Креманско пророчанство

Из Википедије, слободне енциклопедије

Креманско пророчанство је зборник наводних пророчанстава такозване видовите златиборске породице Тарабића. Добило је име по Кремнима, селу на северу Златибора у коме живи породица Тарабић.

О креманском пророчанству је, између осталих, писао и Воја Антонић, у књизи „Креманско непророчанство: студија једне обмане“. Утврдио је да постоји 12 издања књиге „Креманско пророчанство“, које су све различите и мењане током времена. Током свог истраживања посетио је Кремну, где су му понуђени „оригинални рукописи“ Митра Тарабића, који је био неписмен.[1] Антонић је тиме недвосмислено доказао да се не ради ни о каквом пророчанству, већ о вешто смишљеној и годинама потхрањиваној манипулацији насталој у политичке сврхе.

Иницијална потреба за настанком пророчанства било је оправдање развода брака између краља Милана Обреновића и краљице Наталије. У ту сврху су Чеда Мијатовић и Пера Тодоровић објавили низ текстова о „пророцима из Кремана“, у којима је, између осталог, проречена и неминовност развода овог брака.[2]

У XIX веку појављују се Тарабићи за које неки верују да су били пророци, а после њих још неколико „видовитих“ Креманаца: Станоје Мулић, Јово Крпа, Стеван Мулић, Буде Богосављевић, Милоје Ђурђић, Милун Нешовић (негдје и Нешевић) и др.

Такозвана пророчанства породице Тарабића је наводно забележио прота Захарије Захарић и пренео их др Радовану Казимировићу, а он их је објавио у књизи „Тајанствене појаве у српском народу и Креманско пророчанство“. Међутим, истраживања[1] говоре да је стварање мита започето 1902. године, када је Пера Тодоровић у "Малим новинама" објавио сведочење тадашњег министра иностраних дела, Чеде Мијатовића, о томе како се краљ Милан Обреновић позвао на пророке из Кремана када је требало да се разведе од краљице Наталије.[3]

Предања кажу да Казимировићево Креманско пророчанство ипак није сасвим оригинално, већ да је прота Захарије оригинални рукопис дао свом пријатељу, проти Гаврилу Поповићу, који га је, затвореног у једну флашу, зазидао у темеље своје куће из турског доба у Ужицу.[тражи се извор]

Тарабићи су наводно предвидели проналазак телевизије, долазак телефона и телеграфа у Србију, смјене на српском пријестољу, пропаст Обреновића, а затим њихов повратак у земљу, као и долазак на чело земље црвеног цара са звездом на челу - алузија на Јосипа Броза.

Први Тарабић за кога се тврдило да има пророчке могућности био је Милош Тарабић (1809-1854). Живео је прилично кратко, четрдесет и пет година, „као што је и прорекао“. За њега кажу да је боловао од епилепсије, те да је био веома поштен човек, да је живео повучено и мало с ким разговарао. Био је неписмен. Имао је два брата, Лазу и Милана. Није се женио.

Ни Милош ни његов синовац Митар (1829-1899) никад нису своја „предвиђања“ везивали за тачне датуме, већ су увек говорили у неодређеним временским одредницама, попут „кад то буде, онда ће“, „Скоро ће бити!“ или „Ускоро ћеш, куме, чути!“ и сл. Понекад се неки догађај дуго није догађао, па би прота обично губио наду да ће се то икад догодити. Тад би му Митар наводно рекао: „Ја ти, куме, нисам реко кад ће се баш то догодити. Чекај, па ћеш чути!“.

Тарабићи су уживали велики углед међу неким људима[тражи се извор], а неки су их се чак и плашили[тражи се извор]. Сам прота Захарије је био народни посланик од 1865. до 1867. године, за време владавине кнеза Михаила Обреновића. Тад му једном Митар рече: „Немој, куме, више бити посланик!“[тражи се извор] Прота га је послушао и на његово место је дошао прота Михаило Смиљанић, који је био посланик дуго година после њега.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Спољашње везе[уреди]