Летонска православна црква

Из Википедије, слободне енциклопедије
Летонска православна црква
Latvijas Pareizticīgā Baznīca
Daugavpils Ss Boris and Gleb Orthodox Cathedral (1).jpg
Основне информације
Киријархална црква Руска православна црква
Аутономија призната 21. јуна 1921.
потврђена 1990.
Канонско признање Канонски призната
Предстојатељ митрополит ришки и све Летоније Александар
Сједиште Рига
Резиденција предстојатеља Рига
Канонска јурисдикција Летонија
Богослужбени језик црквенословенски језик, летонски језик
Календар Јулијански календар
Број
Архијереја 3
Епархија 2
Манастира 3
Школа 1
Званична страница www.pravoslavie.lv

Летонска православна црква (лет. Latvijas Pareizticīgā Baznīca, рус. Латвийская православная церковь) самоуправна је црква под јурисдикцијом Руске православне цркве.

Историја[уреди]

Године 1836, на простору данашње Летоније, основано је Ришко викаријатство Псковске епархије које је 1. јула 1850. било одвојено у самосталну Ришку епархију. Епархијски архијереј је носио титулу „ришки и митавски“, а први епископ је био Платон (Городецки).[1]

У вези са распадом Руске Империје и прелазом архиепископа Јована (Смирнова) на Рјазањску катедру, Ришка епархија је била четири године без епархијског архијереја. Летонске власти нису дозволиле долазак у Летонију ни митрополиту Серафиму (Чичагову), нити архиепископу Генадију (Туберозову), које је патријарх Тихон предлагао за назначење у Ришку епархију. У периоду 19181919, Ришком епархијом је привремено управљао викарни епископ ревељски Платон (Куљбуш). Након њега, како се предлагало да се на Ришку катедру доведе архиепископ Јован (Помер) из Пензенске епархије, Летонац по националности, питање о руководству Ришке епархије је било рјешавано с летонским властима.

Након компромиса с летонском владом, архиепископ Јован (Помер) је тражио од патријарха Тихона да да његовој епархији самосталност у пословима унутрашње управе. Дана 21. јуна 1921. патријарх московски Тихон, Свети синод и Високи црквени савјет су признали унутрашњу самосталност Летонској православној цркви. Године 1925. архиепископ Јован (Помер) био је изабран у републикански Сејм, гдје је заговарао равноправност Летонске православне цркве са другим вјерским заједницама Летоније. Године 1926. поново је почела са радом Ришка духовна семинарија. У ноћи са 11. на 12. октобар 1934. архиепископ Јован је био жив спаљен у својој приградској викендици. Истрага о убиству архиепископа Јована није дала резултата — за убиство су се сумњичиле специјалне службе Летоније, као и агенти из Совјетског Савеза.

Ускоро послије погибије архиепископа ришког Јована (Помера), руководство Летонске православне цркве је 1936. године донијело одлуку о преласку под јурисдикцију Цариградске патријаршије, против чега се побунио дио свештенства и већина мирјана. Прелазак није био признат од стране Московске патријаршије и других православних помјесних цркава. Дана 29. марта 1936. митрополит фијатирски Герман је предводио хиротонију бившег гарнизонског свештеника из Даугавпилса Августина (Петерсона), назначујући га за митрополита ришког и све Летоније. Године 1938. отворена је нова епархија — Даугавпилска. Зарад ње, хиротонисан је архимандрит Александар (Витољ). Године 1940, послије присаједињења Летоније ка СССР-у, раније одлуке су биле одбачене и Летонска православна црква се вратила назад под окриље Руске православне цркве у својству епархије. Митрополит ришки и све Летоније Августин (Петерсон) је умировљен.

Године 1990, након проглашења државне независности Летоније, Свети синод Руске православне цркве је дао Летонској православној цркви статус самоуправне цркве.[2]

Савремено стање[уреди]

Данас, у Православној летонској цркви имају 2 епархије (Ришка и Даугавпилска)[3] у којима се укупно налази 118 парохија и 92 свештена лица (од којих су 79 свештеника и 13 ђакона).

На челу Летонске православне цркве се налази митрополит ришки и све Летоније Александар (Кудрјашов). На катедери предстојатеља се налази од 27. октобра 1990.

У Летонској цркви су била одржана три сабора: 1997, 2001. и 2003. године.[4] Ванредни сабор је одржан 2009.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]