Константин Драгаш Дејановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Драгаш Дејановић

Држава Константина Драгаша и околне државе
Држава Константина Драгаша и околне државе

Датум смрти 1395.
Порекло и породица

Константин Драгаш Дејановић је био српски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. Браћа су после Маричке битке 1371. године постали отомански вазали[1], а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама. Женио се два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године удала за византијског цара Манојла II (13911425) и била је мајка последњих византијских царева Јована VIII (14251448) и Константина XI (14491453). Заједно са мајком и братом је помогао светогорске манастире, а град Ћустендил, у данашњој Бугарској, назван је по њему.

Порекло и породица[уреди]

Константин је рођен у браку велможе Дејана (родоначелника Дејановића) и Теодоре (Евдокије) Немањић, ћерке краља Стефана Дечанског (13221331) из његовог другог брака са Маријом Палеолог, из бочне линије византијске династије Палеолога (била је праунука византијског цара Михајла VIII (12611282) и унука његовог трећег сина Константина). Њен брат је био господар Тесалије и Епира Симеон Синиша (13591370), а полубрат Душан Силни (краљ 13311346, цар 1346—1355). Константин је имао и старијег брата Јована Драгаша, са којим је делио власт.

Оженио се непознатом племкињом са којом је највероватније имао двоје деце:

  • Јелену, која се удала за византијског цара Манојла II
  • Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно време управљао његовим поседима

Други пут се оженио Евдокијом из породице Великих Комнина, са којом није имао деце. Она је била ћерка трапезунтског цара Алексија III (13491380) и Теодоре Кантакузин, из бочне линије Кантакузина.

Живот и владавина[уреди]

Након смрти севастократора Дејана, средином XIV века, владавину његовим поседима преузели су његови синови Јован и Константин. Они су, заједно са својом мајком Теодором (Евдокијом), богато обдаривали светогорске манастире, поготово Хиландар, Пантелејмон и Ватопед[1].

После Маричке битке 1371. године, у којој су погинули њихови суседи Вукашин (13651371) и Угљеша Мрњавчевић, браћа Драгаш су, као и њихов наследник Марко Мрњавчевић (13711395), постали вазали султана Мурата I (13591389). Јован Драгаш је умро 1378. или 1379. године, након чега је Константин наставио да самостално влада њиховом државом. На челу својих снага, учествовао је, као отомански вазал, у бици на Ровинама 17.03.1395. године. Поред њега, као отомански вазали, против влашког војводе Мирче (13861418) борили су се и кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389—1402, деспот 14021427) и краљ Марко Мрњавчевић, који је пред битку, према народном предању, рекао:„Молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату“. Влашке снаге су однеле победу у бици, током које су погинули и Марко и Константин. Након битке, његов син Јаков (Јакуб) је наследио његову државу, али су Османлије, током наредних година, преузеле све његове поседе.

У историјским изворима на српском језику, Константин се помиње са титулом господин, док се у онима на грчком језику помиње као кир и аутентес, док неки аутори сматрају да је носио титулу деспот Србије[1]. Град Велбужд, код кога су српске снаге предвођене његовим дедом (Стефаном Дечанским) и ујаком (Душаном Силним) потукле у бици Бугаре 1330. године, налазио се у саставу његове државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]