Коста Трифковић
 |
Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове), али они нису унети у сам текст. Молимо вас да размотрите могућност да унесете изворе у сам текст уколико је то потребно. Уколико је чланак кратак или је писан уз помоћ само једног извора и списак литературе је довољан. |
| Коста Трифковић | |
|---|---|
|
|
|
| Информације | |
| Датум рођења | 20. октобар 1843. |
| Место рођења | Нови Сад (Аустријско царство) |
| Датум смрти | 19. фебруар 1875. |
| Место смрти | Нови Сад (Аустроугарска) |
| Дела | |
| Потпис | |
Коста Трифковић (Нови Сад, 20. октобар 1843 — Нови Сад, 19. фебруар 1875) је био српски књижевник.
Садржај |
Биографија[уреди]
Рођен је 1843. године у Новом Саду. Ту је учио основну школу и гимназију, а поморску школу у Ријеци. Једно време је био морнар. Кад виде да морнарски живот није тако романтичан какав му је изгледао, он га напусти и на Ријеци заврши гимназију. После је свршио права и постао прво општински чиновник, а доцније адвокат у Новом Саду, где је живео све до смрти 1875. године.
Списак књижевних радова[уреди]
Трифковић је један од ретких позоришних људи код Срба. Он је живот посветио нашој оскудној драмској књижевности, и то комедији. После Јована Стерије Поповића, ниједан се од бољих писаца, сем Змаја са „Шараном“, није тим књижевним родом бавио све до Трифковића. Он се позоришту сасвим посветио последњих година свога живота и написао око петнаест позоришних дела. То су већином шаљиве игре, као Избирачица, Школски надзорник, Златна барка, Честитам и Љубавно писмо, или драмати, Француско-пруски рат, као Младост Доситеја Обрадовића и На Бадњи дан. Он је прерађивао и туђе, махом немачке, лаке и шаљиве позоришне комаде: Мило за драго, Тера опозицију и друге. Огледао се и на приповеци и лирској поезији. Написао је још и знатан број хумористичних прича и цртица по ондашњим листовима и часописима.
Критички осврт[уреди]
Трифковић није виши сатиричар или морални цензор који слика карактере, типове и нарави и изврће их потсмеху. То је, унеколико, радио Јован Стерија Поповић. Трифковић нема његове дубине и замаха, Он се зауставио на најлакшој врсти комедије, на комедији интриге, у којој је сва комика у радњи и ситуацијама, а личности и њихов унутарњи живот су споредно, ту су само да употпуне оквир комичних ситуација. Тако, у „Љубавном писму“ цела комика проистиче из тога што једно писмо случајно залута у један џеп где му није било место. У његовим комедијама је приказана новосадска чаршија, ситни људи, са ситним и безазленим страстима и навикама. Трифкоаић је и сам на нивоу те чаршије, хоће да је забави и насмеје и да се и сам са њом забави, пријатно и лако. У такву врсту комедије он је унео необично жив и духовит дијалог и ретку вештину компоновања. Комика је ту површна, неуметничка, али пријатна ипак и врло занимљива. Његове комедије су испуњавале оригинални позоришни репертоар све до појаве Бранислава Нушића.
Библиографија[уреди]
- Школски надзорник, 1872.
- Честитам, 1872.
- Француско-пруски рат, 1872.
- Избирачица, 1873.
- Љубавно писмо, 1874.
- На бадњи дан, 1876.
- Пола вина, пола воде, 1876.
- Мила, 1884.
- Младост Доситеја Обрадовића, 1894.
Литература[уреди]
- „Мала просветинa енциклопедија“, Београд, 1959.
- Станоје Станојевић, „Народна енциклопедија“, Загреб 1929.
Види још[уреди]
- На Бадњи дан (филм)
Спољашње везе[уреди]
