Лоза Немањића (фреска у Високим Дечанима)

Лоза Немањића, у манастирској цркви Христа Пантократора у Високим Дечанима, налази се на источном зиду нартекса, десно од врата. Сматра се да је настала 1346/1347. године^[1], али је, највероватније у 15. веку, доживела значајну рестаурацију.

Фреска обухвата девет стојећих фигура (распоређених у три реда):

Урош, Душан и Стефан
Драгутин, Милутин и Урош
Сава, Немања и Стефан

и још тринаест малих попрсја, распоређених у лози око њих:

Душман, Симеон, Теодора и Јелена
Урошиц, Владислав (II), Јелисавета, Радослав, Брњача и Владислав (I)
Стефан, Вукан и Сава II

Ликови фигура у доњем делу су оштећени, док је, генерално гледано, њихова аутентичност врло скромна^[1], осим Душана и Дечанског који имају препознатљиве црте лица, а сматра се да су делови фигура били позлаћени^[а].

Шематски приказ стабла[уреди | уреди извор]

Брнча

Трагови касније реконструкције[уреди | уреди извор]

Историчар уметности и академик Светозар Радојчић указао је на неколико трагова на основу којих је закључио да је дечанска лоза сигурно-и то веома радикално-реконструсана^[1]. Он на првом месту помиње интензивно плаву позадину која је јако сумњива и тешко да је оригинална^[1]. Поред тога он скреће пажњу и на разлике у писањима исте речи (име Стефан) на фресци:

Стѣфань (код кнеза Стефана и Драгутина)

Стефань (код Првовенчаног)

Сама лоза аканта на фресци се разликује од оне која је коришћена за дечанску фреску Лозе Јесејеве, која није доживела реконструкцију^[1]. Разлика је приметна и на оделима приказаних Немањића. Уместо широког лороса, карактеристичног за 14. век, који се готово вертикално спушта поред фигуре, насликан је појас, чији је ужи крај пребачен преко леве руке и лебди у ваздуху. Сами крајеви одела су у 14. веку приказивани како се равно спуштају уз тело, док се на дечанској Лози Немањића, шире при дну, као код деспотске одеће, каква се може види у Манасији. Милутинов лик у склопу лозе нема своје карактеристичне црте^[1], иако је на јужном зиду наоса очуван његов добар портрет, из пете деценије 14. века. Најбољи доказ касније прераде, по Радојчићу, су бели крстови које држе поједине фигуре у доњим редовима, а одлика су светаца. Он наводи пример Вукана, који, иако је представљен у оделу владара и без нимба, у рукама држи бели крст и додаје да на оригиналним фрескама 14. века не би сликар правио таке погрешке против церемонијалних прописа^[1].

Крајем 14. века (1397), манастир Дечане је обнављала кнегиња Милица (Вуканова директна чукунунука) са синовима Стефаном и Вуком. Том приликом, манастирска црква је добила нови полијелеј на коме се налазе стилизовани двоглави орлови, као и стилизована појава оцила око крста, што се сматра најстаријом појавом тог симбола у средњовековној Србији.

Лоза Немањића
Лоза Јесејева
Милутин, из Лозе Немањића, са оделом које се шири при дну и траком преко леве руке која лебди
Милутин, из наоса цркве, са оделом које равно пада низ тело и траком преко леве руке која пада хоризонтално поред тела

Напомене[уреди | уреди извор]

^ Делови фигура (венци, ореоли, орнаменти одеће) обојени су чудном, дречећом, кестењастом бојом која је коришћена као основа за стављање позлате, а њени фрагменти откривени су на горњем делу одела краља Радослава.

Референце[уреди | уреди извор]

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X.

Литература[уреди | уреди извор]

Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X.

[2] Делови фигура (венци, ореоли, орнаменти одеће) обојени су чудном, дречећом, кестењастом бојом која је коришћена као основа за стављање позлате, а њени фрагменти откривени су на горњем делу одела краља Радослава.

[Тоза-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Радојчић, Светозар (1996). Портрети српских владара у средњем веку (фототипско издање оригинала из 1934. године са допунама). Београд. ISBN 86-80879-07-X.

[1]

[а]