Косовска битка

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg

„Косовка битка“ преусмерава овде. За остале употребе погледајте Косовка битка (вишезначна одредница).

Бој на Косову
Део {{{део}}}
Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну
Бој на Косову, Адам Стефановић, 1870, уље на платну
Време: уторак 15. јун 1389. (по Јулијанском календару). 1389
Локација: Газиместан на Косову Пољу код Приштине, Србија
Резултат: Османска победа[1][2][3]
Узрок битке: {{{узрок}}}
Промене у територији: {{{територија}}}
Цивилне жртве: {{{цивилне жртве}}}
Сукобљене стране
Ottoman flag Османско царство
Grb Lazarevic.png Србија
Заповедници
Султан Мурат I
Бајазит I
Јакуб †
Кнез Лазар Хребељановић
Вук Бранковић
Влатко Вуковић
Ангажоване јединице
{{{јединице1}}} {{{јединице2}}}
Јачина
27.000-40.000 војника [4][5][6] 12.000-30.000 војника [4][5][6][7]
Губици
знатан део војске; убијен Султан Мурат I
знатан део војске; убијен Кнез Лазар Хребељановић
{{{подаци}}}

Косовска битка (или бој на Косову) је вођена на Видовдан 15. јуна 1389. године (празник јој је данас 28. јуна по Грегоријанском календару) недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом.

У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника,[8] а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију.[8]

Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу.[8]

Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389)[9] и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт.[9] Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији.[9]

Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи.[8] Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Позадина

Територије српских великаша у периоду од 1375. до 1395.

После победе у бици на Марици, Турци нису одмах почели са правим освајањима на Балкану, него су, учврстивши своје положаје, стали да шире свој утицај и да стварају упоришта за даље напредовање. Турци нису хтели да упорном борбом изазову против себе један хришћански савез пре него постану сасвим сигурни, него су се, за почетак, задовољавали тим да балкански владари признају њихову врховну власт и да их натерају на плаћање данка, како би повећали своја финансијска средства. Зато они нису заузели Вукашинову област, него су пристали да у њој влада као краљ, Вукашинов син и наследник Марко. Марко је владао јужном српском Македонијом са седиштем у утврђеном граду Прилепу, који је имао и природни положај врло погодан за одбрану и од старина изграђиван као најтврђе место Пелагоније. У северном делу Вукашинове краљевине власт је имао млађи Марков брат Андријаш.[10]

Вукашинови наследници имали су борбе и са западним и са северним српским суседима, који су се пожурили да им, после очеве погибије, окрње поседе. Призрен су преотели Балшићи, а Скопље Вук Бранковић. Отимање око Костура постало је чак и предмет епске песме. Као Марко, турску власт су признали и браћа Дејановићи, Константин и Јован, сестрићи цара Душана, који су господарили на левој обали Вардара, од Куманова до Струмице. Трећи српски династ на југу, Тома Прељубовић, држао се у Епиру дуже времена само као турски штићеник.[10]

Од осамдесетих година 14. века Турци су постали активнији и агресивнији. Они упадају чак и у области изнад Шар-планине, а њихове се чете залећу и у западне области све до близу приморја, и то не само у Албанији него и у Захумље. Ти упади вршени су исправа са малим одељењима и нису могли имати освајачки карактер. Извођени су ради пљачке и с намером да изазивају неспокојство и страх. Али временом та залетања имају извиднички карактер и служе као уводне акције за веће покрете. Српски летописи, који настају у овом време, бележе све чешће датуме тих упада и сукоба, осећајући им из дана у дан све већи значај. Први од сукоба на границама северне Србије био је 1380, када је Цреп Вукославић сузбио Турке на Дубравници. У то време, због опасности од Турака, подигнут је недалеко од ушћа Топлице у Јужну Мораву град Копријан (после назван Курвинград), да брани нишавску долину од њихова насртања.[10]

Иван Мештровић, Косовским осветницима 1912—1913, рељеф

У исто доба Турци су продирали и према Албанији, пошто су у јужној Македонији и у Епиру утврдили своју превласт. Хришћански господари тих области ишли су им посредно на руку својим борбама око појединих крајева или за власт. У тим борбама нарочито су били активни чланови Анжујске династије из јужне Италије и други великаши пореклом из Италије, који су, помагани делом од својих земљака, одржавали своје раније владарске поседе на источној обали Јадранског мора и у Грчкој, или тежили да их прошире, или да добију нове. Од српских династа у Албанији је био активан једино Балша II Балшић који је успео да женидбом постане господар Валоне и Берата, и који је водио дуге борбе да би добио и Драч. Тај врло борбени и недовољно разборити човек, са великим амбицијама, створио је себи непријатеље на више страна. Анжујци су хтели да свакако добију Драч као своје старо упориште, а за Драч се отимао и Карло Топија, најмоћнији албански великаш. Балша је имао извесних тренутних успеха, али се исцрпео у честим подвизима, који нису одговарали његовој стварној снази. Турци су, видећи та трвења, окренули своје чете и на ту страну. У борби с њима, у Мусакији, Балша је погинуо 18. септембра. Његова удовица затражила је потом млетачку заштиту и с том помоћи одржала се у области Валоне, коју је после оставила свом зету Мркши Жарковићу, сестрићу Константина Драгаша.[10]

Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.

После тога Турци су поновили своје упаде у северне и северозападне области. Године 1386. Турци су освојили Ниш, главно чвориште на путевима од југа према северу и од истока према западу. Намера им је била да поседајући то место и крај ближе прате везе између Србије и Бугарске. Српска војска разбила је Турке код Плочника, али Ниш није успела да поврати. Исте ове године јављају се први пут и турске чете у Захумље. Њихов ненадни и необични упад изазвао је запрепашћење и велику пометњу; људи су, у страху, бежали са стоком на дубровачко земљиште, према мору. Две године потом кренула је нова турска војска према Хуму, али је претрпела пораз код Билеће.[10]

Порази код Плочника и Билеће натерали су султана Мурата на озбиљне припреме за борбу са Србима. Мада растројени и тешко погођени поразом на Марици, Срби су још увек представљали главну војничку силу Балкана. Турске припреме за напад вршене су дуго и већ у фебруару 1389. године знало се за њих у Млецима, а и у самој Србији.[10]

Кнез Лазар Хребељановић је створио средиште у Крушевцу, држећи најбогатији и најплоднији део српске државе, цео слив Јужне и Западне Мораве. Испред њега, према Турцима, налазило се у Косово под влашћу Лазаревог зета Вука Бранковића, које је штитило Србију с југа. Лазар се надао, да ће у савезу са Босном и Бугарском моћи обезбедити своје подручје од судбине јужне српске државе.

Црква Самодрежа, посвећена св. Јовану, у којој се Лазарева војска последњи пут причестила пред битку, изглед из 1932. године

Пред опасношћу од Турака, која се јавила у свој озбиљности, кнез Лазар је потражио помоћи код својих савезника. Велику бригу задавало му је држање угарског краља Жигмунда. Раније, Лазар је једно време, притешњен од Николе Алтомановића, пристајао да буде угарски вазал, али се после Лајошеве смрти, с Твртком заједно, ставио на страну Жигмундових противника. С тога је Лазар имао разлога да се боји од његове освете. Да би га ублажио, Лазар је, преко свог зета Николе Гаре, поново понудио Жигмунду да му постане вазал. Жигмунд је то примио, али до склапања уговора није дошло, јер је већ пре тога пала одлука на Косову.[10]

Припреме за битку

Дуга припремања и на српској и на турској страни говорила су јасно да се ради о великој и одлучној борби. То се видело већ и по том, што су на бојно поље кренула и оба владара лично, кнез Лазар и султан Мурат са два сина, Бајазитом и Јакубом. У Лазаревој војсци једно крило водио је Вук Бранковић, а друго су сачињавали босански одреди под заповедништвом победника код Билеће, војводе Влатка Вуковића. Са одредима из Босне, дошли су у помоћ Лазару, као старом савезнику, и хрватски „крсташи“, под вођством Ивана Палижне, који је као врански приор имао под собом крсташе витезове Јовановце. Српски властелини с југа нису смели да се у овом одлучном часу определе за Лазара, делом из страха од огромне турске снаге, делом због недостатка свести о потреби националне солидарности, а делом и из себичних интереса, не увиђајући да ће Лазарев слом само отежати и њихов положај. Константин Драгаш је и угостио турску војску која је преко његове области полазила на Косово и дао јој је и своје помоћне чете. У Турској војсци било је и Срба и Грка који су дошли из покорених области, што је показао пример Константина Драгаша.


Бој на Косову, руска минијатура из 16. века.

Одлучна борба на Косову збила се на Видовдан, у уторак, 15. јуна 1389. по старом, а 28. јуна 1389. по новом календару. Непознато је кад је погинуо султан Мурат. Ни сами српски извори не слажу се међусобно. Најважнији извор, Константин Филозоф, казује да су једног српског племића неки завидници тужили кнезу Лазару да ће му учинити неверу. Да покаже ко је вера тај племић, коме је, по доцније уписаном тексту, било име Милош, у згодном часу потрчао је Турцима претварајући се, да хоће да се преда. Кад је дошао до султана, Милош је зарио мач у Мурата. Турци су га, разјарени, сасекли на месту. Други извор, Јефимијина Похвала кнезу Лазару, писана на самом почетку 15. века, саопштава да је Мурат погинуо после борбе. Трећи извор, „Герасимов летопис“ (Герасим је брат Вука Бранковића), каже да је Милош пробо копљем Мурата. Народно предање је развило верзију да је Милош извршио своје дело пре почетка борбе. Из других извора добија се да Милош свој подвиг није извршио сам, него да је имао и друштва. Једно писмо босанског краља Твртка помиње дванаест племића завереника, а народна песма два Милошева побратима Милана Топлицу и Ивана Косанчића, два иначе историјски сасвим непозната лица. Ни о самом Милошу историја не зна никаквих појединости. Његово презиме Кобиловић или Кобилић, које се од 18. века мења у Обилић, унели су, по народном предању, тек писци од друге половине 15. века. Међутим, турски извори тврде да је Мурат погинуо или после битке или мало пре њеног свршетка на превару од једног српског скривеног завереника или рањеног борца, док је посматрао исход борбе, која је већ била одлучена у турску корист.[10]

О самом току борбе зна се сигурно, да су Срби из почетка напредовали и да су потисли одељење султанова сина Јакуба.[10] Влатко Вуковић са Босанцима имао је толико успеха, да је свом краљу, у два маха, слао вести о хришћанској победи.[10] Добро се држало и крило Вука Бранковића.[10] Има сазнања да је Влатко Вуковић уз помоћ једног Хрватског одреда однео победу на левом крилу где је потукао Капичи - Пашу, а Вук Бранковић је на десном крилу поразио Јакуба, млађег сина Султана Мурата.[10] Главна борба водила се око Мазгита и Газиместан.[10] Ту је Кнез Лазар у почетку борбе потукао Сариџа - Пашу, међутим након Муратове смрти Бајазит преузима команду и појачан резервом Турске војске и јањичарима улази у срце Лазаревих снага слама њихов отпор а рањеног Лазара је заробио и посекао као одмазду за Муратову главу.[10] За то време Влатко Вуковић се након своје победе повлечи са Косова и враћа у Босну, а Вук Бранковић након победе на десном крилу пристиже у помоћ обезглављеном центру Српске војске и одолева Бајазитовим нападима.[10] Бајазиту је било прече да погуби брата Јакуба наводно за казну због пораза, а у ствари да га уклони као такмаца за престо, али и да сачува војску, јер је на Косову до тада већ изгубио и више војске него што се надао, за походе на Цариград и Солун и борбе за превласт у муслиманском свету против Тимурлена, па је услед недовршене битке и још отпорне Српске војске одлучио да оде кући да би осигурао свој престо.[10] Није сигурно да ли Муратово турбе на Косову показује баш место његове погибије, али је врло вероватно да је на простору око њега развијана главна снага коњице.[10] Исход ове битке се може окарактерисати или без победника или као Српска Пирова победа.[10] Такође није јасно зашто је народни певач оптужио Вука Бранковића као издајицу.[10] Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака и препоручивао везе са Мађарима, а од Турака нити је што тражио ни добио.[10] Њему је народно предање ставило на терет каснији сукоб његових синова са Лазаревим наследником Стефаном и једну каснију заједничку битку Турака, Султана Сулејмана I сина Бајазита, и Ђурађа Бранковића, сина Вука Бранковића, на Косову код Грачанице, против Лазаревих синова Стефана и Вука Лазаревића 1402, у којој су Лазаревићи потукли Ђурађа и Сулејмана I, а вероватно му се није хтело опростити што и он на Косову није нашао смрт уз Лазара и остале српске витезове.[10]

Последице

Косовка девојка. Дело Уроша Предића из 1919.
Петар Палавичини: Мајка Југовића, рељеф, 1910.

Погибија оба владара, дотле нечувена у историји Балкана, и чињеница што Бајазит чак није остао у Србији, изазвала је утисак да је српска победа потпуна.[10] Босански краљ чак је и неколико недеља касније, јављао пријатељима о победи хришћана и примао честитке.[10] Ни у добро обавештеним Млецима до краја јула још се није знао прави обрачун борбе.[10] Међутим, по Србију последицу су одмах биле видљиве.[10] Без Лазара и без војске, земља је остала обезглављена са женом на престолу и са још непунолетном Лазаревом мушком децом.[10] На српски престо, након пунолетства, је дошао Лазарев син Стефан Лазаревић који је свестан своје немоћи водио мудру политику у почетку као Турски вазал што је доласком на престо 1392. наследио, што је последица не Косовске битке већ надирања Угара са севера.[10] Милица која је тада управљала Србијом 1390. понудила Бајазиту вазалство и ћерку Оливеру, а Бајазит је заузврат бранио Србију од Угара јер је Стефан 1390. имао тек 14. година.[10]

Бајазит I, као нови султан, је узео за жену Лазареву кћерку Оливеру. Срби су били приморани да плаћају данак Турцима и обавезали су се да ратују у корист Турске. Лазарев син Стефан ће се борити на страни Турака 1402. бици код Ангоре између Бајазита и Тамерланових Монгола. Монголи ће нанети тежак пораз Турцима и заробити Бајазита. Након Бајазитове смрти Србија више није турски вазал, а деспот Стефан се чврсто везује за угарског краља Жигмунда. Много касније, након две мање битке, Турци ће 1459. коначно заузети остатке Србије.

Лазарева погибија се већ крајем 14. века, схватила као свесна жртва да се очува народна и државна слобода и да послужи као пример за доцнија поколења. Ниједан српски владар није добио толико похвалних слова, и тако топлих, као Лазар. Прва жена списатељ у српској књижевности, монахиња Јефимија, жена деспота Угљеше, је извезла Лазару на свиленом покрову за његово тело молитву и признање за учињену жртву.

Таква схватања ушла су и у широке народне кругове. Косовска битка се често славила у српској историји и предмет је српске народне епске поезије.

Белешке аустријског посланика на Порти Бенедикта Курипечича

Записи Бенедикта Курипечича настали су 250 година након Косовске битке[11]. Бенедикт Курипечич је био члан аустријског посланства у Цариграду.[12] На путу за Цариград су се зауставили и у Приштини.[12] У свом путопису написао је неке интересантне ствари о тој легендарни бици.[тражи се извор од 04. 2010.] Како каже Курипечич у својој књижици, током путовања зауставили су се код "чудног гроба", лепо украшеног и покривеног куполом[12]. На том месту султана је ножем распорио неки стари српски витез по имену Милош Обилић.[13] То је био један од првих описа места погибије султана Мурата.[тражи се извор од 04. 2010.] Даље пише о бици и кнежевој свечаној вечери пред битку, при чему му је Милош обећао, да ће направити нешто што млађи не могу и да ће сам завршити његов рат упркос томе да ће изгубити главу[12]. Сутрадан, уочи битке Милош одлази у султанов шатор, где му је султан пружио ногу да је Милош пољуби[13]. На шта му Милош рече: "Није достојно, да ти као хришћанин пољубим ногу, зато ћеш сада примити своју награду." Милош је при томе извукао нож и распорио Мурату трбух[13]. Бенедикт Курипечич завршава књижицу речима да су Турци притом изгубили главу и побегли и тако су се кнез и његова војска лишили непријатеља[12].

Курипечич у својој белешци заузима гледиште, да су Турци изгубили бој на Косову.[тражи се извор од 04. 2010.] Такви су били и први утисци у свету[14]. Познато је, да је краљ Твртко слао у свет вест о великој хришћанској победи над Турцима[9]. 1. августа 1389. шаље у Трогир писмо о великој победи[9]. Почетком октобра 1389. шаље слично писмо у Фиренцу и 20. октобра добија из Фиренце одговор у коме му честитају на победи и мало га грде јер није пре слао вести и да о тој победи већ знају[9]. И код Млечана је владао утисак, да су Турци на Косову лоше прошли.[тражи се извор од 04. 2010.] Крајем јула Млетачки сенат шаље на Порту посланицу новом турском султану[9]. Пошто нису тачно знали ко је заузео престо, млетачки је изасланик носио са собом два писма[9]. Једно је било насловљено на Бајазита, а друго на Јакуба, при чему би посланик прво морао утврдити ко је нови владар[9]. При предаји је посланик имао налог да изјави : "Пре поласка наших галија из Млетачке републике смо чули, али не баш јасно, о рату, који је избио међу свемогућим господаром Муратом, вашим оцем и кнезом Лазаром, о коме се причају разне ствари, којима наравно не можемо веровати. Упркос томе смо обавештени о смрти поменутог господара Мурата, што веома жалимо.[9] " Млетачка влада се при томе држала само на речима изражавања саучешћа, што доказује, да су у Млетачкој републици шест седмица након битке кружиле приче о неповољном исходу за Турке.[тражи се извор од 04. 2010.] Сачувана је и једна белешка, која говори, да су вест о турском поразу добили и у Паризу[9].


Напомена:
Део текста је преузет са веб-сајта Растко, из „Историје српског народа“ Владимира Ћоровића, под називом „Бој на Косову“.


Види још

Референце

  1. ^ Dupuy, Trevor, The Harper's Encyclopedia of Military History, (HarperCollins Publishers, 1993), 422.
  2. ^ Laffin, John, Brassey's Dictionary of Battles,(Brassey's Ltd:London,1995), 229.
  3. ^ Bruce, George, Harbottle's Dictionary of Battles, (Van Nostrand Reinhold Co.:New York, 1981), 134.
  4. ^ а б Sedlar, Jean W.. East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500. University of Washington Press. стр. 244. „Nearly the entire Christian fighting force (between 12,000 and 20,000 men) had been present at Kosovo, while the Ottomans (with 27,000 to 30,000 on the battlefield) retained numerous reserves in Anatolia.“ 
  5. ^ а б Cox, John K.. The History of Serbia. Greenwood Press. стр. 30. „The Ottoman army probably numbered between 30,000 and 40,000. They faced something like 15,000 to 25,000 Eastern Orthodox soldiers.“ 
  6. ^ а б Cowley, Robert; Geoffrey Parker. The Reader's Companion to Military History. Houghton Mifflin Books. стр. 249. „On June 28, 1389, an Ottoman army of between thirty thousand and forty thousand under the command of Sultan Murad I defeated an army of Balkan allies numbering twenty-five thousand to thirty thousand under the command of Prince Lazar of Serbia at Kosovo Polje (Blackbird's Field) in the central Balkans.“ 
  7. ^ „Kosovska bitka“ (на ((sh))). Vojna Enciklopedija. Belgrade: Vojnoizdavacki zavod. 1972. стр. 659-660. 
  8. ^ а б в г Андрија Веселиновић Радош Љушић, Српске династије , Нови Сад 2001. ISBN 86-83639-01-0
  9. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Група аутора, Историја српског народа II , Београд 1982.
  10. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у ф х ц ч Ћоровић, Владимир. Историја Срба. 
  11. ^ Nada Milosevic/Đorđević: The Oral Tradition[мртва веза од June 2014], Приступљено 9. 4. 2013.
  12. ^ а б в г д БЕНЕДИКТ КУРИПЕШИЧ: ПУТЕВОЙ ДНЕВНИК ПОСОЛЬСТВА[мртва веза од June 2014], Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ а б в др Жељко Фајфрић: Света лоза кнеза Лазара((sr))
  14. ^ „Извори настали непосредно после српско-турског сукоба не говоре о победи Османлија. Неки чак изричито величају потпун успех хришћанских снага.“ (Група аутора, Историја српског народа II , Београд 1982. )

Литература

  • Sedlar, Jean W.. East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500. University of Washington Press. стр. 244. 
  • Cox, John K.. The History of Serbia. Greenwood Press. стр. 30. 
  • Cowley, Robert; Geoffrey Parker. The Reader's Companion to Military History. Houghton Mifflin Books. стр. 249. 
  • „Kosovska bitka“ (на ((sh))). Vojna Enciklopedija. Belgrade: Vojnoizdavacki zavod. 1972. стр. 659-660. 

Спољашње везе