Константин Леонтјев

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Леонтјев

Leont'ev.jpg
Константин Николајевич Леонтјев

Информације
Пуно име Константин Николајевич Леонтјев
Датум рођења 25. јануар 1831.
Место рођења Кудиново (Руска Империја)
Датум смрти 24. новембар 1891.
Место смрти Тројице-Сергијев Посад (Руска Империја)
Дела
Потпис

Константин Николајевич Леонтјев (рус. Константин Николаевич Леонтьев; Кудиново, 25. јануар 1831Тројице-Сергијев Посад, 24. новембар 1891) је био руски писац, публициста и религиозни мислилац.

Биографија[уреди]

Родио се 13 (25) јануара 1831. године у селу Кудиново у Калушкој губернији Руске империје, као седмо дете ситног племића Николаја Борисовича Леонтјева. Основно образовање добио је властитом дому од своје учене мајке Феодосије Петровне. Године 1849. свршио гимназију у Калуги с одличним оценама, након чега се уписује на Медицински факултет московског универзитета. Године 1854. одлази у Кримски рат као војни лекар. Из војне службе излази 1857. године, и све до 1863. ради као лекар у Москви, Санкт Петербургу и на велепоседу барона Розена у Нижњеновгородској губернији. Године 1861. на Криму се оженио Јелисаветом Павловном Политовој, ћерком једног грчког трговца која је после душевно оболела и умрла несрећним случајем. Неколико година пре ступања у дипломатску службу Леонтјев раскида са тада популарним либерализмом и постаје убеђени конзервативац. Од 1863-73. је руски консул у више грчких и турских градова на Балкану. Године 1871. оболео је од колере и једва преживевши доживљава духовно обраћење за краћег боравка на Светој гори. Од 1880-87. цензор је у Москви. Од 1887. живи недалеко од манастира Оптина пустиња, под духовним руководством старца Амвросија. 23. августа 1891. године примио је тајни постриг с именом Климент. После тога, по савету о. Амвросија, напушта Оптину и прелази у манастир Тројице-Сергијев Посад. 12 (24). новембра 1891. године Константин Николајевич умро је од обољења плућа и покопан је на манастирском гробљу близу храма Мајке Божје черниговске.

Књижевни и публицистички рад[уреди]

Леонтјев се у књижевности јавља 1851. године својим првим делом, комедијом „Женитьба по любви“. Тургењев дело одлично оцењује, али га цензура забрањује. Леонтјев се не обесхрабрује и наставља с писањем. Пажњу књижевне јавности скреће на себе својим првим већим романом „Подлипки“. Његово друго веће дело је роман „В своем краю“ из 1864. године. Пише под идејним утицајем Жорж Санд а стилски је близак Тургењеву.

Након духовног обраћења објављује радове прожете конзервативизмом и православљем. Стилски оригиналне су му приче, приповетке и романи из дипломатског периода његовог живота: „Очерки Крита“, „Хризо“, „Хамид и Маноли“, „Одиссей Полихрониадес“, „Из жизни христиан в Турции“, „Сфакиот“, „Камень Сизифа“ и др.

Његови први важнији публицистички радови су „Панславизм и греки“, „Панславизм на Афоне“, те знаменита расправа „Византизм и славянство“. Своје најважније расправе Леонтјев је објавио у свом зборнику „Восток, Россия и Славянство“ (Исток, Русија и словенство, Москва 1885-86), те у брошури „Национальная политика как орудие всемирной революции“ (Национална политика као оруђе светске револуције, Москва 1889).

У својим публицистичким радовима Леонтјев је оригиналан и талентован проповедник крајње конзервативних погледа које карактеришу следећи ставови: а) реално-мистичко, строго црквено и монашко хришћанство византијског и делимично римског типа, 2) снажна и монархистичка држава и 3) народни живот ненарушен глобализацијом либерализма и демократије.

Оригинално је разрадио православни поглед о крају човечанства. Према њему људска историја одвијаће се према три степена: први степен означава највиши степен људског развоја, у другом степену човечанство би доживело тријумф „просечног, средњег човека“[1], затим би следио „кратковремени процват тих последњих људи“[1] и на крају крај човечанства проузрокован развратом, безнађем и смутњом међу људима.

Дела Константина Леонтјева се поново почињу објављивати у постсовјетској Русији, а у току је објављивање његових сабраних дела и у српском преводу.

Референце[уреди]

  1. ^ а б Константин Леонтјев, „Исток, Русија и словенство“, Логос, Београд 1999, стр. 211.

Литература[уреди]

  • Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона, електронско издање на више компакт-дискова, Мультимедиа-издательство „Адепт“, Москва 2002.
  • Константин Леонтјев, „Исток, Русија и словенство“, Београд 1999.
  • Лексикони и енциклопедије на сајту www.yandex.ru

Спољашње везе[уреди]