Ливно

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ливно

Панорама Ливна
Панорама Ливна

Грб
Основни подаци
Држава Застава Босне и Херцеговине Босна и Херцеговина
Ентитет Застава Федерације Босне и Херцеговине Федерација БиХ
Кантон Застава Кантона 10 Кантон 10
Општина Ливно
Становништво
Становништво (1991) 10.080
Положај
Координате 43°49′00″N 17°00′00″E / 43.8333333333, 17.0
Временска зона централноевропска:
UTC+1
Ливно на мапи БиХ
{{{alt}}}
Ливно
Ливно на мапи БиХ
Остали подаци
Поштански број 80101
Позивни број 034


Координате: 43° 49′ 60" СГШ, 17° 00′ 00" ИГД

Ливно (Лијевно) је градско насеље и сједиште истоимене општине у југозападном дијелу Федерације Босне и Херцеговине, Босне и Херцеговине. Има око 10.000 становника у граду, односно 40.000 у општини. Најзначајније је мјесто кантона 10, чије је културно и привредно средиште.

Географија[уреди]

Град лежи на 730 m изнад мора, и смјештен је већим дијелом на обронцима и у подножју брда Башајковац, из ког извире и крашка ријека Бистрица. Ливно има стабилну климу, са равномерним струјањем ваздуха и највећим бројем сунчаних дана. Клима је углавном планинска. Лета су углавном дуга и сунчана, зиме снежне. Ливањско поље једно је од већих крашких поља.

Историја[уреди]

Праисторијско доба[уреди]

Најранији до сада пронађени трагови насељавања људи у ливањском крају потичу из праисторијског доба 2000 година п. н. е. Од тада па све до доласка Римљана ливањски крај насељавало је илирско племе Делмати.

На горским обронцима око Ливањског поља смјештено је око четрдесетак, визуелно повезаних и добро брањених градина из бронзаног и гвозденог доба. На подручју града Ливна налазе се три праисторијске градине (Велика градина, Мала градина и Касалов градац), од којих двије имају подградинска насеља, и једна некропола с тумулима. Наведене три градине су градински комплекс једне веће и значајније организоване родовске заједнице. Кроз два и по века, све до посљедњег великог панонско-далматског устанка који је беснио илирским крајевима од 6. до 9. године нове ере, градине су одолевале Римљанима.

Римско доба[уреди]

Од првог римског похода на Делмате 156. п. н. е. до поменутог илирско-панонског устанка на овим просторима беснили су бројни ратови у којима су староседеоци Делмати невиђеном ратоборношћу пружали отпор и наносили огромне губитке римским легијама. У великом устанку 6.-9. године, који је потресао римску државу, илирски народи Бреуци, Деситијати и Делмати, под вођством Батона Бреука и Батона Деситијата побунили су се због регрутовања Илира за рат у Германији. У устанку је учествовало 800.000 људи, од тога 200.000 пешака и 9000 коњаника. Светоније, биограф римског царства, вели: „То је био најтежи рат што су га Римљани водили након оних против Картагине". У крви и огњу угушен је отпор поносних Илира. Градина на Теберу и Касалов градац дочекали су ова римска освајања као саставни дио јединственог далматског обрамбеног градинског система Ливањског поља.

Након потпуног покоравања Делмата, по којима је добила назив римска провинција Далмација јер су посљедњи покорени, започиње дуготрајни процес романизације. Типичан примјер римског култног синкретизма је заветни рељеф бога Либера - Диониса нађен на простору илирско-римског насеља у данашњим Вашаровинама.

Долазак Словена[уреди]

Око 621. године, Авари у својим походима руше све базилике на подручју Ливањског поља. После победе над Аварима код Цариграда 626. Јужни Словени се насељавају на простору римске провинције Илирије, односно њеног јужног дела Далмације и сјевернијег Паноније. На јужном дијелу тог простора се од 7. до 12. вијека развија првобитна хрватска држава, у склопу које се налази и ливањски крај. Византијски цар Константин Порфирогенит спомиње Ливно 949. године у свом дјелу „О управљању царством“: „Приморска Хрватска је јасно омеђена, од ријеке Цетине до града Лабина у Истри, а према Цетини и Ливну граничи се са Србијом“. Најстарији писани документ у којем се спомиње Ливно је Повеља кнеза Мутимира од 28. септембра 892. којом се црква светог Јураја дарује сплитском надбискупу Петру II, у којој се међу потписницима у листи сведока на другом мјесту налази и ливањски жупан Желимир. Овај датум се данас обележава као Дан Ливна.

Ливно у средњем веку[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Године 1326. први пут улази Ливно у састав Босанске бановине. Ливањски је крај босанској држави симболично и принудно припојио бан Стјепан II Котроманић. Ливањском жупанијом тада је управљао Владислав Галешић. Кроз читав средњи вијек Ливно је имало статус жупе. Средњовјековне жупаније, односно њихови жупани уживали су висок ступањ аутаркичности, тј. били су независни према угарским, а посебно босанским краљевима.

Османско доба[уреди]

Отоманска војска улази у Ливно 1463. године да би се на јесен исте године морала повући пред контраофанзивом удружене коалиције Вукчића-Косача и краља Матије Корвина. Отоманска власт ће се учврстити у Ливну и Балкану ипак тек неколико година касније и трајаће све до доласка Аустријанаца 1878. године.

Отоманским освајањем град на извору Бистрице губи своју првобитну физиономију и постепено значај као центар трговине робљем који су развили Босанци. На рушевинама насеља на Думану, као и на обронцима Башајковца развија се ново насеље, првобитно можда и војног карактера, са карактеристичним оријенталним обележјима. Уз остало у Ливну су подигнуте четири поткуполне џамије, јединствене у својој архитектонској лепоти у овом дијелу Османског царства (Џамије Балагуша и Главица; видјети још: Ливањска сахат-кула), градски мост на Бистрици, градске куће, чаршија са дућанима, мектеби и медресе (верске муслиманске школе), чесме, џебхана (оружарница), а градске капије и куле су саставни дио фортификацијског зида, који је Ливно штитио од сталних упада хајдука. Ливно је уз Клис сједиште Клишког санџака, о чијој шароликости и лепоти за својих путовања Балканским полуотоком сведочи и гласовити путописац Евлија Челебија. Током 400 година отоманског присуства у Ливну настаје неколико чувених уметничких остварења у овом делу Османског царства. Најистакнутији Ливњак тог времена, Хаџи-Јусуф Ливњак, имам Беглучке џамије (са сунчевим сатом и положајем на једном од меридијана), астроном и књижевник, аутор је првог путописа на Балкану. Његов путопис је један од најзначајнијих дела Алхамијадо-књижевности, посебне врсте литерарног стваралаштва накнадно националистички проглашених Ливњака у Бошњаци забиљеженог оријенталним писмима.

Долазак Османлија у Ливно у XV. в. значио је и долазак православног живља на ове просторе, махом у доње Ливањско поље. Католички дио становништва, углавном насељен у селцима Ливањског поља исељава се све до 18. века, а овај процес био је узрокован не само исламизацијом, него и лошим економским приликама на веома сиромашном, неплодном, тврдом и прилично вјетровитом Ливањском пољу, које је све до градње Бушког језера највећи дио године било под водом. Крајем Османског доба, 1859. године, православни становници Ливна подижу у граду цркву Успења пресвете Богородице. Значајну улогу у очувању католичког идентитета у Ливањском пољу имају фрањевци, који се пред крај османског периода заузимају за градњу самостана Горица са црквом. Овде су данас смјештене веома вредне етнолошке збирке са подацима о живљењу све четири конфесије у ливањском крају. Уз фрањевце у Ливну мисионирају дијелом и глагољаши, но због неприкосновене омиљености фрањеваца код католика и других становника Ливна, њихова делатност остаје незапажена.

Ливно у Аустроугарској монархији[уреди]

Одлуком Берлинског конгреса 1878. Аустроугарска преузима власт у Ливну, и исте године поступно почиње да уводи свој начин управљања. То се у првом реду односи на организацију судства и управе градом, а с њим у вези и земљишне књиге и катастар, школство, здравство и друге јавне потребе. Део мештана Ливна и околине муслиманске и православне вјероисповијести буни се против аустроугарске окупације, која је за њих значила угрожавање најосновнијих животних права и опстанка на властитој земљи. Побегло католичко становништво Ливањског поља враћа се поступно из Далмације на стара огњишта, видевши у Аустроугарској свог великог патрона и заштитника. За њих живот у Ливну постаје лакши, одлазак у цркву слободнији, а од свега профитира и сељак, који је ослобођен плаћања високих пореза. Покретачи културних збивања у Ливну су били домаћи људи, али су зборовође, диригенти и режисери најчешће били странци. Данас се у Бечу налази садржајна архивска грађа о Ливну. У овај период спада и оснивање Српске трговачке школе на Беглуку, претече данашње гимназије.

Двадесети век[уреди]

Страначка активност у граду је у овом периоду веома интензивна, и у Ливну постоје огранци махом свих важнијих политичких странака, које су тада деловале у Краљевини Југославији. Културни живот у граду је разнолик и интензиван, и одвија се у склопу националних друштава Хрвата, Муслимана и Срба. Хроничари биљеже да се у муслиманским културним друштвима „Слога“ (1918) и „Мерхамет“ (1929) с посебном бригом неговала драма, фолклор и севдалинка, српско друштво „Сундечић“ (1907) имало је мешовити збор и тамбурашки оркестар, а Јово Бокић држао је и први биоскоп у граду, у ком је по први пут 1939. приказан совјетски филм „Мињин и Пожарски“. 1896. формирано је и Хрватско глазбено и пјевачко друштво „Динара“, у склопу којег породица Џаја утире пут значајној и вривредној музичкој традицији у Ливну.

Након слома парламентарне демократије и завођења краљевске диктатуре 1929. дошло је до нових административно-политичких промјена. Југославија је подељена у девет бановина, а Ливно је припало Приморској бановини са седиштем у Сплиту. Уговором Цветковић - Мачек долази до оснивања Бановине Хрватске 1939., у којој се налази и Ливно.

Долазак Другог свјетског рата Ливно дочекује у саставу марионетске фашистичке творевине НДХ. На ширем простору Ливна не воде се неке значајније борбе, нити офанзиве, изузимајући бомбардовање Савезника на Духове 1944. На обронцима Цинцара и Шатора налазе се партизанске бригаде, којима се током рата прикључује и велики број избјеглог српског становниства из града и околице, а партизанске учитељице раде и на првом буквару на слободној територији Југославије. У околици Ливна млади је партизански поета Иван Горан Ковачић довршио своју поему „Јама“, својеврстан крик против свирепости рата. 10. октобра 1944. град је коначно дио велике слободне територије, која се простире већим дијелом тадашње Европе. Овај се датум у Ливну дуги низ година обележавао као Дан ослобођења, а његово је име носила и друга основна школа у граду.

По завршетку рата долази до оснивања Културног уметничког друштва „Радник“ 1947. године, који замењује дотадашња национална културно-уметничка друштва у граду. Осамдесетих се година у Ливну редовно сваког маја организовао и „Ливањски културни мозаик“, својеврсни културни фестивал, на ком су представљане годишње културне активности КУД-а „Радник“ и секција ливањских основних школа. У склопу исте манифестације промовисано је и неколико бројева угледног часописа из културе „Трагови“, које је Ливну осигуравало важно мјесто на мапи културних збивања у земљи.

Ливно се убрзано урбанизује, мада у поређењу са осталим сличним градовима у Југославији јако заостаје. У послијератном раздобљу Ливно је срез, а од 1974. и општина. Из Ливна је каснији предсједник Владе СРБиХ Хасан Бркић, а ливањске корене има и Бранко Микулић, предсједник Савезне владе СФРЈ. Поред њих, истиче се и Бранко Докић, министар у Влади БиХ (2006). Током шездесетих година долази до градње акумулације Бушко блато, чиме се Ливањско поље исушује и спасава од целогодишњих поплава, а вода са наплавина усмерује у правцу Бушког језера. Упркос побољшавању економских услова у односу на вријеме између два светска рата, становништво се махом сеоских подручја и даље исељава у земље западне Европе, пре свега у Њемачку и Аустрију.

Сукоб у бившој Југославији не заобилази ни Ливно, гдје службено почиње почетком прољећа 1992. Град је под контролом Хрватске војске и ХВО, и неколико је пута перманентно гранатиран, са брежуљка Барјак и из правца Гламоча од стране Војске Републике Српске[тражи се извор од 09. 2009.]. 29. новембра 1994. хрватска војска изводи Операцију Зима '94., улази у српска села на западу Ливањског поља и потпуно их спаљује.

После Дејтонског споразума, Ливно је средиште Кантона 10 у Федерацији БиХ. Разне невладине организације финансирају обнову порушених кућа и подстичу повратак становника.

Географија[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Историја[уреди]

Wiki letter w.svg Овај чланак, или један његов део, треба још да се прошири.
Погледајте страну за разговор за разлог. Када се побољшавање заврши, можете склонити ово обавештење.

Становништво[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Попис становништва у СФРЈ 1991: Ливно

По посљедњем службеном попису становништва из 1991. године, општина Ливно је имала 40.600 становника, распоређених у 59 насељених места.

Националност[1] 1991. 1981. 1971.
Хрвати 29.324 (72,22%) 28.918 (71,51%) 31.657 (75,16%)
Муслимани 5.793 (14,26%) 4.418 (10,92%) 5.087 (12,07%)
Срби 3.913 (9,63%) 3.898 (9,63%) 4.791 (11,37%)
Југословени 1.125 (2,77%) 2.657 (6,57%) 434 (1,03%)
остали и непознато 445 (1,09%) 547 (1,35%) 149 (0,35%)
Укупно 40.600 40.438 42.118

Становништво у целој општини (2003)[тражи се извор од 09. 2009.]:

  • Укупно: 32.454
Националност[1] 1991.
Хрвати 27.244 (83,4%)
Муслимани 4.189 (12,9%)
Срби 725 (2,2%)
остали и непознато 296 (0,9%)

Становништво 1991: 40.600

За три године, од када су ови подаци, становништво општине је у одређеној повећано повратком прогнаних лица у своје домове, захваљујући програмима разних невладиних организација.

Град Ливно, 1991.[уреди]

Националност[1] 1991.
Муслимани 3.899 (38,68)
Хрвати 3.504 (34,76)
Срби 1.556 (15,43)
Југословени 946 (9,38)
остали и непознато 175 (1,73)
укупно 10.080

Насељена мјеста[уреди]


Послије потписивања Дејтонског споразума, општина Ливно у цјелини, ушла је у састав Федерације БиХ.

Политика[уреди]

На подручју Ливна делује неколико политичких странака, од којих је најзначајнија ХДЗБиХ, следе: СБиХ, СДА, НСРЗБ, ХКДУ, ХСП и ХСС.

Привреда[уреди]

Ливно и његова околина надалеко су познати по ливањском сиру, чију су рецептуру пре стотињак година усавршили Аустријанци. Осим тога познате су и ливањске ергеле коња, ријеке богате племенитом рибом и раковима, сточарска производња, а прије рата и индустрија тканина.

Образовање[уреди]

У Ливну делују три средње школе, двије основне градске школе и 25 подручних одељења. Музичко образовање стиче се у нижој музичкој школи.

Занимљивости[уреди]

Знаменитости града: стара градска четврт, која нажалост не успева одолети налетима модерног времена, са џамијама Главица и Балагуша, Топовима, Вујадиновом (Старац Вујадин) кулом понад града, Житарницом са старом виећницом и градском чесмом Милошник, као и извор Думана, самостан Горица са галеријом великана ливањског сликарства Габријела Јуркића и Етнолошком збирком, стара ливањска гробља, Гимназија, купалиште Плоче и Стурба.

Познати Ливњаци[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ а б в Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :