Лондонски уговор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ако тражите мир којим је окончан Први балкански рат, погледајте Лондонски мир (1913)
Проширења незванично понуђена Србији и Црној Гори августа 1915, после потписивања Лондонског уговора из априла 1915. године. У Лондонском уговору се, супротно увреженом мишљењу, већина поменутих проширења експлицитно не помиње.

Лондонски уговор је тајни уговор између Антанте и Италије, закључен 26. априла 1915. у Лондону, којим је било предвиђено да Италија добије „покрајину Далмацију у њеним тадашњим административним границама“ до рта Плоча, са највећим делом острва. „Хрватској, Србији и Црној Гори“ имало је да припадне приморје са Ријеком и острвима Крк, Св. Гргур, Првић, Голи и Раб, као и - „у области која интересује Србију и Црну Гору“ - обала јужно од рта Плоча до ушћа у Дрима, са острвима Велики и Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Из чињеница да је италијански посед северне Далмације раздвојио хрватско од црногорског приморја, као и помена „области које интересују Србију и Црну Гору“, јасно је произлазило да Антанта намерава да створи засебну хрватску државу[тражи се извор од 07. 2014.], а Србију и Црну Гору да прошири.

Лондонски уговор је био тајни споразум и српска влада је улагала огромне напоре да сазна његову добро чувану садржину, коју је у потпуности тек обелоданио Владимир Лењин после Октобарске револуције у Русији, устајући против тајне дипломатије.

Границе српске земље без Хрватске[уреди]

Од Председника Српске академије наука, Јована Жујовића, који се као изасланик владе налазио у Паризу са задатком да пропагира југословенско уједињење, у утицајним париским круговима, 27. маја 1915. тражило се да изложи „границе српске земље без Хрватске“. „Ми треба да добијемо равни Банат, а Румуни брдски“ - убеђивао је Жујевић. За хрватско приморје говорио је „да може ићи до изнад Шибеника, а друго је српско“. На понуду евентуалног добитка у Албанији, Жујовић је одговорио да „нисмо империјалисти“, да „Арнаути су опаки“, „али ако мораднемо, тражићемо и део Албаније, пошто нема ни свеца који од себе дар одбија. Али ми волимо српску Далмацију“. " Па имаћете и Босну и Херцеговину - додавали су сабеседници Французи. - Те су земље више српске но што су Алзас и Лотарингија Француске. Наше је право ту несумњиво. Зар би још и смело да се и оно контестира и да се о Босни говори. - И Банат додавао је неки чичица. - И Банат и део Славоније и део Далмације, ако нам се не дадне уједињење са Хрватском“ - за то време готово типски, одговарао је Јован Жујовић. На тај одговор, ишла је француска типска опаска да су Хрвати говорили како би „пре и са Ђаволом, но са Србима“, и најзад типска тврдња, са српске стране, да је хрватски клер био расположен против Срба " не из верских, већ из национално-политичких аустријских побуда“.

Србија или Југославија[уреди]

Само дан после потписивања Лондонског уговора, Никола Пашић је на седници Народне скупштине поновио намере Србије садржане у Нишкој декларацији, а 5. маја је у протестној ноти тражио од савезника да гарантује стварање једне југословенске државе. Из преговора са Италијом који су наскоро уследели, и брзо пропали, Пашић је сазнао да су Руси предлагали да се створе две југословенске државе: једна католичка од хрватских и словеначких земаља, и друга православна, од проширене Србије и Црне Горе. Велике силе, савезнице Србије, нису обраћале пажњу на њен југословенски ратни циљ.

Министар спољних послова Русије, Сазонов, пред Франом Супилом једино што је могао позитивно тврдио "да ће Србија добити највећу територију и знатан део приморја, јер је поднела највеће жртве и учинила највеће услуге".

Британски министар спољних послова, Греј, такође је био против Србијиног југословенског ратног програма: "Победа савезника ће обезбедити Србији најмање ослобођење Босне и Херцеговине, њихово уједињење са Србијом и широк излаз на Јадран у Далмацији".

Сазонов неће мењати став до краја своје дипломатске каријере: „Зар је - говори је српским интелектуалцима - икад ико посумња да су Босна и Херцеговина српска земља? Зато се рат не може свршити, а да не образује целину са Србијом. Црна Гора је одувек била једно с њом; зато ће се и она, када се сврши рат са Србијом ујединити у нераздвојну целину. Србија је тражила излаз на море, е па добиће га у широкој прузи на Јадранском мору и Далмацијом са старим Сплитом! Србија ће се тако моћи срећна и задовољна се развијати.../.../ О Хрватима и Словенцима не могу вам ништа рећи. Они се туку против нас и ја вам изјављујем: када би било потребно да се руски народ бори под оружјем само пола дана, па да се Словенци ослободе, ја не бих пристао на то. Шибеник и Задар били су дуго под италијаниском влашћу и не може се рећи да Италија на њих нема права.

Непремостиве разлике између Срба и Хрвата[уреди]

Руска дипломатија под вођством Сазонова није хтела да се залаже за југословенску државу, пошто је сматрала да би у заједници са Хрватима католицима „православље попустило“. Полазећи од тога да „Срби никад не виде ствари какве јесу“, руски посланик у Србији, Трубецки, наглашавао је да између Срба и Хрвата постоје непремостиве разлике. „Срби су велики шовинисти. Они су убеђени у беспоговорну надмоћ своје културе. Склони оптимизму, затварали су очи пред тешкоћама, не желећи да виде дубоке разлике између себе и Хрвата. Међутим, те разлике находиле су се свим видовима живота оба народа. Срби су били православни, Хрвати католици. Међу Србима није било никаквих сталешких разлика, у Хрватској је постојала стара аристократија. Срби су у суштини били народ сељака, код њих је често из исте породице један брат био сељак, други официр или чиновник, а трећи парламентарац. Хрвати су вековима били под утицајем немачке културе; грубо речено, може се рећи да је разлика међу њима била као између грађана и сељака." У случају уједињења, по Трубецком, Србија би своје преимућство у заједничкој држави могла да заснива на томе што би „њен цемент била српска крв“.

Захтеви сила Антанте[уреди]

Убрзо после Лондонског уговора, Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије територијалне жртве којима би придобиле Бугарску и Румунију. Бугарској су обећале Македонију јужно од Скопља. Румунији је стављен у изглед Банат. Пред сталним захтевима сила Антанте, Никола Пашић, за кога је Македонија била „географски центар магичног значаја“, у лето 1915. изразио спремност да њену територију с леве стране Вардара уступи Бугарској, а заузврат да се одобри уједињење Хрватске са Србијом. У септембру 1915. Централне силе су, пак, обећале Бугарској оно што је желела: Македонију, долину Јужне Мораве с Топлицом и целу источну Србију до Велике Мораве.

Извори[уреди]

  • Др. Марко Павловић, Југословенска држава и право.

Спољашње везе[уреди]