Лигатура

Из Википедије, слободне енциклопедије
Амперсанд, најпознатија лигатура
Оштро S

Лигатура је знак у типографији који настаје када се двије графеме споје у један глиф. Лигатуре обично стоје умјесто неколико узастопних знакова који имају неке заједничке компоненте. Оне су дио групе глифова која се назива „контекстуални облици“, гдје се одређени облик слова користи у зависности од контекста као што су околна слова или близина краја реда.

Настанак[уреди]

Типографске лигатуре су настале простим руком писаним словима, гдје су због брзине писања поједина слова везивана другачије у зависности од слова која им претходе или која их слиједе. Чак је и најраније познато писмо, сумерско клинасто, имало много случајева комбиновања знакова који би кроз историју развоја писма прерасли из лигатуре у засебан знак. Лигатуре се јављају у скоро свим познатим писмима.

Познате лигатуре[уреди]

Знак ß, „оштро S“, из њемачког писма је настао као лигатура „дуго S преко округлог S“. По њемачком правопису тај знак се још увијек сматра лигатуром и у ријечима исписаним великим словима мијењају га два знака „SS“.

Најпознатија лигатура је амперсанд — &. Овај знак је настао од слова E и t која чине ријеч „et“, што је латински везник „и“. Званично се користи у француском и енглеском, али је присутан и у многим другим латиничим, а често и у ћириличним писмима. Због учестале употребе више се и не сматра лигатуром него логограмом.

Лигатуре у српској ћирилици[уреди]

Два слова модерне српске ћирилице се могу сматрати лигатурама. То су Љ и Њ. Та слова представљају меке гласове Л и Н који су, прије него што је Вук Стефановић Караџић додао та слова у српску ћирилицу, представљани знаковима Л + Ь и Н + Ь.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Лигатура