Лицидар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лицидарско срце

Лицидар је човек чије је занимање прављење лицидарских колача. Ово занимање (занат) је раније било веома распрострањено у нашим крајевима. Лицидарски колачи су више за гледање него за јело. Неки лицидарски колачи уопште нису за јело јер садрже поред брашна и гипс (да би били лепши и чвршћи). Основна намена им је да буду украс и да се окаче око врата или на зид. Зато није било битно да ли су свежи већ како изгледају.

Лицидари своје производе продају у својим радњама или на вашарима. Деца су на вашарима желела да им родитељи купе тај шарени лицидарски колач (бар онај за јело). Лицидарски колачи могу бити у облику: срца, папуче, гитаре, краве ... Најчешће нису укусни.

Ипак најпознатији колач у облику срца је Лицидарско срце. То срце поред разних украса има и мало огледало. То су момци поклањали девојкама на вашарима као знак своје симпатије.

Историја[уреди]

Од давних времена мед, брашно и миришљави зачини чине основни састав медног теста, од којег се праве лицитарски (лицидерски) колачи а занатлије који их праве су лицитари. Још у старом Египта су постојале велике радионице у којима су се правили обредни медени колача. Приликом археолошких ископавања пирамида, уз саркофаге су се често могли наћи и медењаци, као и калупи за њихову израду. Калупи су били различитих облика – животиња, човек, оружје... Из Египта се занат пренео у Европу и то преко Грка и Римљана.

Лицитар на вашару

Реч лицитар долази од аустро-немачке речи Lebzelter, али се изводи од латинске речи libum која означава жртвени колач.


Највећи врхунац лицитарског заната је био у доба Аустроугарске монархије. Велики број занатлија, медоколачара, бавио се овим послом који изискује много умешности, времена и труда. Сваки примерак лицитарског колача, било да је он у облику животиње, човека или срца, уникатан је, јер се сваки колач украшава ручно и никада нема два иста примерка.

У Србији се, осим у Београду, овај занат јавља тек у другој половини 19. века. И то као воскарско-лицидерски. Практично је пренет из Војводине где је био развијен у 18. веку. Ова два веома различита заната и по материјалима и по алатима су спојени потребама тржишта - тражње тј. тражња је била мала па су зантлије били приморане да се баве са оба заната. Интересантно је да су се лицидарским занатом бавили Немци а Срби воскарским.

Извори[уреди]

  • Занати у Пожаревцу крајем 19 и почетком 20. века - Даница Ђорђевић

Спољашње везе[уреди]