Лорелај

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 50° 8' 22" СГ Ш, 7° 43' 46" ИГД

Лорелај данас
Лорелај око 1900. године

Лорелај (нем. Loreley или Lorelei) је стеновита литица на источној обали Рајне у близини Санкт Гоарсхаузена, која се уздиже 132 метра изнад нивоа воде.

Средња дубина воде код Лорелаја је 25 метара док је ширина воденог корита 113 метара, што ово место чини истовремено најдубљим и најужим на целом речном току између Швајцарске и Северног мора. Због овога данас бродови још увек користе светлосне сигнале као упозорење евентуалним бродовима који се крећу у супротном смеру. Најопасније литице и подводне стене Лоралаја су разорене још 1930. године, тако да је исти умногоме изгубио своју некадашњу опаснст.

Легенда[уреди]

Лорелај је, по предању, била прелепа вила која је живела на врху високе, истоимене стене на десној обали Рајне. Она је својом песмом заводила морнаре који су пловили Рајном. Омамљени песмом, морнари су, уместо да управљају бродовима, гледали горе ка њој и тако гинули. Ова легенда вероватно вуче корене из античке приче о Сиренама, која се јавља у Одисеји. Сирене су биле жене-рибе које су својим гласом привлачиле морнаре и убијале их.

Хајнеова „Лорелај“[уреди]

Емил Крупа-Крупински: Лорелај, 1899

Лорелај је такође био инспирација за песму немачког романтичара Хајнриха Хајнеа, која спада у његова најзначајнија дела.

О песми[уреди]

Главни мотив ове песме узет је из народног предања. Хајне је германску легенду о лепотици Лорелај искористио као подлогу за своје дело. Додавањем нових слика и мотива он је створио оригинално дело у коме се прожимају старо и ново. Песма има 6 строфа. Стихови су неуједначених дужина са ритмичком променљивошћу.

Садржај песме[уреди]

У првој строфи песник сажето говори о причи о Лорелај, питајући зашто увек осећа тудо када је се сети. У другој строфи дата је слика Рајне у време заласка сунца. Трећа и четврта строфа посвећене су митској девојци Лорелај. Песник је описује као прелепу девојку, златне косе, која се чешља златним чешљем. Поред физичке, она има још једну лепоту - своју песму. Њен глас је нестваран, омамљујућ и фаталан за сваког ко га чује. Песма има тужан крај. Завршава се смрћу младих морнара. Овде песник представља Лорелај као горду усамљену и равнодушну према људским судбинама.

Ово је песма о љубавној тузи присутној у свим временима али и о недостижној лепоти. У песми „Лорелај“ песник иде даље од пуке легенде. Он говори о идеалу савршене лепоте која може бити фатална за друге али и усамљена и несрећна сама по себи.

Спољашње везе[уреди]