Константин IX Мономах

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили 2, погледајте чланак Константин.
Константин IX Мономах

Константин IX Мономах и његова супруга Зоја на ктиторској композицији у цариградској саборној цркви Пресвете Мудрости. Мозаик показује да је лице Зојиног трећег супруга дорађено на већ постојећи мозаик који је вероватно урађен у време њене прве удаје за Романа III Аргира.
Константин IX Мономах и његова супруга Зоја на ктиторској композицији у цариградској саборној цркви Пресвете Мудрости. Мозаик показује да је лице Зојиног трећег супруга дорађено на већ постојећи мозаик који је вероватно урађен у време њене прве удаје за Романа III Аргира.

Датум рођења 1000.
Датум смрти 1055.
Порекло и породица

Константин IX Мономах (грч. Κωνσταντίνος Θ΄ Μονομάχος; 100011.01.1055) је био византијски цар (10421055) и трећи муж царице Зоје, ћерке Константина VIII (савладар 9761025, цар 1025—1028). Током његове владавине дошло је до неке врсте културне ренесансе под Пселом, Лихудом и Ксифилином, али је зато војно растројство почело јасно да се исказује, поразом од Стефана Војислава у Барској бици после које је Дукља стекла независност. Припадао је цивилном племству, једној од сукобљених страна у Византији током XI века.

Долазак на власт[уреди]

После свргавања Михајла V(10411042) власт прелази на остареле ћерке Константина VIII царицу Зоју и монахињу Теодору. Међутим њих две нису имале способности за владање државом, а поред свега је међу њима владала велика нетрпељивост због чега је врло брзо постало јасно да њих две неће бити у стању да воде државу због чега је шездесетчетворогодишња царица Зоја 11. 06. 1042. године ступила у свој трећи брак, а њен нови муж и цар постао је сенатор Константин Мономах, представник цивилног племства, док су ћерке Константина VIII званично биле његове савладарке добивши одрешене руке за трошење државног новца ради сопственог задовољства.

Владавина (1042 — 1055.)[уреди]

Константин IX није придавао велики значај државним пословима, а на самом двору је почела нека врста културне ренесансе. После дуге владавине царева окренутих војним походима (Нићифор II Фока (963969.), Јован I Цимискије (969976.), Василије II Бугароубица), сада је на престолу седео цар који је придавао већи значај култури, него ратовању. Најближи Константинови саветници били су:

Овај културни препород осетио се већ 1045. године када је у Цариграду основана висока школа коју су чинили:

Услед сталног попуштања пред захтевима племства за смањењем и укидањем пореза, царска благајна је остала без доброг дела прихода, због чега се почиње са давањем у закуп скупљања пореза. На тај начин су закупци скупљали порез у одређеној области у име државе којој су на име пореза морали исплаћивати одређену суму, без обзира на то колико би сакупили, а за себе су могли да задрже остатак. То је довело до додатног оптерећења становништва, од чега држава није имала финансијску корист, већ су се тим систем богатили искључиво закупци, док је државна благајна наставила да се сиромаши. Додатно оптерећење за буџет представља и систематско запостављање стајаће војске из политичких разлога, што је Византију приморавало да се ослони на најамничке трупе које су биле много скупље од домаћих стајаћих трупа. Директна последица пражњења државне благајне био је почетак додавања других метала злату приликом ковања чувених византијских златника који вековима није губио своју вредност и значај у свету, што је додатно ослабило византијску економију. Међутим у Мономахово време се по први пут јавља систем пронија које су даване за заслуге на управу племићима до њихове смрти, које ће одиграти значајну улогу у Византији и њеним војним снагама.

На почетку своје владавине Константин је покушао да поврати контролу над Дукљом, која се 1038. године под вођством Стефана Војислава ослободила византијске власти. Против српске државе послат је у јесен 1042. године стратег драчке теме са око 60.000 војника са југа, а византијским вазалима жупану Рашке, бану Босне и кнезу Захумља Љутовиду је наређено да са севера и истока ударе на Војислава. Међутим Војислав је вештим маневрима успео да до ногу потуче византијску војску у тзв. Барској бици. Процењује се да је том приликом страдало око 40.000 војника, међу којима су била и седморица стратега. После ове победе су владари других српских области признали Војиславову врховну власт, чиме Византија не да није успела да поврати Дукљу, већ је и трајно остала без Захумља, Босне и Рашке.

Последњи успех бриљантне војне владавине Василија II одиграо се 1045. године када је остатак краљевине Јерменије са седиштем у Анију предат Мономаху после смрти Јована Смбата (10201045.) према уговору који је Смбат закључио са Василијем, чиме је окончана његова инвазија на краљевину Јерменију после смрти Гагика I (9901020.).

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Велика Шизма

Сукоб између патријарха Рима и Цариграда кулминирао је 1054. године када је представник Лава IX кардинал Хумберт 16. 07. у цркви Божанске Мудрости бацио анатему на Михајла Керуларија и његове присталице. Непосредно после тога је на сабору који је предводио Керуларије бачена анатема на Лава IX и његове присталице чиме је дошло до расцепа хришћанске цркве на две засебне сфере:

Константин Мономах умире 11. 09. 1055. године, а власт прелази на сестру његове покојне супруге Зоје и последњег представника македонске династије Теодору.

Побуне за владавине Константина IX[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Побуна Георгија Манијакиса

Велики успеси Георгија Манијакиса подигли су његову популарност како у војсци, тако и у народу због чега се у Цариграду јавило подозрење у његове намере. Подстакнут тим дворским сплеткама Мономах га је опозвао, наредивши му да се врати у Цариград и докаже да не кује заверу да преузме власт. Можда Манијакис није планирао да преузме власт, али му је било веома јасно да неће цара успети да у то увери због чега прихвата борбу и 1043. године бива проглашен за цара и са својим снагам се повлачи са Сицилије и преко Драча се упућује ка Солуну и Цариграду. Деловало је да ће доћи до промене власти у Византији пошто није било много људи који су се могли војнички супротставити Манијакисовом вођењу и његовим прекаљеним војницима, али је Георгије током похода погинуо од стреле у већ добијеној бици, што је довело до слома побуне.

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Побуна Лава Торникиса

Неколико година после слома Манијакисове побуне долази до новог устанка у северозападној Тракији на чијем се челу нашао Лав Торникис. Захваљујући великом незадовољству које је владало како у војним круговима, тако и међу становништвом побуна се брзо проширила и Цариград се 1047. године нашао под опсадом. Међутим Торникисова неодлучност да крене у завршни јуриш на цариградске бедеме, сломила је побуну која се након тога распала.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Константин IX Мономах



Претходник:
Царица Зоја, монахиња Теодора (Михајло V Калафат)
Византијски цареви
(10421055)
Наследник:
монахиња Теодора
(Михајло VI Стратиотик)
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}