Крстарећа ракета

Из Википедије, слободне енциклопедије
Крстарећа ракета Томахавк.
Немачка крстарећа ракета Таурус.
Америчка AGM-86 крстарећа ракета.
„Кетеринг буг“
RAE ларинкс при катапултирању.

Крстарећа ракета је вођена летелица са великом количином експлозива у бојевој глави, а погоњена је са мотором. Користи се за уништавање циљева на копну и мору. Пројектована је са уграђеном великом бојевим главом у својој структури трупа, са великим је долетом и високом прецизношћу погађања. Модерне крстареће ракете могу да се крећу надзвучним или високим подзвучних брзинама, са аутономном навигацијом и управљањем, и може да лети на путањи изузетно мале висине. Навигација се углавном обавља кроз комбинацију инерцијалног навигационог система, система за праћење терена (енгл. Terrain Contour Matching) („TERCOM“), препознавање слике циљног подручја (околине), GPS, а делимично и уз подршку радарa са антеном са прорезима. Напредна технологија, развијана за вођене ракете и навођене бомбе, касније је примењена у најсавременијој апликацији код модерних крстарећих ракета.

Погон је обично двопроточни турбомлазни мотор, или набојномлазни мотор, понекад је чак и ракетни мотор, за брзе против бродске ракете.

Разликују се од беспилотних летелица (БПЛ), пошто се користе једнократно и то само као оружје, а не вишекратно у разним наменама. Код крстареће ракете, целина тела уређаји и бојева глава се заједно „потроше“ (униште) у мисији. Од балистичке ракете се разликује, тако што има стални погон и управљање током целог лета. Са аеродинамичког аспекта има узгонску подршку од уграђених крила, за разлику од стратешке и тактичке ракете земље-земља.

Предак крстареће ракете је немачки пројекат V-1 (летећа бомба), из периода Другог светског рата. Напредак у електронској, сензорској и рачунарској технологије су допринели повећаној ефикасности и поузданости извршења задатка са савременом крстарећом ракетом. Ваздухопловни принцип пројектовања је омогућио ракети да се са њом аутономно управља у току лета, за разлику од ваздухоплова, она нема стајне органе већ се лансира.

Лансирање крстареће ракете може бити са подморнице, брода, авиона или земљишта, а лети ниско на висини од 15 до 100 метара из разлога да се тешко открива и прати са противничким радаром. Такође, се тешко детектује са ИЦ сензором, због ниске топлотне емисије. Масовно је коришћена у локалним сукобима и ратовима. Према расположивим подацима, највише их је лансирано при НАТО бомбардовању СРЈ, укупно око 1.000 примерака.[1]

У 2011. години, процењено је да јена крстарећа ракета Томахавк кошта 830.000 $ (500.000 £ ).[2]

Историја и развој[уреди]

Прва идеја о „ваздушном торпеду“ приказана је 1909. године у британском филму научне фантастике „Ваздушни брод разарач“, где се торпеда безжично управљају и са њима се руше ваздушни бродови, који бомбардују Лондон, што на одређен начин асоцира на идеју о крстарећој ракети.[3]

У 1916. години, Лоренс Спери је патентирао и направио „ваздушни торпедо“. То је у ствари био мали авион двокрилац без пилота који је носио експлозив. Управљање је било са аутопилотом, а висина је одржавана са давачем барометарског притиска. Инспирисана са овим експериментом, америчка војска је развила сличну летећу бомбу са називом „Кетеринг буг“ (енгл. Kettering Bug). У периоду између два светска рата у Уједињеном Краљевству развијен је „RAE ларинкс“ који је имао неколико испитивања 1920. године.[4]

Twcruz 1 03 03.PNG
Три пројекције силуете Ju 88 и Fw 190, интегрисаних у лету, у програму „Мистел“
V-4
„SSM-N-8 регулус“ изложена
у Бовфин парку,
Перл Харбор на Хавајима
Пробно лансирање ракете „ICBM“ из подземног силоса, средином седамдесетих година прошлог века.
Америчка крстарица енгл. Cape St. George (CG 71) лансира крстарећу ракету „томахавк“.
Лансирање ракете „томахавк“ са подморнице у Флориди

Историјски гледано, прву крстарећу ракету у правом смислу су развили Немци. То је V-1, која је лансирана у правцу Енглеске и западне Европе у 1944. године, током Другог светског рата. Често се V-1 помиње као летећа бомба, у којој се налази жироскопски навигациони систем са погоном једноставног пулсирајућег млазног мотора, са карактеристичним звуком. Тачност је била довољна само за коришћење на веома велике циљеве (опште подручје града), док је долет од 250 km био знатно мањи од радијуса авиона бомбардера који носи исти борбени терет. Главне су јој биле предности брзина (иако не довољна да надмаши тадашње пресретаче) и мањи губици у пресретању. Трошкови производње V-1 је био мали део од суперсоничне балистичке ракете V-2, а носиле су бојеве главе сличне величине. За разлику од V-2, V-1 се лансира са стационарне рампе, које су биле осетљиве на бомбардовање. Немци су 1943. године, развили програм „Мистел“, који се може сматрати као базно ваздухопловно лансирање крстареће ракете (види слику горе). То је било решење где је пилот управљао са авионом пуним експлозива, кога је преносио бомбардер до зоне циља, где се одвајао од авиона носача и усмеравао се на циљ, а потом је пилот напуштао „авион бомбу“. Била је варијанта V-4 са људском посадом (развијена из V-1), под називом нем. Fieseler Fi 103R. Намењена је била за употребу против савезничких бомбардера. Пилот је био у задњем делу трупа, испред усисника мотора, морао је да усмери авион на циљ и затим да искочи са падобраном. До 1944. је изграђено 175 таквих примерака. У суштини, V-4 је било оружје „бомбаша самоубице“, због великог ризика за пилота. Да би се то реализовало, морала се оформити војна јединица пилота „бомбаша самоубица“, што је захтевало посебну обуку 200 припадника Луфтвафе. Пошто авион, као што је био V-4 није могао да приђе бомбардерима, програм није успео [1].[5]

Одмах после рата, у америчком ваздухопловству је текао развој 21 различитих типова вођених ракета и пројеката, укључујући и будуће крстареће ракете. Сви ти програми су били отказани до 1948. године, изузев четири: „Команде банши“, „SM-62“ снарк, „SM-64 навахо“, и „МГМ-1 матадор“. Банши је био сличан пројекат као Операција афродит;. Исто није успео, па је отказан у априлу 1949. године.

Током периода Хладног рата и трке у наоружању, између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза, даље се експериментисало са концептом „летеће бомбе“ без људске посаде. Тражена су решења за примену крстареће ракете са копна, подморнице и авиона. Тадашњи, главни амерички успех је пројекат ракете „SSM-N-8 регулус“, са основом решења V-1, која се лансирала са подморнице.

Америчко ратно ваздухопловство је увело у наоружање прве оперативне мобилне крилате ракете земља–земља, са нуклеарном главом „MGM-1 матадор“, сличне концепту V-1. Распоредили су их у иностранству, почевши у 1954. године, прво у Западну Немачку и касније у Републику Кину (на Тајван) и у Јужну Кореју. „Матадор“ је 7. новембра, 1956. године био оперативан у Западној Немачкој. Локације лансирних рампи су сваког дана мењате и били су у стању да ударе на циљеве у државама Варшавског пакта. Ово је наводно био одговор на кризу коју је представљала совјетска интервенција у Мађарској, када је угушена револуција у рушењу комунизма, 1956. године.

Између 1957. и 1961. године Сједињене Америчке Државе су покренуле амбициозан и обимно финансиран програм развоја крстареће ракете „Плутон“ са нуклеарним погоном. пројекат је концепиран да ракета лети ниско испод осветљења непријатељског радара, при брзинама еквивалента М > 3 и да носи хидрогенску бомбу. Концепт и демострација погона су се показали успешним. Мотор је успешно прошао испитивања 1961. године, са добијеном снагом од 500 MW. Пројекат је ипак коначно напуштен у корист развоја „ICBM“.

Док су балистичке ракете оружје које има предност за циљеве на земљи, совјети су сагледали као примарну претњу од крстарећих ракета, са великом конвенционалном и нуклеарном главом, постављеним на америчким поморским носачима и авионима, са великом њиховом концетрацијом у борби. На великим подморницама (на пример, Ехо и Оскар класе) које су развијене да носе то оружје у функцији заштите америчких борбених група на мору, и великих бомбардера који су опремљени да такође носе велики број крстарећих ракета.

Свакако да је у оквиру оружја ове врсте најпознатије, најмасовније и највише борбено коришћено, америчка породица крстарећих ракета BGM-109 томахавк (у великом броју постојећих варијанти). Ова крстарећа ракета је изузетно прецизна на великим растојањима, са конвенционалном бојевим главама. Интензивно је коришћена у скорашњим ратовима, током операције Заливском рату и у агресији на Савезну републику Југославију. Морнарица Велике Британије, посебно њене нуклеарне подморнице, носе крстареће ракете BGM-109 томахавк. Прве верзије су биле са конвенционалном бојевом главом и имале су масовну употребу 1999. године, током НАТО бомбардовања СРЈ. Укупно је лансирано око 1.000 крстарећих ракета. То је била прилика да се испразне војни магацини са већ застарелом варијантом, а да војна индустрија добије нове уговоре.[1][6][7][8]

Опште о пројекту[уреди]

Генерално, крстарећа ракета се састоји од навигационог система, носивости наменског терета, погонског система, тела (трупа) са крилом и стабилизатора са малим командним аеродинамичким површинама. Носивости се састоји од конвенционалне (обично) или нуклеарне бојеве главе. Крстарећу ракету покреће двопроточни турбомлазни мотор, због тога што он највише одговара захтевима економичности на малој висини и подзвучној брзини лета.[9]


Аир-сол мојен порти, је француска надзвучна нуклеарна тактичка ракета.
Ракета БраМос на међународном салону ратне морнарице 2007.

Специфичности система[уреди]

Системи за вођење међусобно могу да се разликују. Јефтини су са радарским висиномером, барометарским висиномером, дигиталним сатом за навигацију и мапа трајакторије лета. Напредна и скупа решења користе инерцијалну навигацију, сателитску навигацију и праћење контуре терена са подударањем детаља (енгл. Terrain Contour Matching,) (TERCOM). За ову функцију, користи се аутоматско препознавање циља (ATR)), што је алгоритам за способност уређаја да препозна циљ односно објекат на који се наводи, на основу података добијених из сензора.

Примена „аутомацког циља“ је критична технологија препознавања и то је већ елеменат из области ратовања са роботом. Ови системи се користе у беспилотним летелицама, а и у крстарећим ракетама. Овај систем обезбеђује фирма Џенерал електрик, он се користи и код ракета типа „лансирај па заборави“.[9][10]

Категорије[уреди]

Многи сматрају да све крилате ракете припадају категорији крстарећих ракета. Генерално се крстареће ракете могу разврстати по величини, брзини (подзвучне или надзвучне), долету, и по носачу одакле се лансира (са земље, ваздуха, површинског брода, или подморнице). Често исте верзије ракета универзално пројектују за различите платформе лансирања. Када се лансерају са ваздухоплова и подморнице тада остављају светлији траг, од случајева лансирања са Земље и брода.

Начини вођења и навигације крстарећих ракета варира. Решења могу бити са различитим комбинацијама система и примене различитих сензора. Могу се применити комбинације инерцијалног навигационог система, TERCOM, сателитска навигација и друго. Веће крстареће ракете носе нуклеарне или конвенционалне бојеве главе, док оне мање носе само конвенционалне.

Крстарећа ракета,

по својим ефектима може бити:
  • стратегијска,
  • тактичка и
  • оперативно-тактичка.
по месту и типу базирања може бити:


Хиперсоничне[уреди]

Хиперсоничне крстареће ракете лете најмање 5 пута брже од брзине звука. Оне су још увек у развојној фази.

Примери:

Надзвучне[уреди]

Ракета „Јахонт“ - извозна варианта
„Оникса“, на МАКС
Скица противбродске ракете
П-500 Базаљта.
Скица противбродске ракете
П-700 Гранит.
Противбродска ракета
П-270 Москит.

Ове ракете лете брже од брзине звука, обично користећи набојномлазне моторе.

Примери:

Подзвучне, великог домета[уреди]

Америчка крстарећа ракета AGM-129 ACM.
Пакистанска крилата ракета Хатф-VII Бабур.
Ракета Х-55 у музеју
украјинске војске.

Ове ракете имају домет од преко 1.000 километара. Поседују их велике земље света — САД, СССР, Велика Британија, Кина, Пакистан и Индија. Развијено је неколико типова ових крстарећих ракета.

Примери:

Подзвучне, средњег домета[уреди]

Ови пројектили су приближно исте величини и тежина и лете на сличним брзинама до претходне категорије, али домет им је до 1.000 km. Примери:

Подзвучне, малог домета[уреди]

Јокошука MXY-7 ока, реплика.

То су ракете које лете подзвучним брзинама, имају масу око 500 kg и долет д 300 km.

Примери:

Преглед крстарећих ракета, тренутно у оперативној употреби у свету[уреди]

Крстареће (крилате) ракете тренутно у свету
Остатак света
[13][14]
Застава Русије Русија[14][15] Застава Сједињених Америчких Држава САД[13][16]
Тип Напомена Тип Напомена
Застава Француске Француска 10Х експериментална MGM-1 Матадор тактичка
16Х експериментална SM-62 Снарк интерконтинална
Уједињено Краљевство Велика Британија КС-1 подзвуч. противбродска AGM-28 Хоунд дог стратегијска
КСР-2 надзвуч. противбродска AGM-86B ваздухопловна фугасна
Застава Немачке Немачка/Застава Шведске Шведска КСР-5 надзвуч. противбродска BGM-109 Томахавк стратегијско/тактичка
КСР-11 надзвуч. противрадарска Харпун (ракета) противбродска ваздух-море
Застава Немачке Немачка К-10С надзвуч. противбродска AGM-129 ACM стратегијско ваздухп.
Х-20 надзвуч. нуклеарна AGM-158 JASSM надзвуч. тактичка
Кина Кина Х-22 (ракета) надзвуч. противбродска Фастховк стратегијско/тактичка
X-55 подзвуч. стратегијска
Застава Пакистана Пакистан П-700 Гранит противбродска
П-800 Оникс надзвуч. противрадарска
Застава Израела Израел П-15 «Термит»
Agm-28 1 3.JPG
AGM-28 Хоунд дог
П-270 «Москит»
Застава Републике Кине Тајван П-70 «Аметист»
П-120 «Малахит»
Застава Индије Индија П-500 «Базаљт»
П-5
Застава Јужне Кореје Јужна Кореја П-6
П-1000 «Вулкан»
Х-35 Уран

Верзије са нуклеарном главом[уреди]

Сједињене Америчке Државе имају 460 крстарећих ракета AGM-129 Адванцед, са W80 нуклеарним бојевим главама (150 kt), носе их бомбардери B-52H, на спољним носачима. Такође, постоји око 350 морнаричких крстарећих ракета са истим нуклеарним бојевим главама. Домет ове ракете је 3.000 km (лансира се са пловних објеката). Ови сви пројектили су временски дуго смештени у складиштима.

Крстарећа ракета „SSM-N-8 регулус“ је такође пројектована за нуклеарне бојеве главе.

Погледај информације:

Русија има крстареће ракете Х-55СМ, сличне америчким AGM-129, домета од 3.000 km, али су у стању да носе моћније бојеве главе, са 200 kt. Опремљене су са комбинацијом инерцијалног навигационог и система за праћење терена (енгл. Terrain Contour Matching) „TERCOM“, са којим прати конфигурацију земље на веома малој висини лета од 110 метара и ниже на подзвучних брзинама, са тачности средњег могућег одступања од 15 метара. Оне се лансирају са било кога од бомбардера Тупољев Ту-95, Тупољев Ту-22M, или Тупољев Ту-160. У стању су да носе 16 ракета Ту-95, 12 ракета Ту-160, и четири ракете Ту-22М. Верзија ракете са смањеном уочљивости (стелт) је у фази развоја, Х-101. Она има сличне особине као и Х-55, осим што је њен домет повећан на 5.000 km, опремљена је са конвенционалном бојевом главом од 1.000 kg. Пошто је смањене уочљивости, мање су шансе за њено успешно пресретање.[17]

Ефикасност у савременим ратовима[уреди]

Двопроточни турбомлазни мотор Вилиамс F107

Тренутно крстареће ракете су међу најскупљим оружјем за једнократну употребу, цена износи и до неколико милиона долара по примерку. Једна од последица тога је да се корисници суочавају са тешким избором у употреби, да би се избегло широка нерентабилна употреба пројектила на циљеве мале вредности. На пример, током операције „Трајна Слобода“ снаге Сједињених Америчких Држава, напале су циљеве веома ниске вредности са крстарећим ракетама, што је довело у питање односа цена / ефекат. Међутим, заговорници на употребу крстареће ракете, истичу да исти аргумент важи и за беспилотне летелице: оне су јефтиније од пилота људи, када се узму у обзир укупни трошкови обуке и инфраструктуре, да не спомињемо ризик од губитка њихових живота. Као што је показано у Операцији „Одисејева зора“, крстареће ракете су много теже за откривање и пресретање од осталих ваздухопловних средстава, што их чини посебно погодним за нападе против статичких система противваздухопловне одбране.

Оперативна употреба[уреди]

У Другом светском рату, била је значајна борбена употреба V-1 и то углавном по територији Велике Британије. Било је укупно 8.025 лансирања.[18]

У савременијој историји локалних ратова, највише су коришћене америчке тактичке крстареће ракете BGM-109 томахавк.

Америчке крстареће ракете BGM-109 Томахавк великог долета почеле су своју смртноносну историју 17. јануара 1991. године, када их је лансирано 52 примерка у једној „салви“, на циљеве у Ираку, са америчких ратних бродова у Персијском заливу у Заливском рату, у кампањи избацивања снага Садама Хусеина из Кувајта. У току целог тога сукоба, укупно је лансирано 288 примерака ракета „Томахавк“, са одличним резултатима. Од првих 106 лансираних ракета, најмање 100 је погодило своје циљеве. Сви пројектили су лансирани са једанаест бродова и једне подморнице (испод површине воде), америчке морнарице. Снаге коалиције су лансирале и друге типове крстарећих ракета. Међу циљевима у Багдаду били су приоритети председнички двор, Министарство одбране и комуникациони центри. Изван Багдада, циљеви су била хемијска, биолошка и нуклеарна постројења. На циљеве у северном Ираку током сукоба, лансирано је 323 крстареће ракете разних типова.

У ограниченој ваздухопловној офанзиви против Ирака, 16. јануара 1993. године, америчка морнарица је лансирала 45 ракете „Томахавк“. Ово ракете су биле усмерене на објекте развојног нуклеарног центра Зафаранија.

Америчка морнарица, лоцирана у Јадранском мору, лансирала је 13 ракета „Томахавк“ на положаје и територију босанских Срба, 10. септембра 1995. године, у кампањи њиховог заустављања у војним операцијама.

Ирачке положаје противваздухопловне одбране, напале су америчке снаге са крстарећим ракетама 3. септембра 1996. године, као одговор на њихово узнемиравање авиона коалиције, који су патролирали у функцији контроле забрањене зоне летења. Ракете су истовремено лансиране са бродова и из ваздуха са бомбардера Боинг Б-52 (13 ракета из ваздуха). Напади су углавном били успешни, али је погрешно и исхитрено планирање умањило њихов укупни ефекат. Први талас напада, генерално је остварио своје циљеве, али други је сматран неефикасним. Међу циљевима је било отпорних објеката на дејство бојевих глава ракета.

Лансирање лрстареће ракете
BGM-109 Томахавк са брода,
у „Операцицији Пустињска лисица“.

У једном дану, 20. августа 1998. године, Американци су са 13 крстарећих ракета напали „сумњиве“ погоне фабрике хемијског оружја у Судану и истовремено са 66 ракета шест кампова за обуку герилаца у Авганистану. Пројектили су лансирани са два пловила морнарице из Црвеног мора и са пет из Арапског мора (укључујући и подморнице).

Америка и Велика Британија покренули су операцију „Пустињска лисица“, 16. децембра 1998. године, са серијом напада из ваздуха, на ирачку противваздухопловну одбрану, користећи бомбардере Б-1 за лансирање крстарећих ракета. Око стотину циљева у централном и јужном Ираку су били у плану дејства. Напади су били фокусирани на оружје за масовно уништење и на њихове развојне центаре, војне команде, командна места и склоништа Садама Хусеина и Републичке гарде. За уништиштење хемијских састојака у фази развоја, биле су потребне бојеве главе које могу развити већу количину топлоте од постојећих, у томе тренутку. Ангажовани су амерички бомбардери Б-1Х који носе крстареће ракете са већим бојевим главама на ракетама 330 Томахавк. Укупно је у „Операцицији Пустињска лисица“ лансирано 420 крстарећих ракета, готово стотину више него је утрошено у Заливском рату.

Бомбардовање Савезне Републике Југославије, почело је у ноћи 24. марта 1999. године. Први талас напада је предводило лансирање крстарећих ракета, по унапред изабраним виталним објектима одбране ВЈ и инфраструктуре. Коришћени су амерички бомбардери за лансирање из ваздуха и америчка и британска морнарица, са мора. При томе је коришћен први пут у реалном дејству нови британски „Томахавк“. У првом таласу је лансирано 100 крстарећих ракета, а укупно у току целе агресије око 1.000. Направљена је велика материјална штета, а изгубили су живот многа цивилна лица.[1][19]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Смиљанић, Спасоје (2009.). „Агресија НАТО на СРЈ“ (на ((sr))). Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва. Београд. стр. 71.. ISBN. „Сведочанства“ 
  2. ^ Jackson, Peter (22. 3. 2011.). „BBC News - Libya: Is cost of military mission sustainable?“. Bbc.co.uk Приступљено 29. 3. 2012.. 
  3. ^ „Remote Piloted Aerial Vehicles : The 'Aerial Target' and 'Aerial Torpedo' in Britain“. Ctie.monash.edu.au Приступљено 29. 3. 2012.. 
  4. ^ „[1.0] The Aerial Torpedo“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  5. ^ „Das "Reichenberg" - Selbstopfergerät - Forum - Sitemap“. Nexusboard.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  6. ^ „The US Navy - Fact File: Tomahawk® Cruise Missile“. Navy.mil. 23. 4. 2010. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  7. ^ „Analysis of the Fiscal Year 2012 Pentagon Spending Request“. Costofwar.Com. 15. 2. 2011. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  8. ^ „Boeing AGM-86 ALCM“. Designation-systems.net. 25. 3. 2002. Приступљено 29. 3. 2012.. 
  9. ^ а б „Western Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  10. ^ „Systems | Civil & Military Integrated Aircraft Systems“. GE Aviation Приступљено 29. 3. 2012.. 
  11. ^ „Yerli seyir füzesi, 180 kilometreden hedefini vuracak - Hürriyet Gündem“. Hurriyet.com.tr Приступљено 29. 3. 2012.. 
  12. ^ http://www.kirpihaber.com/teknoloji-bilim/yerli-seyir-fuzesi-180-kilometreden-hedefinin-vuracak.htm
  13. ^ а б „[5.0] Modern Western Air-Launched Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  14. ^ а б „Soviet-Russian Naval Cruise Missiles / Chinese Cruise Missiles“ (на ((en))). vectorsite.net. 01 jul 13 Приступљено 23. 10. 2013.. „Soviet-Russian Naval Cruise Missiles / Chinese Cruise Missiles“ 
  15. ^ Soviet-Russian Air-Launched Cruise Missiles
  16. ^ „[5.0] Modern Western Air-Launched Cruise Missiles“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 
  17. ^ „Kh-101 - Russian and Soviet Nuclear Forces“. Fas.org Приступљено 29. 3. 2012.. 
  18. ^ Jones (1978), стр. 422.
  19. ^ „[4.0] ALCM & SLCM“. Vectorsite.net Приступљено 29. 3. 2012.. 

Литература[уреди]

  • Смиљанић, Спасоје (2009). „Агресија НАТО на СРЈ“ (на ((sr))). Војска Југославије у одбрани од агресије 1999. године, књига прва. Београд. стр. 71.. ISBN. „Сведочанства“ 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Крстарећа ракета