Липицанери

Из Википедије, слободне енциклопедије
Липицанер

Липицанери (нем. Lipizzaner, сл. Lipicanci) су светски позната раса словеначких[1] коња, који су одгојени у крају Липица, Словенија. Раса је настала 1580. године у истом граду у тадашњој хабзбуршкој монархији.

Око липицанера се води расправа са Аустријом о њиховој припадности. Основу за узгој те расе су дали домаћи крашки, шпански и касније арапски коњи. Узгајање јаких коња у Красу, је имало традицију још од римског доба.

Кобиларницу Липица је установио аустријски надвојвода Карло, тадашњи регент тих крајева. Село Липица је откупио од тршћанског надбискупа. Имао је план да у Липици узгоји елегантне и добре коње за јахање, који су били потребни у коњушарници у Грацу (Graz), где је Карло имао своју резиденцију. Први управник кобиларнице је 1585. године постао Словенац Франц Јурко. Прве шпанске коње су добили 1580. године а у наредним годинама су увезли још коња из Палестине. Велики утицај на расу је имао 1701. године набављени коњ Кордоба. Довели су још немачке и данске коње из краљевске кобиларнице Фредериксборг.

Данас је одржано пет линија а то су Плуто(Pluto), Наполитано(Neapolitano), Конверзано(Conversano), Маестозо(Maestoso) и Фејвори(Favory). Године 1816. своју крвну линију основао је и арапски коњ (Siglavy).

Липицанери у популарној култури[уреди]

Липицанцери се често појављују у разним филмовима. Својих „5 минута славе“ су добили у холивудском филму Црвена плима (енгл. Crimson tide), где се на запрепашћење познаватеља, Дензел Вошингтон и Џин Хекман такође свађају око њиховог порекла, само да ли су у питању биле Шпанија и Португал, а не Словенија и Аустрија.

У новим предлозима за словеначку заставу[2] је и предлог са тробојницом и липицанером.

Липицанери су разлог настанка стереотипа о „Бечким коњушарима“.

Одгајивачки стандарди[уреди]

По одгајивачким стандардима Међународног удружења одгајивача Липицанера (Lipizzan International Federation), Брисел, Белгија - липицански коњи могу бити регистровани у "Studbook"-у ако воде директно порекло од осам данас признатих линија пастува: Conversano, Favory, Incitato, Maestoso, Neapolitano, Pluto, Siglavy и Tulipan, затим липицански коњи који воде порекло од приплодних пастува који су коришћени у приплоду у ергели [Липица] у периоду од 1580. до 1915. године, као и липицански коњи који воде порекло од фамилија кобила (mare families, тј. од родова женских плоткиња које су одгојене у традиционалном липицанерском одгоју) и који се могу и данас лако препознати и екстеријерно су у типу расе Липицанер.

Повремено коњи арапског, андалузијског, лузитанијског и кладрубијског порекла могу добити педигре Липицанера под условом да су настали укрштањем са традиционално признатим пастувима ("Пастуви зачетници расе").

Занимљивости[уреди]

Млади ждребци липицанера су потпуно црни, а кад порасту сви су потпуно бели.

Извори[уреди]

  1. ^ Власништво над липицанерима тражи и Аустрија.
  2. ^ Словенија већ једно време настоји да промени заставу због великих проблема са врло сличном Словачком заставом. Тако је рецимо амерички председник Словенију сматрао за Словачку (Џорџ Буш се након састанка са Јанезом Дрновшком похвалио новинарима како има добре односе са Словачком), чак се у часописима често меша. Словеначким политичарима су приредили частан дочек уз Словачку химну а словеначке спортисте приказују уз Словачку заставу.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Липицанери