Лаоник Халкокондил

Из Википедије, слободне енциклопедије

Лаоник Халкокондил (грч. Λαονίκος ὁ Χαλκοκονδύλης /Лаоникос о Халкокондилес/) потиче из једне племените атинске породице, која је због крвне освете франачког владара око средине 15. века била приморана да избегне у Италију. Лаоник који је, међутим, остао у Грчкој, био је у изузетној прилици да буде непосредни очевидац међусобних борби франачке и грчке господе, као и оних вођених с Турцима. Као изасланак био је на двору Мурата II где га је исти својевремено држао у заточеништву; исту судбину доживео је по други пут 1446. г. као изасланик лаконског деспота Константина Драгаша. О његовој даљој судбини не зна се ништа; међутим, зна се да је доживео пад Цариграда (1453) и Трапезунта (1461).

Као једини Атињанин за којег је византијска историја књижевности чула, Лаоник је написао Историју (Ίστοριῶν) у десет књига у којима обрађује период 12981463. г. Како истиче немачки византолог Карл Крумбахер (нем. Karl Krumbacher; 1856—1909), оно што чини ово дело различитим од оних радова које познаје ранија византијска историографија јесте што овде Византија није више у средишту пажње, него то место преузима Турско царство. Лаоник не описује агонију грчког царства, нити ситне сплетке и догматске спорове као нпр. Григора и Кантакузин, већ огроман замах младог Османског царства које је никло на рушевинама грчких, франачких и јужнословенских господстава. У уводу сасвим оквирно даје приказ светске историје од Асираца до 13. века. Како оцењује Крумбахер, умеће којим је разложио прелазак од хеленистичке епохе ка Византијској држави, оштро раздвајање појма Римљанин и Ромеј, као и промишљено излагање покушаја успостављања уније чине његово разумевање вредним сваке хвале. Након што је више у кратким цртама описао Византијско царство с краја 13. века, изложио је замисао како ће да опише јачање турске државе. Тема коју је изабрао да пише је можда једна од најврснијих, али у исто време и једна од најзахтевнијих за које византијска историографија зна. Његови претходници описују догађаје који су потекли из великог центра — Константинопоља, и у складу с тим увек му се враћају; централистички систем им је посао учинио лакшим. Што се Лаоника тиче, он је међутим представник оне епохе у којој се предмет византијске пажње удубљује у историју Турака, Франака и Јужних Словена. Фокус се помера ка одговарајућим ослонцима моћи османских властодржаца; војни и политички покрети не потичу више из старе престонице на Босфору, него се непрестано смењују: час су уперени на Византију, час на преостале још непокорене делове источне Европе.

Види још[уреди]

Одабрана литература[уреди]