Константин I Асен Тих
| Константин I Асен Тих | |
|---|---|
|
|
|
| Датум смрти | 1277. |
| Порекло и породица | |
Константин I Асен Тих је био бугарски цар од 1257. до 1277. године. Владавинина Константина I Асена Тихог поклопила се са периодом унутрашњих немира и непријатељским најездама.
Константин I је син племића из Скопља, са именом Тихомир, ожењеног ћерком српског великог жупана Стефана Немање[1]. Био је ожењен три пута, с тим што име прве супруге као и деце са њом нису познати.
Садржај |
Владавина [уреди]
На бугарски престо га је довела група бољара 1257. године након убиства цара Михаила Асена и кратке владавине севастократора Коломана. Године 1261. Митцо Асен, зет Јована Асена II, је био одлучно поражен, након чега је тражио азил код византинског цара Михајла VIII Палеолога. Да би осигурао своју позицију владара, Константин је прихватио име Асен и оженио је Ирену Никејску, ћерку Теодора II Ласкариса и Јелене Бугарске, ћерке Ивана Асена II.
Од 1259. до 1261. Константин је био у сукобу са Угарском коју је предводио Бела IV. Почетни мађарски упад 1259. довео је да Константин следеће године поврати Северин. Под вођством будућег краља Стефана V Мађари су успели да узму поново Северин а онда Видин и Лом 1261. Бугари су повратили ове градове под вођством руског принца Јакова Стетослава, коме је успупљена аутономија над територијом Видина како би одржавио контант између Бугарске и Мађарске.
Сукоб са Византијом [уреди]
Године 1263. Византинци су упали у Тракију, заузели Филипопољ и кренули су ка Софији, али су их потисли Угари. У очајању, Константин је склопио савез са монголском Златном хордом из јужне Русије. Удруженим снагама продрли су скоро до самог Константинопоља 1264. Међутим, када су се Татари повукли с пленом, Константин је био принуђен да се повуче празних руку.
После смрти његове супруге Ирене 1268, Контантин је покушао да се помири са Михајлом VIII Палеологом, оженивши његову рођаки Марију Кантакузин 1269. Међутим, свађа око обећаног мираза, града Несебара, нису довели до побољшања односа. Бугарска је ушла у савез са Карлом I Анжујским, који је планирао кампању против Византије са циљем успостављања Латинског царства.
Михајло VIII је узвратио оженивши Еуфросину, ћерку Ногаја кана Зланих хорди, који су опљачкали Бугарску 1274. Такође је присуствовао Другом лионском конзилу на коме је покушао уједињење цркава, чиме је распламсан сукоб са Бугарском која се противила уједињењу.
У последњим годинама владавине, Константин је био делимично парализован након пада са коња. Власт је била у рукама Марије Кантакузин, која је прогласила свог сина Михајла Асена II за ковладара убрзо након његовог рођења 1272. Марија је током 1270-их интензивно радила на односима са Византијом, а најпре је покушала а затим и успела да отрује Јакова Светослава 1276.
Због скупихи неуспешних ратова, поновних Монголских упада и економске нестабилности, избила је побуна 1277. Вођа побуне је био Ивајло, али је био поражен и убијен.
Референце [уреди]
- ^ Група аутора, „Родословне таблице и грбови српских династија и властеле (према таблицама Алексе Ивића)“ (друго знатно допуњено и проширено издање), Београд, 1991. ISBN 86-7685-007-0 (стр. 52)
Литература [уреди]
- П. С. Срећковић, „Расправа о Константину Теху“, Српска Краљевска Акадамија, Глас 2 (1888), стр. 1-90.
Спољашње везе [уреди]
|
||||||||||||||
