Лаза Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили професора, погледајте чланак Лазо М. Костић.
Лазаp Костић - Лаза

Laza Kostic.jpg
Лаза Костић, српски књижевник

Информације
Пуно име Лазар Костић
Датум рођења 12. фебруар 1841.
Место рођења Ковиљ (Застава Аустрије Аустријско царство)
Датум смрти 26. новембар 1910.
Место смрти Беч (Застава Аустроугарске Аустроугарска)
Дела
Најважнија дела „Међу јавом и мед сном“
„Santa Maria della Salute“
Период Романтизам
Утицаји од Предсократовци, Вилијам Шекспир, Српска народна поезија
Утицај на Станислав Винавер
Потпис

Лазаp Костић - Лаза (Ковиљ, 31. јануар/12. фебруар 1841Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, новинар, драмски писац и естетичар.

Биографија[уреди]

Лаза Костић, биста на Калимегдану

Рођен је 1841. год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења, гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно.

У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.[1]

Умро је 1910. год. у Бечу а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.

Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.

Једна новобеоградска школа од 2005. носи име по Лази Костићу.

Њему у част установљена је Награда Лаза Костић.

Књижевни рад[уреди]

Поштанска марка с ликом Лазе Костића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године

Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.

Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Написао је око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;

три драме:

  • Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
  • Пера Сегединац (1882) и
  • Ускокова љуба или Гордана (1890);

естетичку расправу:

  • Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),

философски трактат:

  • Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),

и велику монографију:

  • О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).

Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и мед сном“, као и „Santa Maria della Salute“.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :