Ларпурлартизам

Ларпурлартизам (од француског l'art pour l'art - уметност ради уметности) је естетска теорија која држи да уметност нема никакву друштвену или моралну функцију, и да је једини циљ уметничког дела да буде лепо. Ова теорија оспорава дидактичка и утилитаристичка гледишта на уметност, присутна још од античких времена, у Хорацијевом учењу о лепом и корисном.

Генеза

Термин је увео Виктор Кузен 1818, али основе теорије постављене су још раније, нпр. у Кантовом учењу о безинтересном допадању и у идеји о аутономији уметничког дела. Едгар Алан По у есеју „Песничко начело“ износи гледиште да је задатак песника да створи песму ради ње саме, а не ради поуке. Теофил Готје у предговору романа „Госпођица де Мопен“ (1836) сматра да уметност по својој природи треба да буде незаинтересована и да не сме да буде корисна, јер све што је корисно - то је ружно. За Шарла Бодлера лепо је врхунски критеријум уметности, а уметност је независна од морала.

Утицај и наслеђе

Ларпурлартизам је настао у песничком кругу око Теофила Готјеа, али с временом ова начела прихватају и други писци, као што су Оскар Вајлд и Гистав Флобер. Од књижевних праваца и школа, посебан утицај извршио је на парнасизам и симболизам. Учење авангардних покрета о аутономији уметности води порекла управо из доктрине ларпурлартизма, као и гледиште постмодернистичких филозофа, за које постоји само виртуелна стварност и истина фикције.

Литература

• Тања Поповић: „Речник књижевних термина“, Логос арт, Београд, 2007.

Спољашње везе

• Џин Х. Бел-Виљада, „Уметност ради уметности и књижевни живот“ (приказ) [1]