Српско краљевство

Из Википедије, слободне енциклопедије
Краљевина Србија
Застава Краљевине Србије у средњем веку Грб Краљевине Србије у средњем веку
Застава Грб
Краљевина Србија
Краљевина Србија 1265. године
Географија
Континент Европа
Регија Балканско полуострво
Становништво Срби
Друштво
Званични језици Српскословенски језик
Религија Православље
Владавина
Облик владавине Краљевина
Титула владара Краљ
Владар Стефан Првовенчани
Стефан Радослав
Стефан Владислав
Стефан Урош I
Стефан Драгутин
Стефан Урош II Милутин
Стефан Урош III Дечански
Стефан Владислав II
Стефан Душан
Историјско доба средњи век
Оснивање 1217.
Престанак 1346.
Статус Бивша држава
Догађаји
4. јануар 1217. Крунисање Стефана Првовенчаног за краља
16. април 1346. Крунисање Стефана Душана за цара
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
CoA Rasciae (Illyria).png Рашка Српско царство COA Nemanjici (Stemmatographia).png
[[Портал:Историја Србије]]


Овај чланак је део серије о
историји Србије, Косова, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Републике Српске:

Краљевина Србија у средњем веку је термин који се користи у историјској науци за српску феудалну државу која се под Стефаном Првовенчаним (велики жупан 1196—1217, краљ 1217—1228) развила из Рашке 1217. године и трајала до 16. априла 1346. године, када је за владавине Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) уздигнута на ранг царевине односно постала Српско царство.

Историјат[уреди]

Први период њеног постојања карактеришу мала проширења и унутрашња консолидација државе који су омогућили значајан продор на југ који је отпочео под Милутином (1282—1321) и наставио се под Душаном који је удвостручио своју државу. Током скоро 130. година постојања краљевина Србија је ратовала са свим својим суседима, али је њено ширење било готово искључиво окренуто ка југу на рачун Византије, док су остали сукоби готово увек били одбрамбреног типа.

Религија[уреди]

Паралелно са развојем државе развила се и црква која је под вођством Растка Немањића добила 1219. године у Никеји своју аутокефалност и уздигла се на ранг архиепископије, да би непосредно пре проглашења Царства 1346. године она била уздигнута на ранг патријаршије под Јоаникијем II.

Привреда[уреди]

Привредни развој се базирао на развоју рударства средином 13. века и трговачким везама, првенствено са Дубровачком републиком што је Милутину омогућило да се по сјају свог двора утркује са византијским царевима.

Култура[уреди]

Као и другде у Европи током средњег века, једино обележје култури давало је хришћанство што је довело до великог броја хагиографија у књижевност, манастирских оснивачких повеља и типика у области правосуђа, али је највиши домет достигнут на пољу фрескосликарства и сакралне архитектуре. Њен развој је ишао од рашког стила који је отпочео 1172. године и чији су најлепши представници Студеница, Хиландар и Жича, преко златног века српског фрескосликарства(1175—1275) у коме се истичу живописи Милешеве, Мораче, Пећке патријаршије и Сопоћани до вардарског стила, који је настао крајем 13. века под утицајем Ренесансе Палеолога. Фрескосликарство у овом периоду је рађено по узору на оно које се у то доба радило у Византији, тако да нема оне аутентичности и оригиналности које су карактеристичне за претходни век, али се та неоригиналност надомешћује у сакралној архитектури која у то доба ствара неке од најлепших својих представника, међу којима се истичу Богородица Љевишка, Краљева црква у Студеници, Високи Дечани и Грачаница која се сматра за најлепши српски манастир.

Архитектура[уреди]

На пољу фортификационе архитектуре у овом периоду нема подизања монументалних тврђава (попут Београдске тврђаве (чије је ширење започео Милутин) или Смедеревске тврђаве), док профана архитектура остаје потпуна непознаница јер су њени трагови страдали и практично нестали у наредним вековима услед силних пљачки, рушења и дејства зуба времена.

Краљеви Србије (1217—1346)[уреди]

Радослав је у јесен 1233. године услед побуне властеле напустио државу, а Владислав је крунисан почетком 1234. године.

У процесу распадања српског царства Вукашину Мрњавчевићу је цар Стефан Урош V (1355—1371) доделио титулу краља, тако да се његова држава може сматрати неком врстом De iure настављача краљевине Србије у средњем веку.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]