Култ

Из Википедије, слободне енциклопедије

Под појмом култ се подразумевају учења или мистични, религиозни атрибути који се придају неким стварима, људима или животињама. Култови не морају бити религиозни, али када појам употребљавају власти и црква најчешће се односи на њих.[1]

Разлика између култа и обреда[уреди]

Култ је сложенији од обреда, јер култ осим практичне стране религије укључује и духовну страну. Зато је веома тешко разликовати култ од саме религије. Осим наведене разлике између култа и обреда, Емил Диркем наводи још једну. Наиме, за разлику обреда, где се низ практичних активности врши у ситуацијама које временски нису тачно утврђене (као што је венчање или сахрана), култна активност је тачно временски утврђена. На пример, слава Св. Димитрија је сваке године 8. новембра.[2]

Култ и религија[уреди]

Култ би представљао обожавање или обоготворавање, а према предмету обожавања, могу се разликовати култ природе и култ предака. У првом случају је предмет обожавања неки предмет или биће из природе, а у другом душа или дух предака (кости или мошти, реликвије, гробови). С обзиром да се култ везује за обожавање нечега што је доступно чулима, карактеристичан је за природне, паганске или политеистичке религије. Култ се ипак одржао и у монотеистичким религијама; у хришћанству постоји обожавање икона и моштију, а у исламу свети камен. Неки научници сматрају да је свака религиозна делатност истовремено и култна, па он важи за све религије, без обзира да ли су моно- или поли-теистичке. Паул Тилих сматра да култ представља (поновно) успостављање везе између људи и божанстава, односно Бога.[2]

Култ и мит[уреди]

Готово у свим древним културама постоје два основна култа: култ природе и култ предака. Та два култа представљају темељ првобитних религија: натуризма и анимизма у којима су имплицитно садржана два облика филозофског учења: материјализам и идеализам.[2]

У темељу две кинеске школе мишљења: таоизма и конфучијанства су се налазила два најстарија култа у Кини, који су заправо култ природе и култ предака.[2]

У старој Грчкој су се развила три најважнија култа почевши архајског периода када сваки град добија свог бога заштитника: дионизијски култ, аполониски и орфејски.[2] Први је оргијастички култ бога Диониса, који је можда установљен још у микенско доба, јер је име овог божанства препознато и на таблицама писаним линеарним Б писмом. Поштоваци овог божанства су биле углавном жене које су називане менаде или баханаткиње. Како би се са њим сјединиле, оне су у екстази комадале дивљач (спарагмос) и јеле живо месо (омофагија). То су чиниле по падинама Китерона и Парнаса. Као реакција на овај култ, развијао се култ бога Аполона. Овај култ се битно разликовао од претходног, јер је позивао на разум и ред.[3] Сличан аполониском култу, био је и орфички, који је настао по узору на легендарног певача Орфеја. У основи овог култа је био став да је само душа божанска, док је тело њена „тамница“ и „извор свеколиког зла“. Средњовековна хришћанска религија се базирала управо на овом ставу и Платоновом идеализму. Противник оваквог учења био је Ниче, који је подржавао дионизијски принцип. Од филозофа старог доба, дионизијски принцип су подржавали Талес, Демокрит, Леукип и Епикур.[2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“ уз одобрење аутора.
  2. ^ а б в г д ђ Митровић, М. & Петровић, С. (1994.) Социологија. Завод за уџбенике и наставна средства: Београд
  3. ^ Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.

Спољашње везе[уреди]