Лијана

Из Википедије, слободне енциклопедије
Павит расте као лијана.

Лијана (шп. lijar, у значењу „обавијати се“) је животна форма биљке која представља прелазни тип између дрвенасте и зељасте биљке. Одликује је дугачко и танко стабло које се пење уз дрвеће или неку другу подлогу. Овакве биљке се називају још и биљке пузавице, повијуше или пењачице.

Карактеристике[уреди]

По правилу њихово стабло је претежно зељасто и тек делимично одрвењава. Одрвењавање је најуочљивије код тропских врста, где стабло достиже приличну дебљину. Ово стабло нема довољно механичких елемената, што му онемогућава да се одржи у усправном положају без потпоре. Зато се за подлогу придржавају на различите начине; увијају се сопственим телом, рашљикама, трњем или емергенцама. Стабло је стога прилагођено „пењању“, па је танко, гипко и са дугим интернодијумима. Врсте које се обавијају сопственим телом могу расти у смеру казаљке на сату (хмељ, на пр.) или супротно од тога (пасуљ). Висина ових биљака код неких врста може да буде рекордна. Палма Calamus rotang која расте у Азији и поред свог тек пар центиметара дебелог стабла, може да израсте 300 метара „пребацујући“ се са стабла на стабло. Ипак, по правилу, стабло има малу тежину и карактерише се слабим, неједнаким или атипским дебљањем (атипским камбијумом), али зато добро развијеним проводним судовима. Листови су у почетку слабо развијени, јер би сметали приликом пробијања кроз крошњу домаћина, али се касније довољно развију када лијана надвиси биљку на којој расте.[1]

Значај[уреди]

Попут епифита, лијане од свог домаћина не користе органске или неорганске супстанце, већ само простор како би достигле више нивое где је повољнији светлосни режим. Међутим, без обзира на то, лијане могу да направе велику штету свом домаћину, посебно ако продукују приличну биомасу и у литератури се за њих среће назив „паразити простора“. Покривајући свог домаћина, оне ометају његов развој и животне активности и у појединим случајевима могу довести до ломљења грана, а неке постепено „угуше“ свог домаћина и такво дрво пропада. Саме лијане су за то време развиле потпорна стабла и коренове, који су обично адвентивни и настављају свој живот самостално. Овакав однос лијане и дрвета припада групи механичких биотичких утицаја.[2]

Поједине биљке (бршљан, девичанска лоза) могу се користити и као украсне биљке, односно за украшавање стамбеног простора. Овим биљкама се успешно „маскирају“ објекти мање естетске вредности попут шупа, тим пре што неке врсте имају и лепе цветове, као што су павит, глицинија и текома. Саде се на пар метара одстојања у јаме, обично мало усмерене према ослонцу, који може бити зид, ограда, стуб, пергола итд.[3]

Примери[уреди]

Лијане су карактеристичне за кишне тропске шуме, али их има и у другим шумским екосистемима, посебно у Јапану, Новом Зеланду и Чилеу. У области са умереном климом врсте које имају овакву животну форму су Hedera helix, Smilax aspera, Tamus communis и Dioscorea balcanica, као и представници родова Lonicera, Clematis, Vitis, Humulus, Galium, Pisum и Vicia.[2][1]

Извори[уреди]

  1. ^ а б Татић, Б.& Петковић, Б. 1991. Морфологија биљака. Научна књига. Београд.
  2. ^ а б Стевановић, Б. & Јанковић, М. 2001. Екологија биљака са основама физиолошке екологије биљака. NNK International: Београд. ISBN 86-83635-04-X
  3. ^ Био-сан, вртни центар: „Пузавице и повијуше“, Приступљено 11. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Лијана