Културна баштина

Из Википедије, слободне енциклопедије

Културна баштина подразумева добра[1] која су наслеђена од претходних генерација или која настају у садашњости, а имају специфичну вредност за људе и треба да буду сачувана за будуће генерације. Ова добра најчешће су под режимом заштите, имају симболички значај у свести људи, а са економске стране представљају туристички потенцијал. У српском језику се користе речи баштина, наслеђе или културно добро. Културна баштина утиче на идентитет одређеног насеља, региона или државе, а када су у питању објекти Светске баштине они имају посебну вредност за целокупно човечанство.

Подела културне баштине[уреди]

Културна баштина се дели на материјалну и нематеријалну.

  • У нематеријалну културну баштину спадају:
    • усмене традиције и изрази, језик
    • знања и вештине који се тичу природе и свемира
    • друштвене праксе, ритуали и свечани догађаји
    • извођачке уметности
    • традиционални занати

Културна баштина се такође дели на непокретна и покретна добра. Непокретна културна добра су споменици културе, просторне културно-историјске целине, археолошка налазишта и знаменита места. Покретна културна добра уметничко-историјска дела, архивска грађа, филмска грађа и стара и ретке књиге.

Надлежне институције[уреди]

Институција која је надлежна за заштиту непокретне културне баштине у Србији је Републички завод за заштиту споменика културе са седиштем у Београду [2] и са подручним заводима у Новом Саду, Суботици, Зрењанину, Панчеву, Сремској Митровици, Косовској Митровици, Нишу, Крагујевцу, Ваљеву, Краљеву и Смедереву.

На листи Светске баштине[3] под окриљем Унескоа налази се (2010. године) 731 локалитет културне баштине. Циљ програма је да попише, именује и чува места од изузетног интереса на основу постављених критеријума. Места која су на листи Светске баштине могу користити средства из Фонда светске баштине под одређеним условима. У Србији постоје четири локалитета на листи Светске баштине[4]: Стари Рас и Сопоћани (од 1979. године), Студеница (од 1987. године), косовски манастири (Дечани од 2004. године, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица љевишка од 2006. године) и Гамзиград (од 2007. године). Од 2010. године на прелиминарној листи за упис на листу Светске баштине по критеријумима културних вредности у Србији су Царичин Град, манастир Манасија, тврђава у Бачу, Неготинске пивнице и тврђава у Смедереву, а од 2011. године и стећци на лолалитету Мраморје код Бајине Баште. Међународне организације као што је Унеско, када је у питању култура, сарађују са националним институцијама у државама чланицама.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Културна баштина