Лао Це

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Лао Ц')
Лао Це

Лао Це
Лао Це

Информације
Датум рођења 570. п. н. е.
Датум смрти 470. п. н. е.
Рад


Лао Це (око 570. п. н. е. – око 470. п. н. е.) један је од најзначајнијих старих кинеских филозофа. Нема поузданих података о њему као историјској личности. Традиционално, прихвата се да је живео у VI веку пре нове ере, али га савремени научници смештају у период IV века пре нове ере, у период Зараћених држава. Он се сматра аутором кључног дела даоизмаКњиге о Путу и Врлини.

Име[уреди]

Сматра се да је Лао Цеово презиме било Ли (李, пинјин: Lǐ), лично име Ер (耳, пинјин: Ěr, букв. уво), а надимак Бо Јанг (伯阳, пинјин: Bó Yáng). Његово постхумно име било је Дан (聃, пинјин: Dān).

Име Лао Це је почасна титула: Лао (老, пинјин: Lǎo) значи стари, а карактер Це (子, пинјин: zǐ) се додавао у знак поштовања уз презиме (или цело име и презиме) цењених филозофа (нпр. Кунг Це, Менг Це, Џуанг Це, Гунг-сун Лунг Це и др.) тако да се титула Лао Це може оквирно превести као стари учитељ.

Лао Це је познат и под следећим именима:

  • Стари Дан (老聃)
  • Стари племенити господин (老君, пинјин: Lǎo Jūn)
    • Стари племенити господин Ли (李老君, пинјин: Lǐ Lǎo Jūn)
  • Крајња узвишеност или Преузвишени племенити господин (太上老君, пинјин: Tàishàng Lǎo Jūn)

Под последњим је именом прихваћен као највише даоистичко божанство са небеса Узвишене чистоте.

Живот[уреди]

О Лао Цеу као историјској личности нема поузданих података. Све што се зна о њему преузето је из кинеске традиције и из његове биографије у Историјским записима С’-ма Ћијена, који су писани од 109. године п. н. е. до 91. године п. н. е.

Према овим изворима, Лао Це је био старији савременик Конфучија. Рођен је у префектури Ку (苦, пинјин: Kǔ), у држави Чу (楚, пинјин: Chǔ), у данашњој кинеској провинцији Х’-нан. По легенди, родио се седокос, пошто је претходно провео осам (или чак осамдесет) година у мајчиној утроби.

Радио је као архивар у Царској библиотеци династије Џоу у Луо-јангу, тадашњој престоници Кине. По предању, када је напустио државну службу, отишао је на воденом биволу (зебуу) у државу Ћин, а одатле нестао у пустињи. Стражар на најзападнијој капији државе Ћин га је замолио да запише своје учење пре него што се запути у пустињу. Лао Це га је послушао и тако је настала Књига о Путу и Врлини. Лао Це ју је написао за три дана а онда је отишао у пустињу и о њему се више ништа није чуло.

Нема поузданих података о његовој смрти осим легенди да је живео сто шездесет или двеста година.

У књизи Чуанг Це постоји прича о смрти Лао Цеа. Кад је Лао Це умро, његов пријатељ Чин Ши, који је дошао након смрти, критиковао је жестоке жалопојке других ожалошћених, говорећи: „То је кршење начела природе и појачавање човекових осећања, заборављање оног што смо примили. То су древни мудраци називали казном за нарушавање начела природе. Кад је Учитељ дошао, то је било отуд што је имао прилику да се роди. Кад је отишао, једноставно је следио природни ток. Оне који су тихи у одговарајућој прилици и следе природни ток, не могу захватити туга или радост. Њих су древни сматрали божјим људима који су се ослободили ропства“ (гл. 3).[1]

Књига Пута и Врлине[уреди]

Vista-xmag.png За више информација видети Тао Te ђинг и Таоизам

Књига о Путу и Врлини или Дао Де ђинг (道德经, пинјин: Dào Dé jīng) је дело чије се ауторство приписује Лао Цеу. Она се такође назива и само Лао Це. Ова се књига сматра првим и најважнијим делом даоизма, мада има и оних научника који сматрају да је даоизам настао тек са књигом Џуанг Це.

Основни принцип даоизма је надразумски, квалитативно и квантитативно неописиви и необухвативи Пут – Дао или Тао (道, пинјин: Dào). Он нема ни име (Пут је само термин који смо принуђени да користимо да бисмо о њему уопште говорили), а из њега настају све ствари које имају име.

道可道,非常道。名可名,非常名。 无名天地之始,有名万物之母。
Пут којим се може путовати, није вечни пут, Име које се може именовати, није вечно име. Безимено, извор је Неба и Земље, Именовано, мајка је свију ствари.

Пут је непроменљив, и представља суштинске законе и темеље космоса (у грчко-европској филозофској традицији одговара му је Хераклитов логос). Онај ко спозна законе космоса, просветљен је. Ко спозна законе космоса и дела у складу са њима, каже се да упражњава просветљење.

Најважнији од закона космоса да се сва екстремна својства у једном тренутку претворе у своју супротност, и да би се постигао неки циљ, треба прво кренути од његове супротности.

Све ствари настају од Пута и од њега „добијају” своју суштину – своју Врлину, односно Д’ или Де/Те (德, пинјин: Dé), која их чини оним што јесу. Природно, спонтано делање је слеђење своје Врлине без напора. Такво се делање назива неделањем или непретеривањем у делању (无为, пинјин: Wúwéi, ву-веи). Човек стога треба да своје делање ограничи на нужно и природно, и да му једноставност буде руководеће начело у животу. Сва зла на свету не потичу из тога што је премало учињено, већ због тога што је већ учињено превише.

Лао Це и Конфучије[уреди]

Лао Це и Конфучије

У С’-ма Ћијеновим Историјским записима описан је и сусрет Лао Цеа и Конфучија.

Док је Лао Це радио као архивар у Царској библиотеци, Конфучије се срео са њим, и разговарали су о ритуалима и обожавању предака. (в. Конфучијанизам) Лао Це је рекао Конфучију: „Кости људи о којима говориш одавно су претворене у прах, и само њихове речи остају. Ако време за човека погодно, биће успешан; ако није, неће бити. Успешан трговац сакрива своје богатство [од других], а карактеран и племенит човек ће се правити безумним. Стога, требало би да се одрекнеш свог поноса, својих жеља, таштине и претераних хтења. Они су за тебе бескорисни.”

После њиховог сусрета, Конфучије је ученицима рекао: „Знам како птице лете, како рибе пливају и како животиње трче. Али оно што трчи може бити ухваћено у замку, оно што плива може бити ухваћено на удицу, а оно што лети може бити оборено стрелом. А ко зна како змајеви јашу на ветровима и уздижу се кроз облаке до небеса? Данас сам срео Лао Цеа и могу га упоредити само са змајем.”

Књиге на српском језику[уреди]

  1. Лао Це, Начела Таоа, Народна књига Алфа, Београд 1996.
  2. Pušić, Radosav, Lao Ce – Knjiga o daou i deu, ΠΛΑΤΩ, Beograd 2003.
  3. Pušić, Radosav, Sin neba, Svetovi, Novi Sad 1996.
  4. Feng, Ju-lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd 1976.

Референце[уреди]

  1. ^ Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, pp. 124-138.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :