Корално острво

С Википедије, слободне енциклопедије
Корално острво
насловна страна издања из 1893.
Настанак и садржај
Ориг. насловThe Coral Island
АуторР. М. Балантајн
ЗемљаУједињено Краљевство
Језикенглески
Жанр / врста делакњњижевност за младе
Издавање
ИздавачThomas Nelson & Sons
Датум1857.

Корално острво: Прича о Тихом океану (1857) је роман који је написао шкотски писац Р. М. Балантајн. Једно од првих дела књижевности за младе које приказује искључиво малолетне хероје; прича говори о авантурама три дечака на острву у Тихом океану, јединих преживелих у бродолому.

Типична Робинзонада – жанр фикције инспирисан Робинзоном Крузоом Данијела Дефоа – и једна од најпопуларнијих ове врсте; књига је први пут изашла у продају крајем 1857. године и никада није изашла из штампе. Међу главним темама романа су цивилизацијски ефекат хришћанства, империјализам 19. века у Тихом океану и значај хијерархије и вођства. То је била инспирација за дистопијски роман Вилијема Голдинга Господар мува (1954), који је преокренуо морал Коралног острва; у Балантајновој причи деца се сусрећу са злом, али у Господару мува зло је у њима.

Почетком 20. века, роман се сматрао класиком за основце у Великој Британији, а у Сједињеним Државама је био главна тема на листама за читање у средњој школи. Савремени критичари сматрају да је поглед на свет књиге застарео и империјалистички, али иако данас мање популарно, Корално острво је адаптирано у четвороделну дечју телевизијску драму коју је емитовао ITV 2000. године.

Позадина[уреди | уреди извор]

Биографска позадина и публикација[уреди | уреди извор]

Рођен у Единбургу 1825. и тамо одрастао, Балантајн је био девето од десеторо деце и најмлађи син. Уз подучавање мајке и сестара, његово једино формално образовање био је кратак период на академији у Единбургу 1835–1837. Са 16 година отпутовао је у Канаду, где је провео пет година радећи за компанију Хадсон Беј, тргујући крзном.[1] Вратио се у Шкотску 1847. и неколико година радио за издавача Constable 6 Robinson,[2] прво као службеник, а затим као партнер.[3] Током свог боравка у Канади помогао је да проведе време пишући дуга писма својој мајци[4] и започео своју прву књигу.[5] Балантајнова канадска искуства су била основа његовог првог романа, Млади трговци крзном, објављеног 1856. године када је одлучио да постане писац са пуним радним временом и упустио се у авантуристичке приче за младе са којима је његово име је популарно повезано.[2]

Балантајн никада није посетио корална острва у Тихом океану, ослањајући се уместо тога на приче других које су тада почињале да се појављују у Британији, а које је преувеличао ради позоришног ефекта укључивши „много крвопролића и насиља која су имала за циљ да узнемире његову малолетну читалачку публику“.[6] Његово непознавање Тихог океана довело га је до тога да је погрешно описао кокосове орахе као меке и које се лако отварају; приврженик тачности, решио је да ће убудуће, кад год је то могуће, писати само о стварима са којима је имао лично искуство.[7] Балантајн је написао Корално острво док је боравио у кући на обали наспрам Единбурга на Ферт ов Форту. Према Балантајновом биографу Ерику Квејлу, он је у великој мери позајмио елементе из романа америчког аутора Џејмса Ф. Боумана из 1852. године, The Island Home.[8] Такође је доста позајмио из Наратива о мисионарским предузећима Џона Вилијамса (1837), до те мере да је историчар културе Род Едмонд сугерисао да Балантајн морао да је написао једно поглавље Коралног острва са Вилијамсовом књигом отвореном пред њим, па је сличан је и текст.[9] Едмонд описује роман као „воћни коктел других писања о Пацифику“,[10] додајући да је „према савременим стандардима Балантајнов плагијат у Коралном острву запањујући“.[11]

Иако прво издање датира из 1858. године, у књижарама је било у продаји од почетка децембра 1857; давање књига унапред била је уобичајена пракса у то време, посебно током божићног периода,[12] да се „очува њихова новина“ у новој години.[13] Корално острво је Балантајнов други роман,[14][а] и никада није изашао из штампе.[15] Био је изузетно плодан писац који је написао више од 100 књига у својој 40-годишњој каријери.[16] Према професору и писцу Џону Рени Шорту, Балантајн је имао „дубоко религиозно уверење“ и сматрао је својом дужношћу да образује дечаке из викторијанске средње класе – његова циљна публика – у „кодексима части, пристојности и религиозности“.[17]

Прво издање Коралног острва објавили су Т. Нелсон & Синови, који су, као и многи други издавачи тог времена, имали политику прихватања рукописа да купују ауторска права од аутора уместо да плаћају тантијеме; као резултат тога, аутори углавном нису добијали никакав приход од продаје наредних издања.[18][б] Балантајн је добио између 50 и 60 фунти,[20] што је еквивалентно око 6500 фунти 2017.[в], али када је популарност романа постала очигледна и број издања се повећао, он је безуспешно покушао да откупи ауторска права. Огорчено је писао Нелсонсу 1893. о ауторским правима која су држали на његове књиге док он није ништа зарадио: „тридесет осам година ви сте пожњели цео профит“.[22]

Корално острво – и даље се сматра класиком – поново је објавио Пингуин Букс 1995. године у својој серији Популарни класици.[8]

Књижевни и историјски контекст[уреди | уреди извор]

Објављено током „првог златног доба дечје фикције“,[12] Корално острво је започело тренд у фантастици за дечаке користећи дечаке као главне ликове, што је сада уобичајено у жанру.[23]

Према речима књижевног критичара Франка Кермодеа, Корално острво би се „могло користити као документ у историји идеја“.[24] Научну и друштвену позадину за роман налазимо у дарвинизму, природне и друштвене врсте. На пример, иако је Корално острво објављено годину дана пре О пореклу врста (чије су идеје већ биле распрострањене и нашироко дискутоване), дело Чарлса Дарвина из 1842. Структура и дистрибуција коралних гребена био је један од најпознатијих савремених извештаја о расту корала.[25] Балантајн је читао књиге Дарвина и његовог ривала Алфреда Расела Валаса;[12] у каснијим публикацијама такође је одао признање природњаку Хенрију Огу Форбсу. Интересовање за теорију еволуције се одразило у великом броју савремене популарне литературе,[26] а социјални дарвинизам је био важан фактор који је допринео погледу на свет Викторијанаца и њихове изградње царства.[27]

Резиме радње[уреди | уреди извор]

Прича је написана као прича у првом лицу 15-годишњег Ралфа Ровера, једног од тројице дечака који су бродоломци на коралном гребену великог, али ненасељеног полинезијског острва. Ралф прича причу ретроспективно, осврћући се на своју дечачку авантуру: „Био сам дечак када сам прошао кроз дивне авантуре које су овде описане. Са снажним сећањем на моја дечачка осећања, своју књигу представљам посебно дечацима, у искреној нади да ће са њених страница извући вредне информације, велико задовољство и неограничену забаву.”[28]

Black and white illustration
Џек, Ралф и Петеркин након што су стигли на острво, из издања романа из 1884.

Радња почиње брзо; само четири странице су посвећене Ралфовом раном животу и још четрнаест његовом путовању до Тихог океана на броду Стрела. Он и његова два сапутника – 18-годишњи Џек Мартин и 13-годишњи Петеркин Геј – једини су преживели бродолом. Наратив је из два дела. Први описује како се дечаци хране, шта пију, одећу и склониште које праве и како се носе са тим да морају да се ослањају на сопствене ресурсе. Друга половина романа је више пуна акције, која приказује сукобе са пиратима, борбе између домородаца Полинежана и покушаје преобраћења хришћанских мисионара.

Воће, риба и дивље свиње обезбеђују обиље хране, а живот дечака на острву испрва је идиличан. Они граде склониште и конструишу мали чамац користећи једину своју имовину: поломљени телескоп, гвожђем оковано весло и малу секиру. Њихов први контакт са другим људима долази након неколико месеци када у даљини виде два велика кануа, која јуре један другог. Две групе Полинежана се искрцавају на плажи и упуштају се у битку; победници узимају петнаест заробљеника и једног одмах убију и поједу. Али када запрете да ће убити једну од три заробљене жене, заједно са двоје деце, дечаци интервенишу да поразе гониче, заслужујући захвалност поглавице Тарара. Следећег јутра спречавају још један чин канибализма. Домороци одлазе, а дечаци су опет сами.

Још непожељних посетилаца тада стиже у облику британских пирата, који зарађују за живот тргујући или крадући сандаловину. Три дечака се крију у пећини, али Ралф је заробљен када се усудио да види да ли су уљези отишли и укрцан је на гусарску шкуну. Он ступа у пријатељство са једним од чланова посаде, Крвавим Билом, и када брод дође на острво Емо да би трговао за још дрва, Ралф доживљава многе аспекте острвске културе: популарни спорт сурфовања, жртвовање беба јегуљи боговима, силовање и канибализам.

Black and white illustration
Ралф и Крвави Бил бјеже на гусарској шкуни, из издања романа из 1884.

Растуће тензије доводе до тога да становници нападају пирате, остављајући у животу само Ралфа и Крвавог Била. Пар успева да побегне у шкуни, али Бил је смртно рањен. Он се на самртној постељи покаје за свој зли живот, остављајући Ралфа да сам отплови на Корално острво, где се поново уједињује са својим пријатељима.

Три дечака плове на острво Манго, где је мисионар преобратио део становништва у хришћанство. Тамо поново срећу Тарара, чија ћерка Аватеа жели да постане хришћанка противно очевој жељи. Дечаци покушавају да одвезу Аватеу малим чамцем до оближњег острва чији је главни шеф прекрштен, али на путу их сустиже један од Тарарових ратних кануа и заробљава. Ослобођени су месец дана касније након доласка још једног мисионара и Тараровог преласка на хришћанство. „Лажни богови“[29] Манга су предани су ватри, а дечаци су отпловили кући, старији и мудрији. Враћају се као одрасли у још једну авантуру у Балантајновом роману Ловци на гориле из 1861. године, наставку Коралног острва.[30][31]

Жанр и стил[уреди | уреди извор]

Сви Балантајнови романи су, по његовим речима, „авантуристичке приче за младе“, а Корално острво није изузетак.[32] То је Робинзонада, жанр белетристике инспирисан Робинзоном Крузоом (1719)[33] Данијела Дефоа, једном од најпопуларнијих те врсте,[6] и једном од првих дела малолетничке фантастике која је представљена искључиво малолетним херојима.[23][34]. Корално острво, и поред своје авантуре, веома је заокупљено реализмом домаће фикције (домен реалистичког романа); Балантајн посвећује отприлике трећину књиге описима животних доживљаја дечака.[30] Књига показује „лако самопоуздање“ у опису авантуре која је била пре свега забавна.[35] Као што Ралф каже у свом предговору: „Ако постоји дечак или мушкарац који воли да буде меланхоличан и мрзовољан, и који не може да уђе са љубазним саосећањем у крајеве забаве, дозволите ми да му озбиљно саветујем да затвори моју књигу и стави то далеко. Није намењена њему.“ [36] Професорка енглеског М. Дафне Куцер приметила је да је „брзо кретање приче од обалне Енглеске до егзотичног пацифичког острва слично брзом кретању од стварног света ка фантастичном у дечијој фантазији“.[37]

Модерном читаоцу, Балантајнове књиге могу изгледати претерано заокупљене приказима флоре и фауне,[38] „етнографски сјај“ са намером да сугерише да су њихова окружења права места која нуде авантуре онима који могу да дођу до њих.[37] Оне такође могу изгледати „наметљиво побожне“,[38] али, према Џону Рени Шорту, морални тон Балантајновог писања је надокнађен његовом способношћу да исприча „добру пређу у приступачном и модном прозном стилу“.[32]

Теме[уреди | уреди извор]

Главне теме романа врте се око утицаја хришћанства, важности друштвених хијерархија и инхерентне супериорности цивилизованих Европљана над становницима острва Јужног мора; Мартин Дутхајл, професор енглеског језика, сматра да је роман „кључни текст који приказује колонијалне односе у викторијанском периоду”.[8] Основна тема романа је популарна и широко распрострањена: „одбачена деца која преузимају обавезе одраслих без надзора одраслих“, а Корално острво се сматра класичним примером такве књиге.[39]

Пријем критике[уреди | уреди извор]

Корално острво је било скоро тренутни успех и преведено је на скоро све европске језике у року од педесет година од објављивања.[40] Савремени читаоци су га навелико ценили, иако модерни критичари сматрају да текст садржи „застареле колонијалистичке теме и вероватно расистички призвук“.[6] Балантајнова мешавина крвожедне авантуре и побожног империјализма допала се не само његовој циљној малолетној публици већ и њиховим родитељима и учитељима.[41] Данас је углавном упамћен по Коралном острву, искључујући већи део његових других радова.[42]

Роман се још увек сматрао класиком за енглеску основну школску децу почетком 20. века.[43] У Сједињеним Државама то је дуго био главни део предложених спискова за лектиру за средњошколце; таква листа, о којој се говори у чланку из 1915. у English Journal-у, препоручује роман у категорији „Приче за дечаке у лаком стилу“.[44] Поједностављена адаптација књиге препоручена је 1950-их за америчке 12–14-годишњаке.[45][46] Иако су га модерни научници углавном занемарили,[47] 2006. године је проглашен за један од двадесет најбољих шкотских романа на 15. Међународној светској веб конференцији.[48]

Корално острво је адаптирано у дечију телевизијску серију у заједничком подухвату Thames Television и Аустралијске радиодифузне корпорације 1980. године, први пут приказано на аустралијској и британској телевизији 1983.[49] Такође је адаптирано у четвороделну дечију телевизијску драму од стране Zenith Productions, коју је емитовао ITV 2000.[50]

Референце[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ The Coral Island is Ballantyne's third book, but his first, Hudson's Bay; or, Every-day Life in the Wilds of North America (1848) is a work of non-fiction.[14]
  2. ^ It was not until the 1880s that the modern system of paying authors an agreed percentage of the retail price of every book sold became commonplace in Britain.[19]
  3. ^ Calculated using the Bank of England's UK price index.[21]

Цитати[уреди | уреди извор]

  1. ^ Rennie, Neil (2004). „Ballantyne, Robert Michael (1825–1894)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/1232.  (Subscription or UK public library membership required.)
  2. ^ а б „Obituary”Неопходна новчана претплата, The Times (34184), стр. 5, 10. 2. 1894, Приступљено 17. 12. 2013 
  3. ^ Ballantyne (2004), стр. 6
  4. ^ Ballantyne (2004), стр. 4
  5. ^ Ballantyne (2004), стр. 5
  6. ^ а б в „The Coral Island”, Children's Literature Review, јануар 2009, Архивирано из оригинала 2014-06-10. г., Приступљено 4. 5. 2012 
  7. ^ Tucker (1990).
  8. ^ а б в Dutheil, Martine Hennard (2001), „The Representation of the Cannibal in Ballantyne's The Coral Island: Colonial Anxieties in Victorian Popular Fiction”, College Literature, 28 (1): 105—122, JSTOR 25112562 
  9. ^ Edmond (1997).
  10. ^ Edmond (1997), стр. 146
  11. ^ Edmond (1997), стр. 148
  12. ^ а б в McCulloch, Fiona (2000), „'The Broken Telescope': Misrepresentation in The Coral Island”, Children's Literature Association Quarterly, 25 (3): 137—145, doi:10.1353/chq.0.1401 
  13. ^ Sammons (2004).
  14. ^ а б Cox, Michael; Riches, Christopher (2012), „Ballantyne, R. M. [Robert Michael Ballantyne] (1825–1894) Scottish novelist”, A Dictionary of Writers and their Works (online изд.), Oxford University Press, ISBN 9780199585052, doi:10.1093/acref/9780199585052.001.0001 
  15. ^ Jolly, Roslyn (2006), „Ebb Tide and The Coral Island”Неопходна новчана претплата, Scottish Studies Review, 7: 79—91 [мртва веза]
  16. ^ Townsend (1974), стр. 61–62
  17. ^ Short (2002), стр. 163
  18. ^ Finkelstein & McCleery (2012).
  19. ^ Finkelstein & McCleery (2012), стр. 80
  20. ^ Potter (2007).
  21. ^ Inflation Calculator, Bank of England, Архивирано из оригинала 22. 11. 2016. г., Приступљено 29. 9. 2018 
  22. ^ Ward (2007).
  23. ^ а б Singh, Minnie (1997), „The Government of Boys: Golding's Lord of the Flies and Ballantyne's Coral Island”, Children's Literature, 25: 205—213, doi:10.1353/chl.0.0478 
  24. ^ Kermode (1962), стр. 203
  25. ^ Anderson, Katharine (2008), „Coral Jewellery”, Victorian Review, 34 (1): 47—52, JSTOR 41220397, S2CID 201782824, doi:10.1353/vcr.2008.0008 
  26. ^ Hannabuss, Stuart (1995), „Moral Islands: A Study of Robert Michael Ballantyne, Writer for Children”, Scottish Literary Journal, 22 (2): 29—40 
  27. ^ Brantlinger, Patrick (1985), „Victorians and Africans: The Genealogy of the Myth of the Dark Continent”, Critical Inquiry, 12 (1): 166—203, JSTOR 1343467, S2CID 161311164, doi:10.1086/448326 
  28. ^ Ballantyne (1911), Preface
  29. ^ Ballantyne (1911), стр. 332
  30. ^ а б Honaker, Lisa (2004), „"One Man to Rely On": Long John Silver and the Shifting Character of Victorian Boys' Fiction”, Journal of Narrative Theory, 34 (1): 27—53, JSTOR 30225794, S2CID 162220139, doi:10.1353/jnt.2004.0003 
  31. ^ MacKenzie (1989), стр. 158
  32. ^ а б Short (2002).
  33. ^ Mathison (2008), стр. 173
  34. ^ Phillips (1996), стр. 36
  35. ^ Phillips (1996).
  36. ^ Ballantyne (1911).
  37. ^ а б Kutzer (2000).
  38. ^ а б Lessing & Ousby (1993).
  39. ^ Niemeyer, Carl (1961), „The Coral Island Revisited”, College English, 22 (44): 241—245, JSTOR 373028, doi:10.2307/373028 
  40. ^ Carpenter & Prichard (1984).
  41. ^ Miller, John William (25. 2. 2008), „The Coral Island”, The Literary EncyclopediaНеопходна новчана претплата, Архивирано из оригинала 20. 7. 2021. г., Приступљено 27. 6. 2013 
  42. ^ Forman, Ross G. (1999), „When Britons Brave Brazil: British Imperialism and the Adventure Tale in Latin America, 1850–1918”, Victorian Studies, 42 (3): 454—487, JSTOR 3828976, S2CID 144905933, doi:10.2979/VIC.1999.42.3.455 
  43. ^ Marsh, Jackie (2004), „The Primary Canon: A Critical Review”, British Journal of Educational Studies, 52 (3): 246—262, JSTOR 1556055, S2CID 144035337, doi:10.1111/j.1467-8527.2004.00266.x 
  44. ^ Herzberg, Max J. (1915), „Supplementary Reading for High-School Pupils”, English Journal, 4 (6): 373—382, JSTOR 801636, doi:10.2307/801636 
  45. ^ Assuma, Daniel J. (1953), „A List of Simplified Classics”, College English, 42 (2): 94—96, JSTOR 808695, doi:10.2307/808695 
  46. ^ Blair, Glenn M. (1955), „Reading Materials for Pupils with Reading Disabilities”, The High School Journal, 39 (1): 14—21, JSTOR 40363447 
  47. ^ Miller, John (2008), „Adventures in the Volcano's Throat: Tropical Landscape and Bodily Horror in R. M. Ballantyne's Blown to Bits”, Victorian Review, 34 (1): 115—130, JSTOR 41220406, S2CID 162508944, doi:10.1353/vcr.2008.0021 
  48. ^ „Top twenty Scottish novels”, WWW2006, Архивирано из оригинала 14. 3. 2012. г., Приступљено 4. 5. 2012 
  49. ^ „Coral Island”, British Film Institute, Архивирано из оригинала 7. 2. 2009. г., Приступљено 10. 9. 2012 
  50. ^ „The Coral Island”, British Film Institute, Архивирано из оригинала 21. 1. 2009. г., Приступљено 10. 9. 2012 

Литература[уреди | уреди извор]

 

  • Ballantyne, R. M. (1911) [1858], The Coral Island: A Tale of the Pacific Ocean, Thomas Nelson and Sons, OCLC 540728645 
  • Ballantyne, R. M. (2004) [1893], Personal Reminiscences in Book Making, Kessinger Publishing, ISBN 978-1-4191-4102-7 
  • Brantlinger, Patrick (2009), Victorian Literature and Postcolonial Studies, Edinburgh University Press, ISBN 978-0-7486-3304-3 
  • Carpenter, Humphrey; Prichard, Mari (1984), The Oxford Companion to Children's Literature, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-211582-9 
  • Darwin, Charles (2009) [1842], The Structure and Formation of Coral Reefs, MobileReference, ISBN 978-1-60501-648-1 
  • Edmond, Rod (1997), Representing the South Pacific: Colonial Discourse from Cook to Gauguin, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-55054-3 
  • Finkelstein, David; McCleery, Alistair (2012), An Introduction to Book History, Routledge, ISBN 978-1-136-51591-0 
  • Flower, Margaret; Langley-Levy Moore, Doris (2002), Victorian Jewellery, Courier Dove, ISBN 978-0-486-42230-5 
  • Kermode, Frank (1962), „William Golding”, Puzzles and Epiphanies: Essays and Reviews 1958–1961, Routledge and Kegan Paul, стр. 198—213 
  • Kundu, Rama (2006), New Perspectives on British Authors: From William Shakespeare to Graham Greene, Sarup & Sons, ISBN 978-81-7625-690-2 
  • Kutzer, M. Daphne (2000), Empire's Children: Empire and Imperialism in Classic British Children's Books, Routledge, ISBN 978-0-8153-3491-0 
  • Lessing, Doris; Ousby, Ian (1993), The Cambridge Guide to Literature in English (2nd изд.), Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-44086-8 
  • MacKenzie, John M. (1989), „Hunting and the Natural World in Juvenile Literature”, Ур.: Richards, Jeffrey, Imperialism and Juvenile Literature, Manchester University Press, ISBN 978-0-7190-2420-7 
  • Mathison, Ymitr (2008), „Maps, Pirates, and Treasure: The Commodification of Imperialism in Nineteenth-Century Boys' Adventure Fiction”, Ур.: Denisoff, Dennis, The Nineteenth-Century Child and the Rise of Consumer Culture, Ashgate, стр. 173—188, ISBN 978-0-7546-6156-6 
  • Ornstein, Allan C. (2012), Foundations of Education (12th изд.), Cengage, ISBN 978-1-133-58985-3 
  • O'Sullivan, Emer (2010), Historical Dictionary of Children's Literature, Scarecrow Press, ISBN 978-0-8108-7496-1 
  • Phillips, Richard (1996), Mapping Men & Empire: A Geography of Adventure, Routledge, ISBN 978-0-415-13772-0 
  • Potter, Jane (2007), „Children's Books”, Ур.: Finkelstein, David; McCleery, Alistair, The Edinburgh History of the Book in Scotland: Professionalism and Diversity 1880–2000, 4, Edinburgh University Press, стр. 352—367, ISBN 978-0-7486-1829-3 
  • Reiff, Raychel Haugrud (2010), William Golding: Lord of the Flies, Marshall Cavendish, ISBN 978-0-7614-4700-9 
  • Sammons, Jeffrey L. (2004), Friedrich SpielhagenНеопходна слободна регистрација, Verlag Max Niemeyer, ISBN 978-3-484-32117-5 
  • Short, John Rennie (2002), Imagined Country: Society, Culture, and Environment, Syracuse University Press, ISBN 978-0-8156-2954-2 
  • Townsend, John Rowe (1974), „1840–1915: Nineteenth-Century Adventures”, Written for Children: An Outline of English Language Children's Literature, Viking Children's Books, ISBN 978-0-7226-5466-8 
  • Tucker, Nicholas (1990), The Child and the Book: A Psychological and Literary ExplorationНеопходна слободна регистрација, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-39835-0 
  • Ward, Simon (2007), „The Economics of Authorship”, Ур.: Finkelstein, David; McCleery, Alistair, The Edinburgh History of the Book in Scotland: Professionalism and Diversity 1880–2000, 4, Edinburgh University Press, стр. 409—430, ISBN 978-0-7486-1829-3 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корално_острво&oldid=27550813”