Лечење кисеоником

Из Википедије, слободне енциклопедије
Кисеонички систем.
Кисеоничка станица са боцама на течни кисеоник.

Лечење кисеоником, оксигенотерапија, хипероксија, хипербарична оксигенотерапија је једна од метода лечења која се заснива на примени медицинског кисеоника у исправљању нарушене концентрације кисеоника у алвеолама плућа (хипоксемије) и хипоксије у ћелијама и ткивима. На основу овога произилази закључак да сваки поремећај који изазива хипоксију у организму представља потенцијални услов за лечење кисеоником.

Викицитати „Испорука кисеоника ткивима не зависи само од његове концентрације у удахнутом (атмосферском ваздуху) већ и од функција појединих система организма, који требају кисеоник да испоруче крајњим корисницима (ћелијама и ткивима). То су пре свега кардиоваскуларни систем (и функције срца и крвних судова), крвни систем (и функције крвне плазме и еритроцита односно оксихемоглобина у њима) и респираторни систем (и функције алвеола, алвеоларне мембране и плућних капилара). Према томе, хипоксија ткива се не поправља само лечењем кисеоником већ и побољшањем функција сва три напред наведена органска система.др спец. мед. М. Димић
({{{2}}})

Индикације за лечење[уреди]

Кисеоник се може применити у високим или ниским концентрација у свим условима који су у директној вези са хипоксемијом. У условима као што је ХОБП у којој постоји ризик за хиперкапнију, примењује се лечење ниском концентрацијом кисеоника.

У току акутних плућних болести као што су емболија плућа, упала плућа, пнеумоторакс, акутна тешка астма, едем плућа, или срчани удар, може се применити лечење већим концентрацијама кисеоника. Слично је и код фиброзе плућа, где не постоји праст концентрације CO2, тако да примењена, висока концентрација кисеоника не узрокује хиповентилатацију.

Одржавање PaO2 изнад 60 mmHg обезбеђује сатурацију артеријске крви од минималних 90%. Током погоршање ХОБП, одмах треба смањити хипоксемију применом кисеоника, углавном у концентрацији од 24% како би се побољшањем оксигенације обезбедила стимулација респираторних рецептора.

Лечење кисеоником треба примењивати у складу са јасно одређеним смерницама, за ову врсту лечења уз правилно праћење резултата примене ове вресте лечења што обезбеђује адекватну оксигенацију (засићење кисеоником) организма и спашава га од његових нежељених дејстава (тровања кисеоником). Такође треба имати у виду, да осим у случајевима потребе за дуготрајним лечењем кисеоником, (хронична стања хипоксије), лечење кисеоником је само супституционо (заменско) лечење у „кризном стању“, док се другим поступцима лечења не постигне побољшање основне болести и задовољавајућа концентрација кисеоника у ткивима.[1]
Различити узроци акутних респираторних поремећаја, код којих се може применити лечење кисеоником
Поремећај Узрок и узрочници
Премећај вентилације
  • Депресија дисајног центра • Медикаментозна (изазвана лековима, као што су анестетици седативи итд.) • Мождани удар (инфаркт мозга) • Повреде мозга •
  • Живчано-мишићне болести • Мијастениа гравис • Guillain-Barre синдром • Повреде кичмене мождине • Дечја парализа • Порфирија • Ботулизам •
  • Опструкција дисајних путева; Хронична опструктивна болест плућа • Акутни облик астме •
  • Рестриктивни поремећаји • Кифосколиоза, • Анкилозирајући спондилитис • Обострана парализа дијафрагме • Тешка гојазност *
Дифузиони поремећај размене гасова
  • Едем плућа
  • Акутни респираторни дистрес синдром
  • Плућна тромбоемболија
  • Фиброза плућа
Перфузиони поремећај вентилације
  • Хронична опструктивна болест плућа
  • Плућна фиброза
  • Акутни респираторни дистрес синдром
  • Плућна тромбоемболија

Циљеви лечења[уреди]

Кисеоник је неопходан за стварање енергије у процесу ћелијског метаболизма, што значи и за одржавање живота. За транспорт кисеоника је неопходна нормална функција респираторног, кардиоваскуларног и крвног система.

  • Хемоглобински капацитет крви је други преносни систем у преношењу кисеоника до ткива, јер се кисеоник транспортује везан за хемоглобин. Засићење хемоглобина кисеоником код здраве особе износи 97,5%.
  • Кардиоваскуларни систем је трећи систем чија функција пренос кисеоника до ткива, и који при минутном волумену срца од 5 литара допрема до ткива око 1.000 ml кисеоника у минути. Средовечни мушкарац потроши око 250 ml кисеоника за минут у миру, док се ова потрошња десетоструко увећава при физичком раду.

За нормалну оксигенацију ткива неопходано је да сва три напред наведена система нормално функционишу, да делују јединствено и међусобно се надопуњују. Поремећај у било ком од наведених система доводи до ткивне хипоксије. На хипоксију су најосетљивије ћелије мозга а затим и остала ткива у различитом степену осетљивости и брзини реакције.

Узроци ткивне хипоксије су различити и на основу њих се одређују и циљеви терапије;[1]

  • Хипоксемијска хипоксија, која настаје услед болести органа за дисање, односно инсуфицијенције респирацијског система, је главна индикација лечење кисеоником.
  • Циркулацијска хипоксија, се јавља када је количина оксихемоглобина нормална али крв не доспева до ткива у довољним количинама, због смањења минутног волумена срца, хипотензије, шока и инсуфицијенције артеријске циркулације у ткивима. Примена кисеоника код ове врсте терапије има мали ефекат и заснива се на повећаној растворљивости кисеоника у плазми. Зато код ове врсте хипоксије примена хипербаричног кисеоником даје добре резултате лечења.
  • Ћелијска хипоксија (цитотоксична) настаје код тровања токсичним материјама, услед блокаде ензима који регулишу потрошњу кисеоника. Код ове хипоксије започиње се са лечењем кисеоником, само као ургентна терапија, до примене антидота.

Осим у хипоксемији, која је и једина права индикација за лечење кисеоником, и која настаје због недовољне количине кисеоника у удахнутом ваздуху, или оштећења респираторног система, у свим осталим хипоксичним стањима, лечење кисеоником заснива се на повећаној концентрацији кисеоника раствореног у крвној плазми, са 0,3% у здраве особе на вредности и до 6,6 vol% односно до 2000 посто, што даје резултате у поправљању хипоксије.

Циљ лечења кисеоником је пре свега да се смањи утицај хипоксемије, повећањем алвеоларног притиска, који снижава дубину и учесталост дисања, и доводи до смањења активности срчаног мишића. Кисеоник треба користи као лек у разним условима и дозама које треба да буду строго индивидуалне у зависности од природе болести и стања организма. Концентрацију гасова у артеријској крви у току лечења кисеоником, треба мерити у више наврата или континуирано, у болесника са акутном респираторном инсуфицијенцијом са циљем да се одржи PaO2 изнад 60 mmHg и спречи нагомилавање угљен-диоксида.

Кисеонички системи за лечење[уреди]

Кисеонички системи ниског притиска[уреди]

Концентрација кисеоника у удахнутом ваздуху у процентима, код различитих типова кисеоничких система[2]
Проток кисеоника (l/min) Носна дворога канила Обична маска Венти маска са регулаторима протока Маска са балоном и неповратним вентилом
1 24 ** / ***
2 29 ** 24† ***
3 33 ** / ***
4 37 ** 28† ***
5 41 35 / ***
6 45 40 31† ***
8 * 50 35† >95
10 * / 40† >95
15 * / 60† >95
Регулатор протока О2.jpg Nosna kanila za O2.jpg Kiseonička maska 2.jpg Венти маска.jpg Venturi maska.jpg

ЛЕГЕНДА ;

  • (*) - виши проток кисеоника се не примењује због могућег сушења и надражаја слузокоже носа
  • (**) - проток испод 5 l/min је занемарљиви проток кисеоника  
  • (***) - проток од 8 l/min тип у већини случајева је минимални ограничени проток кисеоника
  • (†) - за било коју промену концентрације кисеоника потребно је замените млазницу


Хипербарични кисеонички системи[уреди]

Једномсене барокоморе су централни део кисеоничких система у установама за лечење применом хипербаричног кисеоника
Транскутане вредности кисеоника у току ХБОТ (лечења кисеоником) на притиску од 1 и 2 АТА
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хипербарична медицина
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Барокомора

Удисањем ваздуха, на нормалном притиску, засићеност хемоглобина кисеоником износи 97%. У 100 ml крви има 19,5% вол/% кисеоника хемијски везаног и 0,32% вол/% раствореног у плазми. Уколико се удише 100 % кисеоник на нормалном притиску у плазми се раствара 2,09 (вол%) а при удисању кисеоника у хипербаричним условима на 3 бар-а проценат раствореног кисеоника у плазми расте на 6,2 вол%, (ова количина једнака је количини кисеоника коју ткива у мировању троше између артеријског и венског дела капилара) док хемоглобин везује 20.1 вол/% хемијским путем.[3]

Количина раствореног кисеоника (вол%) у крвној плазми при удисању 21% и 100% кисеоника, са порастом притиска [3]
Притисак(бар-а) 21%кисеоник(вол%) 100%кисеоник(вол%)
1 0,32 2,09
1,5 0,61 3,26
2 0,81 4,44
2,5 1,06 5,62
3 1,31 6,20

У хипербаричним условима кисеоник растворен у плазми допире и до најудаљенијих ћелија за разлику од еритроцита, (као главних носилаца кисеоника при нормалном дисању), који због своје величине и нееластичности немају ту способност. Ова неспособност еритроцита још више долази до изражаја код, тровања угљен моноксидом, болешћу изазваног сужењем лумена капилара, и отока ткива.

Велики број болести у својој основи има хипоксију и хипоксемију (недостатак кисеоника) у органима, ткивима и ћелијама, узрокован различитим механизмима. Како је недостатак кисеоника погубан за сваку ћелију организма, хипербарични кисеоник се примењује као лек и има задатак да исправи ове поремећаје, што он чини кроз високе вредности кисеоника раствореног у крви при његовом удисању у концентрацији од 100% на притиску од 1,5 до 3 бар-а, (просечно 2,0 - 2,5 бар-а).[4]

Мониторинг у току лечења[уреди]

Мониторинг систем за праћење виталних функција и физичких параметара гасне смеше, (у којој борави или коју удише) болесник, од изузетног је значаја за правилно лечење и превенцију тровања кисеоником
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Гасне анализе

Гасне анализе и (pH) су од изузетног значаја за одређивање вредности респирацијских гасова (PaO2 и PaCO2) и ацидобазне равнотеже у артеријској крви, на основу којих се најефикасније одређује и подешава терапија кисеоником и процењују нежељене последице.

Гасне анализе, а код болести плућа заједно са спирометријом, су најбољи показатељ неповољног дејства хипероксије, али и најбољи начин за одмеравање „дозе оксигенотерапије“.

Нормалне вредности парцијалног притиска кисеоника износе (PaO2 > 10,5 kPa и његова физиолошка вредност лако опада са годинама живота). Сатурација артериске крви кисеоником у здравих особа износи 0,94 kPa.[5]

Парцијални притисак угљен диоксида (PaCO2) у здравих особа износи између 4,5 и 6,0 kPa и не мења се са старошћу. На основу праћења одступања од ових (нормалних) вредности спроцењује се и промене у хипероксији.[6]

Мерење парцијалних притисака респирацијских гасова врши се интермитентно или континуирано (што зависи од стања болесника) индиректном или директном методом, (специјалном опремом) и на основу добијених резултата мерења успешно и на безбедан начин примењује се лечење кисеоником.

Дуготрајно лечење кисеоником[уреди]

Лечење болесника са хроничном респираторном инсуфицијенцијом тежег степена, иреверзибилног типа, које захтева трајну примену кисеоника у кућним условима и назива се дуготрајна оксигенотерапија ДОТ).[7]

Индикације за дуготрајно лечење кисеоником су;[1]

  • PaO2 мањи од 50-55 mmHg у будном стању
  • PaO2 од 50-60 mmHg у будном стању, у спрези са хроничним плућним срцем (лат. Cor pulmonale chr.) или секундарном еритроцитозом.
  • PaO2 мањи од 50 mmHg у току спавања, у дужем временском периоду (3-4 недеље)

На основу наведених критеријума, посебно се издвајају две групе болесника за лечење (ДОТ);

Прва група

Прву групе болесника за лечење (ДОТ) чине болесници који поред наведеног степена хипоксемије болују и од хроничног плућног срца (лат. Cor pulmonale chr.) или секундарне еритроцитозе, код којих је хипоксемија јасно хроничног типа. Болесници у овој групи испуњавају критеријуме за за (ДОТ)

Друга група

Другу групе болесника за лечење (ДОТ) чине болесници са хипоксемијом, без других знакова хроничне хипоксије. Ову групу болесника треба пратити амбулантно 3-4 недеље и ако се региструју вредности PaO2, које нису веће од 5 mmHg од почетне вредности, треба применити (ДОТ).

Дуготрајно лечење кисеоником захтева и испуњење одређених услова, како би њена успешност била што већа;

  • добра сарадња и обученост болесника и његове породице, за дуготрајну и правилну примену кисеоника,
  • правилан избор кисеоничке опреме и њено правилно одржавање и сервисирање,
  • редовна контрола и праћење болесника од стране лекара кућне неге,
  • примена остале терапије лекова,
  • престанак пушења, злоупотребе алкохола и регулација правилне исхране.[8]

Опасности у току лечења[уреди]

Постоје три врсте ризика повезаних са употребом кисеоника у медицинске сврхе; физички ризици, функционални поремећаји и тровање кисеоником.

Физички ризици[уреди]

Пожар и експлозија[уреди]

Симболи за опасност од оксидативног и запаљивог гаса, који се у складу са директивом  ЕУ-67/548/ЕУГ, морају истакнути на видном месту у просторијама где се обавља складиштење припрема и лечење кисеоником.[9]. Симболи за опасност од оксидативног и запаљивог гаса, који се у складу са директивом  ЕУ-67/548/ЕУГ, морају истакнути на видном месту у просторијама где се обавља складиштење припрема и лечење кисеоником.[9].
Симболи за опасност од оксидативног и запаљивог гаса, који се у складу са директивом ЕУ-67/548/ЕУГ, морају истакнути на видном месту у просторијама где се обавља складиштење припрема и лечење кисеоником.[9].

Из физичко-хемијских особина проистичу и опасности при раду са кисеоником у гасовитом стању;[9]

  • Гасовити кисеоник је без боје, укуса и мириса па се људским чулима на може открити,
  • Врло мало је растворљив у води, тежи је од ваздуха, лош је проводник топлоте и електрицитета,
  • Незапаљив је али потпомаже горење и активни је учесник процеса горења,
  • Једини се лако са свим елементима осим са инертним гасовима и овај процес се назива оксидација.

Оксидација може бити спора (корозија гвожђа) или брза и бурна (процес горења). При оксидацији се ствара топлота а што је оксидација бурније развијање топлоте је веће. Неке материје (као масноћа и сл. органске материје) брзо оксидишу загревају се, затим пале и бурно сагоревају,

  • Рад са кисеоником под притиском, ствара услове за настанак експлозије
  • Могућност чешће појаве пожара због обогаћивања околног ваздуха са кисеоником, за време рада са замашћени прибором, оделом и рукама, неисправном електричном инсталацијом у условима ниске влажности испод 50%, због употребе отвореног пламена или пушења за време рада са кисеоником.

Посебне опасности код употребе течног кисеоника су;

У раду са кисеоничлим системима и кисеоничком опремом у свим медицинским установама на местима где особље и болесници долазе у контакт са кисеоником морају на видном месту бити истакнуте ознаке упозорења, о могућим опасностима.[9] види ознаке

Оштећења прибором[уреди]

Катетери, кисеоничке маске и други прибор може изазвати следећа оштећења;

  • Сушење мукозе горњих дисајних путева при примени сувог недовоњно овлажен кисеоника са већим протоком, и може бити праћен сувим надражајним кашаљем.
  • Надажај и промене на кожи лица које се могу јавити код дуготреајне употребе кисеоничких маски, употребе кисеоника на већим притисцима (надпритиску), код особа са осетљивом кожом лица, или због неправилног одржавања кисеоничког прибора (прање и дезинфекција);
Субјективне тегобе и клиничке промене на кожи лица у току употребе кисеоничке маске
Субјективне тегобе Клиничке промене на кожи лица
Осећај пецкања по кожи лица и браде Пролазно црвенило коже лица након употребе маске
Осећај стезања и бола на месту додира образине маске са лицем Пролазна уртикарија коже лица
Осећај жарења на месту додира са маском Јаче изражено црвенило корена носа
Осећај бола на корену носа Инфекција коже лица и браде
Отежано дисање (посебно издисање) Црвени вежњаче ока
Главобоља након употребе маске Крварење у вежњачи (конјунктиви) ока

Функционални поремећаји[уреди]

Многи болесници са хроничном опструктивном болешћу плућа (ХОБП) имају низак парцијални притисак кисеоника у крви. Примена лечења кисеоником код ових болесника може побољшати њихово стање, али у неким случајевима може резултовати и погоршањем (ХОБП) због повишења садржај угљен-диоксида у крви (хиперкапнија), све до нивоа који може довести коме и смрти.[1]

Ниво хиперкапније на коме настају озбиљни метаболички и клинички поремећаји није јасно одређен (на шта умногоме утиче брзина развоја гасних промена и компензаторна моћ организма). Вредности (PaCO2) од 8 kPa (око 60 mmHg) сматрају се граничним вредностима зато што је на тим вредностима компензацијска моћ бубрега ограничена и даљи пораст (PaCO2) доводи до респираторне ацидозе, која прогредира депресијом вентилације, анестетичким ефектом (CO2) на централни нервни систем и појавом коме.

Међутим овај ефекат се не може увек приписати штетном дејству кисеоника, већ смањеној вентилацији због губитка хипоксичног стимуланса. Зато се овај ефекат назива и »физиолошки ефекат кисеоничке терапије«.[10]

Апсорпциона ателектаза је други функционални поремећај лечења кисеоником.[10] У току примене високих концентрација кисеоника у удахнутом ваздуху (> 60%), азот у алвеолама бива скоро сасвим замењен кисеоником који одмах прелази у циркулацију, а алвеоле колабирају. Апсорпциона ателектаза се највише испољава у оним деловима плућа где постоји зачепљење малих дисајних путева и где је проток ваздуха јако спор.

Тровање кисеоником[уреди]

794px-Symptoms of oxygen toxicity.png
Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Тровање кисеоником

Клиничке манифестације токсичних ефеката кисеоника, у току лечења класификоване су као;

Токсичне манифестације на централном нервно систему (ЦНС) или кисеоником изазвана епилепсија, позната под називом „Бертов ефекат“.

Токсичне манифестације на плућима, позната под називом „Смитов ефекат“.

Токсичне манифестације у очима, која су познате као Ретролентална фиброплазија.

Остале манифестације у појединим ткивима, у облику;

  • хроничне токсичне манифестације с поремећајем функције аутономног нервног система и дуготрајним спазмом периферних крвних судова,
  • слободнорадикалске болести.

Дуготрајно лечење кисеоником болесника са ХОБП, на обдукцији, показују пролиферативне фиброзне промене (задебљање алвеоларне мембране) у плућима, која настаје као нека врста одбране организма од продора вишка кисеоника из алвеола у капиларе плућа. Док код лечења кисеоником у акутним стањима, већина структуралних оштећења у организму може настати, нагло (акутно) у присуству високих вредности кисеоника због ослобађања различитих реактивних врста (кисеоничких радикала) који нападају, ензимске системе, ДНК, липиде и протеине ћелија и изазивају појаву оксидативног стреса у организму, што може бити узрок врло озбиљних оштећења и патолошких стања.

Захваљујући добро изученим особинама кисеоника, бројним протоколима за правилну употребу и усавршеним уређајима за праћење виталних параметара болесника, тровања кисеоником су изузетно ретка код примене на мањим притисцима и у краћим временским интервалима 24-48 часова. Код дуже употребе кисеоника, (уколико је она неопходна), обично се примењују концентрације које су не веће од 50% и које ретк дају нежељена дејства.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г Варагић В., Стевановић М. Фармакотерапија у пулмологији, Медицинска књига Београд-Загреб, 1990.
  2. ^ McSwain NE ed. PHTLS - Pre-Hospital Trauma Life Support. 5th ed. Mosby; 2003;
  3. ^ а б Handbook on Hyperbaric Medicine. Аутор: Daniel Mathieu, Сарадник: Daniel Mathieu. Издавач: Springer, 2006 ISBN 1-4020-4376-7, 9781402043765, 812 страница.
  4. ^ William P., Ph.D. Fife; Jolie, Ph.D. Bookspan (2004). Textbook of hyperbaric medicine. Seattle: Hogrefe & Huber Publishers. ISBN 0-88937-277-2.
  5. ^ Arthur C. Guyton Medicinska fiziologija, Medicinska knjiga-Beograd-Zagreb 1990
  6. ^ Brambillu.I. et all., Value of nocturnal monitoring of transetitaneus O2 and CO pressures in adults with respiratory failuer. Respiration, 48, 81-90
  7. ^ Howard P. Oxygen therapy Wright IOP Pub Bristol 1-77
  8. ^ Миладиновић Д, и сар. Кисеоник у лечењу хроничне респираторне инсуфицијенције, Зборник радова Нишка Бања, 1988, стр. 34-43
  9. ^ а б в Pravilnik o tehničkim normativima za pokretne zatvorene sudove za komprimovane, tečne i pod pritiskom rastvorene gasove (Sl.list SFRJ 25/80)
  10. ^ а б Fisher A (1988) Pulmonary oxygen toxicity. In Fishman, A.P. Pulmonary diseases and discorders. McGraw-Hill Book Comp.New York, 2331-2338.


Star of life.svg     Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).