Лангобарди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Гвоздена круна којом су крунисани лангобардски владари
Држава Лангобарда у средњој Европи
Држава Лангобарда у Италији

Лангобарди су западногерманско племе које се први пут спомиње у делима Гаја Јулија Цезара око педесетих година пре н. е у склопу Свевског војног савеза дуж реке Елбе, Мајне, Некара и горње Рајне.

Први помен племена Лангобарда се налази у Цезаровом спису о Галском рату. Лангобарди се код Цезара не спомињу тим именом, већ само као западногерманско племе. Цезар спомиње Лангобарде на подручју реке Елбе, Мајне, Некара (данас у Немачкој) и горње Рајне. Заправо био је то Свевски широки војни савез, којим је у почетку загосподарило племе Свева, а коме су поред Лангобарда припадала и племена: Маркомана, Семона и Хермундурија, као и низ ситнијих племена на доњој Рајни. Римљани су за време Цезара, а посебно након његове смрти водили бројне ратове са овим Свевским савезом за одбрану њихових западних граница царства. Велико померање Лангобарда је уследило одмах након кризе Римског царства и све већег надирања других варварских племена.

Свевски војни савез се распао, а одвојена племена су имала своје племенске вође. Код Лангбарда је позната титула конинг, што је и слично као краљ, али се ради само о истакнутим племенским вођама.

Лангобарди долазе почетком 3. века на подручје Скандинавског полуострва где се сукобљавају са осталим мањим племенима. Према сведочанству лангобардског историчара Павла Ђакона, друга племена нису знали Лангобарде под тим именом, већ су их називали „Винили“, по готском сточарском племену „Виња“ које је једно време живело у долини Одре. Лангобарди су по доласку у Скандинавију добили своје прве вође.

Браћа Ибо и Ајо су узели власт над читавим племенским савезом и повели га у трагању за новим животним простором. Трагајући за простором, Лангобарди су непосредно дошли у сукоб са Вандалима и њиховим краљем Годаном. После њиховог пораза, вандалски краљ је наредио да се на његов двор појави неколицина поражених који ће наредити својим женама да пусте косу до лица у знак пораза. Чим је краљ видео призор испред двора са пуштеним косама, насумично је питао своје слуге: Ко су ове дугобрадоње? Тако је и настао назив за Лангобарде, јер на латинском то и значи:(ланг-дуга, барт-брада).

По напуштању Скандинавије, Лангобарди се настањују на територији Скоринге (данас Немачка) [1]. Пред крај 5. века напуштају ове просторе и долазе на ушћу Лабе на западној и левој обали те реке. На овим просторима Лангобарди остају све до прелаза из 3. у 4. век, а тада се њихова главнина у спором кретању кроз средњу Европу, Шлеску и Моравску доселила у средње Подунавље. Почетком V века они су ударом узели државу Херула у јужној Словачкој, па су одатле своју власт проширили на јужну Моравску, јужну Чешку и Доњу Аустрију.

Почетком четвртог века долазе на простору доње Одре и постају суседи Вандала. Лангобарди се даље крећу према југоистоку, преко Моравске у Западну Панонију где долазе у сукобе са околним племеном Гепида у 6. веку. За време њиховог владара Ваха постају краљевина и организована држава. Учествују као савезници у борби против Острогота на страни Византије. У Панонији остају све до доласка Авара који их потискују. Почетком 568. године почиње њихова велика сеоба под краљем Албоином у Италију која је остала опустошена после протеривања Острогота.

Краљ Албоин организује стабилну државу, учвршћује краљевску власт и дели земљу на 13 независних војводстава. Лангобардска краљевина у Италији ће трајати од 568. до 774. године. Лангобарди су по заузимању простора Италије полако почели да шире своју власт, да одузимају имања свештеницима и да врше феудализацију земље.

Пошто су заузели све веће градове осим Рима, дошли су у сукоб са папством које се обратило за помоћ Каролинзима. Против њих је прво водио рат Карло Мартел, па затим Пипин Мали, да би их краљ Карло Велики коначно победио 774. године.

Наслеђе[уреди]

Оставили су великог трага у култури, уметности и законодавству. За њихово време велику улогу је имао манастир Монте Касино, а дворац у Павији је био украшен по лангобардским драгоценостима. Неколико њихових краљева је издала своје законике, међу којима је најзначајнији био едикт краља Ротарија 643.. године.

Да су су великог удела имали Лангобарди на простору Италије у VI, VII и VIII веку показују и многи лангобардски сувенири који се данас чувају у италијанским музејима: лангобардска круна, мач краља Албоина, круна краљице Теоделинде, златни новчић краља Лиутпранда у Монци и друго. Данас се по Лангобардима једна италијанска провинција зове Ломбардија са главним градом Миланом, који је некада био и главно седиште Лангобардске краљевине поред поменуте Павије.

Референце[уреди]

  1. ^ [1], Приступљено 10. 4. 2013.

Преглед лангобардске историје[уреди]


Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Лангобарди