Константин Драгаш Дејановић
| Константин Драгаш Дејановић | |
|---|---|
|
|
|
| Датум смрти | 1395. |
| Порекло и породица | |
Константин Драгаш Дејановић је био српски велможа који је у другој половини XIV века владао деловима данашње североисточне Македоније, југоисточне Србије и југозападне Бугарске. Био је син севастократора Дејана и Теодоре Немањић, а власт је делио са братом Јованом, до његове смрти 1378. или 1379. године. Браћа су после Маричке битке 1371. године постали отомански вазали[1], а сам Константин је погинуо 1395. године, предводећи помоћне одреде у бици на Ровинама. Женио се два пута, а његова ћерка Јелена се 1392. године удала за византијског цара Манојла II (1391 — 1425) и била је мајка последњих византијских царева Јована VIII (1425 — 1448) и Константина XI (1449 — 1453). Заједно са мајком и братом је помогао светогорске манастире, а град Ћустендил, у данашњој Бугарској, назван је по њему.
Порекло и породица [уреди]
Константин је рођен у браку велможе Дејана (родоначелника Дејановића) и Теодоре (Евдокије) Немањић, ћерке краља Стефана Дечанског (1322 — 1331) из његовог другог брака са Маријом Палеолог, из бочне линије византијске династије Палеолога (била је праунука византијског цара Михајла VIII (1261 — 1282) и унука његовог трећег сина Константина). Њен брат је био господар Тесалије и Епира Симеон Синиша (1359 — 1370), а полубрат Душан Силни (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355). Константин је имао и старијег брата Јована Драгаша, са којим је делио власт.
Оженио се непознатом племкињом са којом је највероватније имао двоје деце:
- Јелену, која се удала за византијског цара Манојла II
- Јакова, који је примио ислам и као Јакуб једно време управљао његовим поседима
Други пут се оженио Евдокијом из породице Великих Комнина, са којом није имао деце. Она је била ћерка трапезунтског цара Алексија III (1349 — 1380) и Теодоре Кантакузин, из бочне линије Кантакузина.
Живот и владавина [уреди]
Након смрти севастократора Дејана, средином XIV века, владавину његовим поседима преузели су његови синови Јован и Константин. Они су, заједно са својом мајком Теодором (Евдокијом), богато обдаривали светогорске манастире, поготово Хиландар, Пантелејмон и Ватопед[1].
После Маричке битке 1371. године, у којој су погинули њихови суседи Вукашин (1365 — 1371) и Угљеша Мрњавчевић, браћа Драгаш су, као и њихов наследник Марко Мрњавчевић (1371 — 1395), постали вазали султана Мурата I (1359 — 1389). Јован Драгаш је умро 1378. или 1379. године, након чега је Константин наставио да самостално влада њиховом државом. На челу својих снага, учествовао је, као отомански вазал, у бици на Ровинама 17.03.1395. године. Поред њега, као отомански вазали, против влашког војводе Мирче (1386 — 1418) борили су се и кнез Стефан Лазаревић (кнез 1389 — 1402, деспот 1402 — 1427) и краљ Марко Мрњавчевић, који је пред битку, према народном предању, рекао:„Молим Господа да буде хришћанима помоћник, a ja нека будем први међу мртвима у овом рату“. Влашке снаге су однеле победу у бици, током које су погинули и Марко и Константин. Након битке, његов син Јаков (Јакуб) је наследио његову државу, али су Османлије, током наредних година, преузеле све његове поседе.
У историјским изворима на српском језику, Константин се помиње са титулом господин, док се у онима на грчком језику помиње као кир и аутентес, док неки аутори сматрају да је носио титулу деспот Србије[1]. Град Велбужд, код кога су српске снаге предвођене његовим дедом (Стефаном Дечанским) и ујаком (Душаном Силним) потукле у бици Бугаре 1330. године, налазио се у саставу његове државе. Османлије су град по њему називали Константинова Бања односно Köstendil, а тај назив се, у нешто исквареном облику, одржао до данас, као Ћустендил.
Референце [уреди]
- ^ а б в Alexander Kazhdan (editor), „The Oxford Dictionary of Byzantium“ , Oxford, 1991. ((en))
Литература [уреди]
- Alexander Kazhdan (editor), „The Oxford Dictionary of Byzantium“ , Oxford, 1991. ((en))
