Лордан Зафрановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лордан Зафрановић

Пошаљи фотографију

Пуно име Лордан Зафрановић
Датум рођења 11. фебруар 1944.
Место рођења Маслиница (Демократска Федеративна Југославија)
IMDb веза

Лордан Зафрановић (Маслиница, Шолта, 11. фебруар 1944) је југословенски и хрватски режисер.

Живот[уреди]

Дипломирао је књижевност и ликовну уметност на Педагошкој академији у Сплиту. После тога студирао је и дипломирао филм и режију у Прагу, на ФАМУ (један из групе југословенских режисера познатих по називу „Прашка школа“). Његови најбољи филмови су прожети снажном осудом: национализма, ратних злочина и геноцида у Другом светском рату.

Као млад је са филмском екипом у вријеме Југославије радио на снимању близу усташког логора Јасеновац, гдје се први пут сусрео са архивском филмском грађом, фотографијама, свједочењима и документима о усташким злочинима.[1] У једночасовном интервуу који је 2011. дао за Радио-телевизију Републике Српске, изјавио је да је овај сусрет са усташким злочинима у Јасеновцу на њега оставио „страховит утисак“, што је обиљежило његову каријеру и навело га да сними Окупацију у 26 слика, Крв и пепео Јасеновца (1983), Пад Италије, Вечерња звона, „Залазак столећа / Тестамент Л. З.“ и друге.[1]

Снимао је суђење усташи Андрији Артуковићу 1986, што га је у вријеме доласка ХДЗ на власт довело у сукоб са Фрањом Туђманом.[1] У интервјуу за РТРС 2011. је изјавио да се 1989. и 1990. вратио велики број усташа у Југославију, те да је дошло до масовне смјене запослених у тадашњој Радио-телевизији Загреб.[1] Ово га је онемогућило да заврши филм о суђењу Андрији Артуковићу.[1] Са Фрањом Туђманом је дошао у сукоб 1989. и 1990. око броја жртава у усташком логору Јасеновац.[1] Зафрановић је том приликом Туђмана назвао „историчарем аматером“.[1] Пошто је 1991. страховао да ће његов филм бити уништен, узео је негатив филма о суђењу Андрији Артуковићу и уз помоћ пријатеља отишао у Словенију, а одатле у Беч па Клагенфурт, затим у Париз, да би се поново вратио у Беч и Праг гдје је завршио филм.[1] Према његовим ријечима, због филма о суђењу Андрији Артуковићу је на њега „покренут лов“ и „позив на ликвидацију“ у јавним медијима Хрватске.[1] Због документарног филма Крв и пепео Јасеновца, Фрањо Туђман га је прогласио „непријатељем хрватског народа“.[1]

Зафрановић од 1991. живи у Прагу, а приликом примања награде Лифка 2011. је изјавио да је почео да се враћа у Хрватску, али да и даље живи на релацији Праг-Загреб.[2]

Награде[уреди]

Добитник је многих награда, између осталог добио је и признање Златна арена за режију у Пули 1986. године.

Филмови[уреди]

Филмови које је режирао Лордан Зафрановић
Год. Назив Жанр Награда
1969. Недеља
1973. Кроника једног злочина
1975. Муке по Мати
1978. Окупација у 26 слика
1981. Пад Италије
1984. Муке по Мати, ујед анђела
1983. Крв и пепео Јасеновца
1986. Вечерња звона
1988. Халоа — празник курви
1994. Залазак столећа / Тестамент Л. З.
1995. Освета је моја

Извори[уреди]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з и „Некад Било: Лордан Зафрановић“ (на ср). Радио-телевизија Републике Српске. 2011. Приступљено 11. 12. 2011.. 
  2. ^ „Зафрановић: Награда „Лифка” ми веома значи“ (на ср). Дневник онлајн. 21. 7. 2011. Приступљено 11. 12. 2011.. 

Спољашње везе[уреди]