Краљевство Сицилија

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили краљевство које је постојало од 1282. до 1816., погледајте чланак Краљевство Сицилије.
Краљевство Сицилија (1154)

Краљевство Сицилија је краљевство које су 1130. године основали Нормани. У почетку није обухватало само острво Сицилију, него и југ Италије.

После побуне на Сицилији 1282. против Анжувинаца, Сицилија је постала независна и настала су два краљевства Сицилије. Једно краљевство се данас ретроактивно назива Напуљско краљевство и обухватало је југ Италије, а друго краљевство се називало краљевство Сицилије. Тек 1816. два краљевства Сицилије ујединила су се у Краљевство Две Сицилије.

Норманско краљевство[уреди]

Нормани су дошли у јужну Италију током 11. века. Јужна Италија је тада углавном припадала Византији. Постојали су и аутономни ломбардски градови државе у Кампанији. Нормани под вођством Роберта Гвискара и његова брата Руђера I Сицилијанског контролишу већи део Апулије и Калабрије до 1059, а 1061. започињу инвазију Сицилије и тридесетогодишњу борбу са Сараценима за Сицилију. Заузели су 1072. Палермо, а тиме и већину Сицилије. Задње сараценско упориште је пало 1091. године.

Сараценски лукови и византијски мозаици у краљевској капели норманских краљева

Током власти Руђера II Сицилијанског Сицилија постаје 1130. краљевина Сицилија. Обухватала је Сицилију и југ Италије. Руђер II Сицилијански владао је до 1154. моћним краљевством, које је обухватало поред Сицилије и југа Италије и острво Малту и разне обалне територије северне Африке. Краљевина Сицилија је постала једна од најбогатијих држава Европе, а према историчару Џону Јулиусу Норвичу, Палермо је био богатији од Енглеске тога доба. Нормански краљеви су се ослањали на локалну сараценско и грчко становништво при администрацији и владању краљевством. Арапски и грчки су били језици администрације, а нормански француски је био језик краљевског двора.

Нормани су с друге стране били значајни због промена језика, религије и становништва. Већ Руђеро I охрабрује усељавање из јужне Италије и Кампаније. Усељавали су углавном Ломбарди, који су били католици и говорили су латински. Временом Сицилија постаје католичка земља, а појављује се верзија латинског.

Вилијам II Сицилијански је владао од 1166. до 1189. Током његове власти гради се катедрала у Монреалу, која је најбољи преживели пример сицилијанско-норманске архитектуре. Оженио се Јованом Енглеском, која је била ћерка Хенрија II и сестра Ричарда Лављег Срца. Када је Вилијам II Сицилијански умро 1189, то је означавало крај династије Отвил. Наследник је требала бити Констанца Сицилијанска, која је била удана за Светог римског цара Хенрика VI из династије Хоенштауфен, што је значило да заправо круна припада њему. Локално племство се није слагало с тим, па бирају Танкреда I Сицилијанског, незаконитог сина краља Руђера II.

Власт Хоенштауфоваца[уреди]

Цар Хенрик VI и Констанца Сицилијанска

Хенрик VI није одмах успео да освоји краљевство Сицилију. Опседао је 1191. Напуљ, али морао је дигнути опсаду, када му је војска била погођена епидемијом. Хенрик VI је добио 1194. огроман новац од откупа Ричарда Лављег Срца. С тим новцем је створио јаку војску, која је освојила Сицилију 1195. године. Хенрик VI је умро већ 1197. године.

Његова жена Констанца Сицилијанска је била регент Сицилије, док је Фридрих II био малољетан. Фридрих II је био краљ Сицилије од 1198. до 1250. године. Током његове власти краљевство Сицилија је постала апсолутна монархија, прва централизована држава у Европи током феудализма. Фридрих II је био показивао велики интерес за науку, књижевност и образовање. Основао је 1224. један од првих универзитета Европе, Универзитет у Напуљу. Основао је сицилијанску школу поезије, где се први пут користи један облик италијанског у књижевности.

Наследили га је син Конрад IV. После Конрада круну узурпира Фридрихов незаконити син Манфред Сицилијански уместо малолетног Конрадина. Хоенштауфовци на Сицилији су имали норманску крв преко Констанце Сицилијанске. Хоенштауфовци су увек држали сараценске војнике као најоданији део војске, односно као гарду. Током читавог раздобља власти Хоенштауфоваца одвијао се непрекидни сукоб са папама.

Анжувинци, побуна против њих и арагонски период[уреди]

Педро III Арагонски искрцава се на Сицилији

Уз помоћ папе Карло I Анжувинац убија 1266. у бици код Беневента Манфреда Сицилијанског и папа га крунише 1266. као краља Сицилије.

Становништво Сицилије је било огорчено владавином Француза, што доводи до побуне 1282, зване Сицилијанска вечерња. Побуна је била успешна и нови краљ Сицилије постаје Педро III од Арагона. Међутим том победом краљевство је подељено на два дела. Јужни део Италије остаје у рукама Анжувинаца и отада се назива Напуљско краљевство, а острво Сицилија остаје краљевина Сицилија. Уследио је Рат сицилијанске вечерње, који је окончан 1302. миром у Калтабелоти.

Сицилија постаје независно краљевство којим владају рођаци краљева Арагона, а од 1409. краљевство Сицилија долази под арагонску круну. Тек 1816. од краљевства Сицилије и Напуљског краљевства настаје Краљевство Две Сицилије.

Види још[уреди]