београдска гимназија, па Апелациони касациони суд. Године 1912. у Конак је смештен Завод за васпитање глувонеме деце, а од 1929. Музеј савремене уметности. До 6. априла 1941. у згради се налазио Црквени музеј. Од 1945. до 1947. у Конаку је био смештен део Патријаршије, а од 1947. Републички завод за заштиту споменика културе. У периоду од 1971. до 1979. године предузети су конзерваторско-рестаураторски радови којима су извршене санација објекта и обнова фасаде и ентеријера. Том приликом, Конак кнегиње Љубице, који је и данас у саставу Музеја града Београда, адаптиран је за репрезентативну музејску поставку. Конак кнегиње Љубице утврђен је 1979. године за споменик културе од изузетног значаја.

Оригинални чланак:[уреди]

Библиографија:[уреди]

  • Пирх Ото Дубислав, Путовање по Србији у год. 1829, Београд, 1899.
  • Бранислав Ђ. Којић, Варошице у Србији XIX века, Београд 1970.

Галерија[уреди]