Кочина крајина

Друга значења су пописана у чланку Крајина (вишезначна одредница).

Мапа Кочине крајине 1788. године

Кочина крајина је био назив за територију Србије коју су привремено од Османског царства ослободили српски фрајкори (добровољачки одреди) уз помоћ Аустрије током Аустријско-турског рата 1788-1791. Рат се завршио Свиштовским миром, Аустрија је добила узан појас територије око Цетинграда и Лапца, а турским дахијама је забрањен повратак у Смедеревски санџак ('Београдски пашалук').

Позадина

Од 1781. аустријски цар Јозеф II Хабзбуршки и руска царица Катарина Велика су у тајном дефанзивном савезу против Турске.

Аустријанци су слали неколико мисија у Србију ради прикупљања података и придобијања становништва, посебно кнежева, свештеника и трговаца. Све су успешне (за разлику од оних у Босни), јер је ситуација крајње хаотична (спахије против јаничара, јаничари међу собом), а становништво је незадовољно погоршањем свога стања (насилно чифлучење и јаничарски зулуми), па излази у сусрет Аустријанцима надајући се ослобођењу. Све је више ситних сукоба са Турцима и пребега у Аустрију.

Године 1787. Турска објављује рат Русији. Аустрија још није спремна за рат, али покушава да искористи ситуацију. План је био да се пограничне тврђаве заузму на препад уз помоћ месних Срба. У децембру пропада покушај отварања београдских капија. Од многих избеглих Срба стварају се фрајкори. У јануару 1788. је изведен још један неуспешан покушај.

Ток рата

9. фебруара 1788. објављен је рат, али је ефекат изненађења изостао и заузета је само Ада Кале. Аустријанци не желе устанак у Србији, а фрајкоре не сматрају за самосталне јединице, али како им војска није била спремна дешава се управо супротно – приморани су да им фрајкори воде скоро све операције и подбуњују становништво на устанак. Главни аустријски циљ је Београд који хоће да заузму отсецањем и исцрпљивањем – затворити путеве за појачања од Шапца и Пожаревца. Са своје стране, Турци не могу ни да прикупе војску из Румелије.

Одред Коче Анђелковића (од 400 до 500 људи) прелази на дан објаве рата из Баната у Србију са задатком да пресече цариградски друм. За две недеље узима Пожаревац и Коларе, а због побуна и опасности Турци беже и из Паланке, Баточине и Багрдана у које Коча улази без отпора. Аустријска војска остаје неактивна (ишчекују да руске победе вежу турску главнину), па се Коча повлачи у Банат.

Коча Анђелковић се враћа у марту 1788. са 1.500 људи. Разбија три турске војске које покушавају да учине пут проходним. Унапређен је у капетана, али још ниједна аустријска јединица не улази у Србију што лоше утиче на морал становништва. И поред појачања које доводи Јован Брановачки, Турци са надмоћним снагама разбијају блокаду у априлу, а Коча се повлачи у манастир Драчу (код Крагујевца). Нови напади на конвоје не успевају јер су Турци појачали снаге у Ћуприји и Јагодини.

У априлу 1788. у Србију прелази и фрајкор под мајором Михаилом Михаљевићем који истог месеца осваја уз помоћ регуларне аустријске војске Шабац, а у јуну успева да освоји и Ваљево. Са Михаљевићем је и бачки епископ Јован Јовановић који позива на устанак.

У јуну Турци враћају Пожаревац, а у јулу се Коча под борбом пребацује у Банат; Хасан-паша у августу прелази у Банат и побеђује граничарске јединице и заузима Дунав целом дужином почев од Панчева, а на северу скроз до Мехадије. У септембру је у боју код Брзаске Коча, чекајући помоћ Аустријске војске, заробљен. Кочу Анђелковића и још 30 заробљених му сабораца, Турци одводе у Текију и све их, за казну, набијају на колац.

Аустријске снаге биле су развучене по целом ратишту и остајале су неактивне. Са почетком рата упућен је проглас и муслиманском становништву да остане мирно, обећавајући да ће бити равноправно са осталим поданицима, посебно у верским питањима. Корпус под Лихтенштајном (потом под Лаудоном) у Босни је успео да за четири месеца заузме само Дрежник, огорчено брањену Дубицу и Нови. Рат је стао преко зиме.

1789. Лаудон је успео само да заузме Бербир (Градишку). У августу преузима врховну команду и потискује Турке из Баната и у септембру опкољава Београд који му се предаје (уз слободан пролаз за посаду) 9. октобра. Затим су заузети Смедерево, Пожаревац и Кладово са већим делом северне Србије до Студенице и Крушевца. Терет рата поново преузимају фрајкори (главни је Михаљевићев).

Крај рата

1790. умире Јозеф II. Заузет је Цетинград. Фрајкори одводе са собом становништво. Турци покушавају да ово спрече, али долази и до одмазди.

Миром у Свиштову Леополд II Хабзбуршки се задовољио Цетинградом, Дрежником и уским појасом земљишта у Крајини (Лапац и Срб). Гарантује се општа амнестија устаницима. Фрајкори се распуштају, а многи Срби, разочарани Аустријом, чак се и враћају у Србију. Султан Селим III (од1789.) забрањује повратак јаничара у Смедеревски санџак.

Вук Караџић је записао: „Од Кочине крајине и Срби ратовати умеју“.

Спољашње везе

• У чети Коче капетана